Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Andrej Mitrović, Klio

Zorica JevremovićZorica JevremovićGrad se privikavao na obmanu udobnog življenja, tržni centar je trebalo da naš kvart definitivno obeleži kao visokogradsko jezgro. Kad se otvorio, imali smo odjednom nekoliko privatnih apoteka, nekoliko kafića, nakoliko butika, frizeraj u kome su stizali i visoki partijski rukovodioci, radnju za prodaju biljnih farbi za kosu, turističku agenciju sa prestižnim grčkim imenom - od početka rata do sredine devedestih Grčka je imala ulogu velike zaštitnice tadašnje SR Jugoslavije. A dileri deviza su zaposeli okolne prilaze i dvorišta.

Andrej MitrovićAndrej MitrovićBilo je zlo vreme u kome je u predstavi Rapsod Apolonu pred ulazak u Hiperboreju mogao reći da umesto boginje istorije «koja se javlja u više obličja» i koja uprkos svemu nedostaje, izabere svoj put sledeći rep Uroborosa. Sumnja u pravovernost i nedodirljivost stavova tadašnjih popularnih istoričara bila je neporeciva potreba tek malom broju građana, većina je bila zaglibljena u istorijske feljtone o preslavi nacionalne istorije. Posle toga, boginja Talija je izrekla sud o robovima koji se leče u tamnici propisanih pravila o slobodi i lepoti dok im muze čuvaju strah, na šta je Apolon zavapio – «gde si nestašna Klio da čuješ istorijske reči ove ?»

Momak sa šipkom, lik iz tadašnjeg rata, nije imao pametniji razlog da sebe posredno predstavi osim da pročita deo teksta iz knjige Razgovori sa Klio poznatog srpskog i jugoslovenskog istoričara Andreja Mitrovića. Ko je dao momku tu knjigu o kojoj su pričali danima u gradu antiratno raspoloženi intelektualci? Kako mu je došla do ruke? Da li je on bio u ratu u Bosni, u Sarajevu, gde je knjiga izdata 1991. i redovno prodavana i tokom rata, dok se moglo... Da li je nekom ukrao sa tezge il iz stana opljačkanog poneo? Ne zna se. Poput boginje pravde zatvorenih očiju držao je s jedne strane zlo, s druge dobro – šipku i knjigu. Pravednici su bili već u trendu javnog života. Intelektualci su se delili na one koji branili rat radi pravde, i one koji su odbacivali rat radi pravde. Da bi se pojedinačna sudbina shvatila kao odlučujuća u poimanju zla i dobra rezultata ratnih dejstava, momku sa šipkom je dodeljena osobina da priznaje arbitrarnost svoje pozicije: iako svesno ne priznaje krivicu, on držanjem u rukama knjige Razgovor sa Klio i javnim čitanjem jednog njenog odlomka obnaroduje ideje koje ga poništavaju kao biće zla. On, takav kakav je, slutio je da nas, ljude iz epohe koji smo ostali izvan ratnog dejstva, zanima šta on misli o istoriji koju je tako na ratištu zdušno stvarao - da ne zna za sebe.

Andrej MitrovićAndrej MitrovićDa li se odeljak O ćudljivosti muze istorije u kome Mitrović opisuje boginju istorije kao zabavljačicu, pre svega, sa muzičkim instrumentima u rukama a ne papirusom i perom, odnosio samo na borce s ratišta? Ne. Glumci koji stoje naspram Momka sa šipkom stvarajući „četvrti zid" i predstavljaju „hor" ovoj sceni, po reakcijama iskazuju nemir tako netipičan za starogrčke bogove i boginje. A prisutni gledaoci bi odgledali scenu u kojoj se spominje boginja istorije kao produžetak smisla odgnotenja uloge istorije u svakodnevnom, ratnom okolišu.

Usvojena Mitrovićeva ideja da se Klio izdvojila iz hora muza i postala zaštitnica istoriografije i istoričara pri čemu je ostala pokroviteljica pesme - i one o junacima – drastično je menjala vizuru istorije kod građana onovremenskog društva. Nacionalisti se nisu obazirali na ove ideje, ali ih ničim nisu uspeli da ponište. Nenacionalisti su stavili Razgovor sa Klio u red prvorazrednih, nezaobilaznih izdavačkih poduhvata s početka devete decenije dvadesetog veka. Sarajevska Svjetlost je na početku rata u Hrvatskoj štampala ovu knjigu, a u znaku dekodiranja glorifikacije istorijske nauke, tako presudne za tumačenje dnevnih političkih zbivanja. Skaske o junacima su postojale i dalje, ali nikad više po čitanju Razgovora sa Klio nisu imale masovnog, neoborivog dejstva po intelektualce tog doba. Neki su ostali da se junače pričama o junacima, ali, neki su postali oprezniji, do onih koji su ovo delo uvrstili odmah u ličnu obaveznu literaturu, i praksu.

Boginja KlioBoginja KlioKad se devetogodišnja Klio pojavi u garažnom tunelu koji u predstavi predstavlja mitsku pećinu, na rošulama, u bodiju i kratkoj suknjici, prisutnima postaje jasno da su sve boginje bitne za vreme igranja predstave – deca. Na izmaku garažnog tunela, pred Tržnim centrom, na granici sveta kod Ultima Tule, sva tri deteta se nađu - boginja himni, boginja epske poezije i boginja istorije - i predstava Put u nemoguće ili potraga za boginjom Klio doživi svoju konačnu aplitudu, rasplet. Iako boginja Talija izgovora potresnu istinu o zbegovima na koje su boginje nailazile putovanjem Hiperborejom kroz istoriju pozorišta, boginja istorije na to izgovara:

I zato vas spajam, sve vas znane mi i neznane, bogove i
obične smrtnike, u mestu gde cvetaju šarene laže.
Pogledajte, nadomak Ultima Tule
niklo je zdanje iz snova ženskih,
gde sve postoji i ne postoji naoko,
niti se zna ko je vlasnik, ko gazduje i ko kome plaća,
nit kupac pravi ko je!
Pogledajte!


Boginja istorije ne pravi razliku izmedju bogova i običnih smrtnika pred Tržnim centrom, centrom ispunjenja svih ženskih zamisli i ljudskih slabosti. Po meri aktiviskinje slobodnog vremena Klio napušta poznate odrednice njenog javnog delovanja: ne spominje datume bitaka, nit broji žrtve. Kao boginja iz mitova Stare Grčke Klio prelazi u zonu mitema nove Grčke s onovremenskom turističkom čežnjom da otputuje gde je ugodno, toplo, zabavno, gde se ne razmišlja o tekućim prolemima na frontu, nit prave priručnici istorije za početnike. Na kraju drame, na kraju predstave, događa se finalna scena pred Tržnim centrom. Tržni centar je ovde spomenik hoasu, bezidejan po svom ustrojstvu, i nahođenju. I stoga podoban za manipulaciju masa: imati, trošiti, prodati, kupiti, a ništa ne stvarati, i ne misliti:

(Dok izvođači i publika gledaju i čitaju glasno „Kanakis = srpsko-grčka turistička agencija", boginja Klio uđe u knjižaru Tržnog centra u kojoj među mnogim neknjižarskim stvarčicama stoji i jedan zeleni hula-hop. Govori dok ulazi.)

Grčka boginja KlioGrčka boginja KlioKLIO: Putovaćemo u Grčku kakvu dosad nismo videli, ni zamišljali...

ZEVS: Pa ona stvarno rado izmišlja...

APOLON: Boginja istorije koja veruje u šarene laže? To je put u ljudski
moguće! Uroborose, gubim tvoj rep!

URANIJA: Krenimo, dok zima nije prekrila tragove smisla neizrečenih tvojih
reči, Apolone...

(Apolon i boginje krenu nalevo od Tržnog centra, duboko u dvorište. Zevs malo zastane, i Talija. Klio izlazi iz knjižare, razdragano vrteći zeleni hula-hop. On joj stalno pada, ona ga namešta. Pred Tržnim centrom su samo još Zevs i Talija, i publika.)

ZEVS: Požuri!...

TALIJA: Ona uvek kasni — na sve, i na svoje zamisli!

ZEVS: Ah, ti nestašna boginjo istorije!

KLIO: U knjižari su mi rekli da je zemlja okrugla!

ZEVS: Ti si stvarno jedna lažljivica! Trči za sestrama!

TALIJA: Zevse, da ne kasnimo odavno svi?... Il' pozorište ne razume više ni
bogove?

(Zevs povuče Taliju, Klio za njima ode na rošulama i hula-hopom oko struka, duboko u dvorište Tržnog centra.)

Od prijemne zgrade psihijatrijske bolnice do Tržnog centra odvijala se drama o potrazi za smislom jedne istorijske epohe. Sredinom devedesetih godina dvadestog veka ta potraga je okončana postavljanjem pitanja, ne zaključkom.

Žan Divinjo u Sociologiji pozorišta (Beograd,1978) u poslednjem poglavlju knjige, Pozorište i neprestana revolucija, ovako opisuje dramskog junaka u trusnim vremenima: „U stvari, dramski junak ne zna više u kom svetu živi. Za običnu svest neprihvatljivo je i samo njegovo postojanje, pošto je samim činom zbog koga se obreo na sceni on ustao protiv usvojenih vrednosti... Pojavljujući se na sceni, dramski junak kida sve veze koje su ga vezivale s ostalim ljudima. Dramski junak je izgubljen za običan svet, a podjednako mu nema spasa ni u budućnosti s kojom se suočava. On se možda odvojio od ostalih ljudi, ali to je učinio zato da bi se ispoljio kao ličnost. Ipak, njegova usamljenost donosi mu tešku patnju. Obična savest ustaje protiv nasilja čija je ona šrtva, te stoga projicira u tragičkog junaka, tog iz horde progonjenog pojedinca, najsnažnije osećanje krivice. Potrebno je da Ričard III postane čudovište od čoveka i da Hamlet dođe do same ivice svog ludila. Potrebno je da Fedra bude kažnjena, a princ od Homburga osuđen." I dalje – „Stari Grci su u svojim pozorištima dočaravali onaj hibris koji izlazi iz okvira „normalnog života". Ne postoji drama bez hibrisa, i ta neobuzdanost oblikuje karakter dramskog junaka koga njegova odluka da postane ono što on smatra da treba da bude potpuno odvaja od svih ostalih ljudi."

Klio je u knjižari otkrila „da je Zemlja okrugla", vrteći kupljeni hula-hop oko struka odlazi u dvorište Tržnog centra ukorena od Apolona da je lažljivica. Boginja Talija na to postavlja krajnje neobična pitanja za društvenu realnost, i ulogu i položaj pozorišta u njoj:

TALIJA: Zevse, da ne kasnimo odavno svi?... Il' pozorište ne razume više ni bogove?

Ansamb "Put u nemoguće"Ansamb "Put u nemoguće"Ko može da postavi ta pitanja osim izvanrednog, nestereotipnog junaka? U „Ukorenjenom pozorištu", četvrtom odeljku Sociologije pozorišta, Divinjo tu pojavu objašnjava zapitno: „Nije li junak koji poštuje drevne propise tragičan upravo zbog svoje atipičnosti, ili, ako hoćete, zbog svoje jeretičke prirode, nije li ta njegova jeretička priroda pokretač stvaralalčke snage pesnika koji nastoji da prikaže simbole rastrzanosti, i najzad, zar se njome ne može objasniti „neprolazna magijska privlačnost" koju taj junak i pored velikog vremenskog odstojanja može da ima za ljude kojima je društvena stvarnost helenske gradske dršave potpuno tuđa, ali koje, kao i stare Grke iz V veka pre naše ere, nezadrživo nosi kretanje u kome stare strukture bivaju zamenjene novim strukturama."

Da li su bezimene boginje tržnog centra postale „nove strukture" sredinom devedestih dvadesetog veka postajući subjekti pozorišne katarze, pred kojima „stare strukture" uzmiču, poput Klio i Talije?

Zorica Jevremović
(„Pozorište kao stvaranje sveta", Beograd, 2008)

 

 

 

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12