Mediantrop broj 13
Dragan Banjac - Siđimo s neba, gore niko ne živi
Dragan BanjacSkorašnji napad na Nemca Denisa Honiga u centru Beograda izgleda da nikoga nije iznenadio, ali po nas je gore što se može reći da čin dvadesetdvogodišnjeg patrijote kao da nikoga nije iznenadio. I što je najgore izosta(će)la je lekovita reakcija, jer nekoliko izjava ovih što ih zovemo zvaničnici mogu se stopiti u jednu – da se to ne sme dešavati "u našem Beogradu". U Pobjedi (nedelja, 21. septembar) objavio sam dug tekst na tu temu i da nije mnogo veći od ove strane prepisao bih se, ovako evo samo kraćeg izvoda. Najpre sam se podsetio značenja izraza homofobija i ksenofobija. Prvog (iracionalan strah, mržnja, predrasude ili diskriminacija prema osobama homoseksualne orijentacije...) nema ni u Velikom rečniku stranih reči i izraza (Ivan Klajn i Milan Šipka, Novi Sad ,,Prometej", 1650 strana), a pod pojmom ksenofobija na strani 675. stoji da je reč o mržnji prema strancima i svemu što je strano; strah od stranaca. Nekako se u javnom govoru odomaćilo da se radi o mržnji prema – drukčijima i drugima, što se sejalo (Slobodan Milošević, SANU, SPC, JNA, Univerzitet, Vojislav Šešelj, Vuk Drašković, Mirko Jović, Milan Paroški i takozvana građanska opozicija) poslednjih četvrt veka, uzgajalo i očito dobro primilo kod Srba.
Slobodan Stupar, doskorašnji urednik u Radio Beogradu i dugogodišnji dopisnik BBC, sve neslobodniji Beograd doživljava pre svega kao posledicu upravo dešavanja s početka devedesetih godina prošlog veka. "Kada u jednoj zemlji iz nekog razloga prevladaju nacionalizam i šovinizam, i kada nedemokratski režim počne da tvrdi (i raznim medijskim falsifikatima to uporno i dugo dokazuje) da su za sve nedaće naroda krive druge države, nacije i vere, onda je mržnja prema svemu i svakome ko nije našeg roda i vere normalna, poželjna, potpuno opravdana!" Iz tog vremena Stupar podseća na "likove iz politike, kulture, medija i javnog života uopšte, koji su se naročito isticali u javnom iskazivanju takve mržnje. Razumeo sam to kao njihov lični stav, ali i kao deo strategije masovne proizvodnje mržnje kako bi Vladar mogao da započne 'pravedan i odbrambeni rat'".
55. Oktobarski salon / Simon Danny: Pokušaj projekta u Berlinu EyeEmNakon toliko godina i završetka ratova koje smo, kako kaže Stupar, izgubili s nulom, mržnja je još prisutna, iako je nema "u onoj meri". Država godinama nije moćna (voljna!) da se, recimo, izbori sa navijačkim huliganima koji su (Stadion Partizana) toliko zagazili i u politiku i domaća dešavanja da su na utakmici protiv Šahtjora povicima "Otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija" zapretili (decembra 2009) novinarki B92 Brankici Stanković. Huligani su ostavljali rukopis i na stadionima evropskih zemalja, poput onog iz oktobra 2010. u Đenovi na utakmici Italija-Srbija. Septembra 2009. godine Beograd je (za sada) najviše ukaljao svoje lice. Tog su dana pristalice Partizana prilikom gostovanja Tuluza u blizini javne garaže na Obilićevom vencu pretukle Francuza Brisa Tatona koji je 12 dana kasnije preminuo u Kliničkom centru Srbije.
Tatonovim ubicama Viši sud odmerio je ukupno 123 godine zatvora, a zanimljiva su dva svedočenja – čuvara garaže na Obilićevom vencu (Dragan Crepulja) i naročito frizerke (Svetlana Bubanja Bucka) koja je kategorično ustvrdila da je videla kako Taton "sam skače sa platoa" u provaliju duboku desetak metara. Pouke su izostale. U Srbiji je mržnja na stadionima odomaćena i nikoga ne iznenađuje, ima je, kaže Stupar, i na ulicama, i očito je da se neguje i u ne malom broju porodica. Tako se, veli, ,,leči" ogromna količina poraza, davnih i skorašnjih i otuda, veli, otpor prema Evropi i njenim pravilima. Jer – ovde naš nikad ne može da bude kriv!
'Ujedinjeni huligani' na stadionu PartizanaU tekstu Ujedinjeni huligani Srbije (e-novine) Goran Necin navodi da "ujedinjeni u mržnji, destruktivni desničarski elementi nastoje da povrate svoju donekle poljuljanu poziciju na javnoj sceni i u srpskom društvu". Necin ređa grafite Bolje naši ikad, nego Francuz nikad!, Za jednog Francuza, 11 ubijenih Srba, Demokratska Srbija – Hitlerova Nemačka... Jevreji su prošlog četvrtka trn u oku bili (opet) navijačima Partizana koji su na utakmici sa londonskim Totenhemom istakli transparent na kome je pisalo "Only Jews and Pussies" ("Samo Jevreji i p...ice").
Govoreći o bosanskoj mržnji za turskog vakta nobelovac Ivo Andrić navodi da u ,,nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi!" Potom Andrić kaže da bi "u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama..." Te Bosne odavno nema, mržnja koje se pojavila u nedavnoj prošlosti, i za koju i mi snosimo veliku krivicu, nije se, na sreću, ni izbliza primakla onoj o kojoj piše Andrić. A ni Srbija, opet na sreću, nije kandidat za one table koje pominje Andrić.
Ali šta ćemo sa spiskom ubistava, pretežno u Beogradu, poslednjih 20 godina i činjenicom da nijedno nije razjašnjeno. I je li kasno da se ozbiljno poradi s ovim narodom. Zašto nam i dalje smetaju "drugi" i "drukčiji", zašto su za sve krivi (kosovski) Albanci, Nemci, Amerikanci, Jevreji, Hrvati, Muslimani/Bošnjaci... Zašto su oni loši, a mi superiorni, kako nedavno za Bošnjake reče svedok (Luka Dragičević) u procesu Ratku Mladiću u Hagu. Siđimo s neba, gore ionako niko ne živi.
* * *
Srbija u diplomatiji ima čak 14 penzionera koje je imenovao bivši ministar Ivan Mrkić. Oni, pored penzija, dobijaju i visoke diplomatske zarade, piše Blic. Ima među njima i onih kojima su pojedine države odbile agremane, ali im je Mrkić potom pronašao drugo mesto. Među srpskim diplomatama ima i vojnih penzionera – Radislav Petrović je u Bagdadu (platica 4.835 evra), Miroljub Petrović u Kanberi prima nešto manje - 4.564 evra. Najstariji je Branko Branković (prevalio sedamdesete), zastupa nas (za 3.680 evra) u Bukureštu. Ambasador-penzioner (državljanin Bosne i Hercegovine) je Vladimir Kohut (70), on u Kuvajtu prima 3.819 evra mesečno, Ivan Živković (68), je u Keniji (3.651 evro). Neki su otišli u diplomatiju upravo u vreme penzionisanja - Danilo Vučetić (Ankara), Pero Janković (Beč), Rajko Bogojević (Varšava), Dušanka Divjak Tomić (Skoplje), Dušan Crnogorčević (Stokholm) i Zoran Popović (Strazbur), čija su primanja od 3.500 do 4.500 evra. Penzioneri su i generalni konzuli Aleksandra Đorđević (Frankfurt), Goran Stojković u Mostaru i Zoran Jeremić u Cirihu. Poslednji nije prošao u Berlinu ali je najplaćeniji konzul, sa 4.912 evra. Prevagnulo je - iskustvo!
* * *
O "navijačima" i ovo. Na utakmici protiv Novog Pazara "delije" su uz gusle pevali uvrede na račun gostiju zbog kojih bi, da je iko normalan u Savezu, Zvezda bila kažnjena makar da do kraja prvenstva igra pred praznim tribinama, recimo. Deo krivice prebacujem i na rukovodstvo i igrače gostujuće ekipe. Mogli su lepo da kažu da pred takvom publikom (i domaćinima) ne žele da se nadmeću.
* * *
Jedna baka godinama već na travnjaku u komšiluku, koji je pretvorila u prašnjavo-blatnjavu ledinu, prodaje voće i povrće. Tu je i kamionet sa podacima... Obratio sam se komunalcima, poslao im fotografiju... Usput ih upitah i za dve veće nelagelne građevine, kafanu i nazovi samoposlugu, u blizini na zelenoj površini. Inspektor Miroslav Stanković nije ni trepnuo i opovrgao je moje navode i foto-dokaz. Za objekte veli da "čekaju na legalizaciju".
* * *
Posveta Vlatku Galiću na stadionu PartizanaNije mi se posrećilo da upoznam jugoslovensku fudbalsku legendu Milana Galića (76), što mi je obećao pisac Božo Koprivica. Galić je otišao iznenada, a ovaj diplomirani pravnik bio je, kako to kažu sportski novinari, rasni strelac. Za Partizan je (1959- 1966) odigrao je 281 utakmicu i postigao 165 golova, za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu i postigao 37 golova, što ga čini drugim strelcem u istoriji nacionalnog tima.
Imao sam sreću da sam davno upoznao Mirka Tepavca (1922-2014) i s njim bio dosta blizak. Njegov odlazak (da se opet ne prepisujem iz Pobjede od 3. septembra, 'Svijet nije savršen, ali mi smo mimo svijeta') Republika će dostojono obeležiti, a malo bi bio i ceo broj.
Dragan Banjac
(Preuzeto sa sajta: http://www.republika.co.rs/ )
