Mediantrop broj 13
Aleksandar Milosavljević - Čemu danas (služe) nacionalni teatri?
Aleksandar MilosavljevićDa li je (napokon) sazrelo vreme da redefinišemo razloge postojanja nacionalnih pozorišta, ali i da redizajniramo ove institucije.
Kako u svetlu iskustava života u tranziciji (koja u našem slučaju očigledno traje decenijama) odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu ovog teksta? Na koji način razmišljati o smislu, kulturološkom značaju i umetničkim zadacima nacionalnih teatara (a u Srbiji ih danas ima dva – beogradsko Narodno pozorište i novosadsko Srpsko narodno pozorišta), s obzirom na činjenicu da su devedesete godine prošlog veka za sobom ostavile breme ozbiljnih problema koji se svi od reda itekako tiču ovdašnjeg teatarskog života. U deo tog balasta spadaju: devastirana ekonomija, mešanje politike u pozorišne poslove što je uticalo na kadrovsku politiku, promenjen odnos javnosti prema teatarskoj umetnosti, odlazak iz zemlje ogromnog broja već formirane ali i potencijalne pozorišne publike, odsustvo adekvatne edukacije, dramatična promena sistema vrednosti, kolaps stručnog javnog mnjenja, komercijalizacija svih vidova stvarnosti, estradizacija teatra, uticaj drugih medija...
Analiza pozorišnog života Srbije mora, međutim, da izuzme situaciju u beogradskim teatrima o kojima je tokom poslednje decenije vođena briga, u čiju tehničko tehnološku opremu i infrastrukturu je planski ulagano, a čija gotovo sva zdanja su sistematski rekonstruisana. No, "beogradska teatarska stvarnost" ne odnosi se i na prestoničko Narodno pozorište. Ono, naime, pripada Republici, baš kao što i brigu o Srpskom narodnom pozorištu dele Pokrajina i Republika.
Od čega, dakle, početi? Najbolje od same suštine – od misije ovih institucija.
Srpsko Narodno Pozorište, Novi SadSrpsko narodno pozorište je 1861. godine iznedrila novosadska Srpska čitaonica. Nije nevažno napomenuti da je sednicom osnivačke Skupštine SNP-a predsedavao Svetozar Miletić, a ideja je bila formiranje teatra koji će doprineti očuvanju nacionalnog identiteta, jezika i necionalne kulture u višenacionalnom Novom Sadu, administrativnom centru jedne od austrougarskih provincija. Sedam godina docnije, 1868, knez Mihailo poziva Jovana Đorđevića, prvog upravnika SNP-a, da u Beogradu osnuje Narodno pozorište. U tek oslobođenoj srbijanskoj prestonici nije bilo razloga da ime teatara sadrži odrednicu "srpsko", jer su ciljevi novoosnovanog pozorišta bili drugačiji u odnosu na one vezane za nastanak SNP-a. Mladom knezu je, naime, bila neophodna brza integracija Srbije u evropske tokove i rečita potvrda da kneževina kojom vlada pripada porodici ozbiljnih evropskih naroda. Zvuči poznato? Nema sumnje, ali je kontekst ipak bitno drugačiji.
Sa sobom, iz Novog Sada, Jovan Đorđević je u Beograd poveo i polovinu ansambla SNP-a, ali i koncept nacionalne teatarske institucije, čiju okosnicu predstavlja Drama, a kojoj će se docnije priključiti Opera i Balet. U osnovi ovaj organizacioni model je odgovarao tadašnjim ambicijama Srbije jer je, budući preuzeta sa Zapada – iz Austrougarske i Nemačke, zapravo bila rečito otelovljenje državne moći koja se reflektuje i na planu kulture. Sve scenske umetnosti ubrzo su se našle pod istim krovom, u monumentalnom zdanju "scene – kutije" o čijoj sudbini se najdirektnije starala – Država.
U međuvremenu model organizacione strukture nužno je morao da bude promenjen, jer su nastupila drugačija vremena. Tačnije, promenile su se okolnosti koje su uticale na postepeno formiranje drugačije misije nacionalnih teatarskih institucija. One, naime, nisu više imale zadatak da reprezentuju državnost, pa ni da u prvom redu zastupaju i štite nacionalni identitet. Uostalom, zar ovde ulogu reprezentanta nove, Titove Jugoslavije nije dobilo Jugoslovensko dramsko pozorište?
Vremena su nastavila da se menjaju, a s njima su se u pozorišni život uvlačili i drugačiji načini rada na realizaciji predstava – dramskih, operskih i baletskih, pojavljivale su se nove estetike, rediteljski i koreografski prosedei su bili zasnovani na drugačijim tehničkim i rešenjima pa i tehnološkim inovacijama. A naša nacionalna pozorišta su i dalje tavorila u starim zgradama, predstave su nastajale na scenama istih gabarita, uz suštinski nedovoljna usavršavanja tehničkih resursa.
Istina, Srpsko narodno pozorište je pre dvadesetak godina dobilo novu zgradu, ali projektovanu za novu teatarsku estetiku koju niko u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji nije ni u ludilu imao nameru da realizuje, pa kada je započet naknadni proces "adaptacije" prvobitnog projekta, autor ga se glatko odrekao. Tako je nastala zgrada od 24.000 kvadratnih metara prilično monstruoznih teatarskih karakteristika. Ni beogradskom Narodnom pozorištu adaptacija se nije posrećila.
Narodno pozorište, BeogradOsim arhitekture, tehničko tehnoloških kapaciteta i organizacione strukture, transformaciju misije nacionalnih pozorišnih institucija nije u potpunosti i kontinuirano pratila ni promena repertoarske politike. Otuda se svako malo suočavamo s dva pitanja. Prvo glasi: šta će nacionalnim teatrima bilo kakav oblik eksperimenta, istraživnja novih formi i iskorak u drugačije? Drugo je: zar zadatak nacionalnog pozorišta nije da se bavi dramskom klasikom, domaćom i stranom. Istina, uz ovo drugo pitanje se ne retko čuje i pomirljivi "glas razuma" koji šapatom veli da uz klasike ne bi bilo rđavo, tu i tamo, "otvoriti" scene narodnih teatara i za dela savremenika koji su stekli status klasika, pa i za pisce koji će to najverovatnije da postanu. Okatkad, kao izraz ekstremnog liberalizma, kroz javnost prostruji i "revolucionarno" gledište da inscenacija klasike, domaće i strane, ipak danas podrazumeva drugačije rediteljske prosedee. Dakle, "klasika na nov način". Kao da je danas moguće Šekspira igrati na neki stari način. I koji bi to mogao da bude? Kao u elizabetansko doba, ili u vreme Sare Bernar, našeg Bogoboja Rucovića, kasnije Raše Plaovića...
No, kada se neko ipak usudi da u Narodnom ili SNP-u "pročita" recimo Šekspira na uistinu drugačiji način, primeren ovom vremenu i današnjem senzibilitetu, odmah se jave oni koji brane dignitet nacionalnih institucija od odveć smelih eksperimentatora.
A ko, osim nacionalnih pozorišta, da igra klasiku, makar i na "novi način"? Pogotovo se postavlja pitanje ko će klasiku uopšte igrati sutra, kada subvencije smalakšu, a za neke i sasvim presahnu? Koja će to pozorišta imati dovoljno brojne ansamble, ali i dovoljno sigurnih para da bi se usudila da načine repertorski presedan i zaigraju komade sa više od troje – četvoro aktera, sa ambicioznom scenografijom i kostimima koji ne moraju nužno da budu savremeni (second hand production) da bi potvrdili činjenicu da Hamlet može da bude i naš savremenik? Ali ostavimo se Šekspira.
Jugoslovensko Dramsko Pozorište_BeogradKo će, već koliko sutra, u času famoznog suočavanja sa tržištem i njegovim zakonima, imati mogućnost da reskira i upusti se u avanturu inscenacije dela neafirmisanog mladog domaćeg pisca koji je istini za volju ponudio kamernu formu, no koji na "prvu loptu" ne garantuje siguran komercijalni uspeh, ali u kojeg itekako treba ulagati i ohrabriti ga da nastavi s pisanjem? Ko drugi, osim uglednih teatarskih institucija koje ne zavise u potpunosti od ćudi tržišta, koje dakle neko (Država) finansira, koje imaju jasan cilj da edukuju i profilišu publiku, a ne podilaze joj zarad prodaje ulaznica, institucija koje će, između ostalog, imati i zadatak da reprezentuju teatarsku umetnost ove države na međunarodnom planu.
U tim okvirima, čini se, treba ubuduće prepoznavati elemente na osnovu kojih bi bila redefinisana misija naša dva nacionalna pozorišta. A s novom misijom biće uspostavljene i drugačije relacije između osnivača i samih teatara.
Razume se, ako je to nekome ovde uopšte potrebno.
Aleksandar Milosavljević
