Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Dragomir Zupanc: Vlado Škafar - Devojka i drvo

O prolaznosti je ovde reč.

Dragomir ZupancDragomir ZupancPrva šifra koju postavlja reditelj je vreme. Nijedna dužina kadra nije slučajna. Vremenska dimenzija se ovde određuje kroz stanje, kroz trajanje i podređena je samoj akterki utopljenoj u pejsaž. Pre svega treba se upotpunosti identifikovati sa sočnom planiskom travom i poljskim cvećem. Tek kada osetite taj iskonski miris, možete da uđete u osećajnost i komunicirate sa ispovednim tekstom protagonistkinje. Upočetku je to samo žena, stara žena, postavljena nasred livade, u običnoj stolici. I sve je tu i ekipa, i kamera, i tonska tehnika. A ne vidi se, nisu uočljivi a ni bilo čime naznačeni. Škafer je majstor za intervjue. Pravio je seriju razgovora sa potpuno anonimnim osobama, uvlačio se, zavlačio u njihovu intimu, ali ne i razotkrivao, razgrađivao, zlopotrebljavao bića koja su mu se ispovedala. Nudio na prodaju njihove ispovesti, da.

Ali ne da zaradi na nevinim dušama, već da proširuje ideju o spoznavanju sebi bližnjeg, da kaže: evo, šta radi život, gde vode putevi sudbine. Ne na trafici, ne i na mreži, diskretno među prijateljima, koji razumeju njegovu potrebu da istražuje. I sada, kada je u kadar postavio glumice Štefku Drolčevu i Ivanku Mežan, samo ovlaš je pustio da mu one „kreiraju“ kontekst. Do izvesne mere, Drolčeva vodi svoj monolog kao „iz glave“, improvizuje, ali samim tim i odaje nemoć glumca da se oslobodi svog zanata, maske i mime, bez koje se oseća naga i suvišna. Škafer ostavlja početak, pušta da postepeno pratimo preobražaj. Reči mogu što šta da prikriju, pokreti da se kontrolišu, ali dužine čine svoje. I poljsko cveće. I hrast. Drama se odvija po činovima. Dugačak kadar se spaja u scenu, statičnu, bez ometanja ičim što bi moglo da vulgarizuje prizor. Ikona koja priča. Onda jedna reč koja otkačinje, menja temperaturu, pritiska: majka. Devojka beži u zaštitničko majčinsko krilo, od jada koje ju je snašlo, od neuzvraćene ljubavi, grešnog začeća. A lice pamti, nije to više stara glumica, niti izlizana interpetacija, to je nevino devojče istinski uplašeno. U strah se lice Drolčeve probrazilo i tu se zamrzlo.

Vlado ŠtafarVlado ŠtafarScena se proširuje. Ivanka Mežan u duetu sa Štefkom Drolčevom. Pod hrastom. Dve biografije, dva glumačka i životna iskustva. Melanholija Drolčeve, naspram blage skepse i urođenog optimizma Mežanove. Bez remećenja ritma, sa koliko god hoćeš rezova, ali bez montažne intervencije, gradi se pripovest, preko dijaloga dve vrhunske sveštenice, koje i tu na livadi u podnožju hrasta izvode ritual očišćenja duše. Piknik. Uzimanje hrane, kao buđenje uspomena, kao ponavljanje, blizak prepoznatljiv i shvatljiv prizor uvodi gledaoca u novi dijalog, prisluškivanje. Ali da li je sve okolo indiferentno? Trava koja raste, cveće koje se otvara na suncu, insekti koji žive od rastinja? I hrast? Da li čuje? I kada se akterke udalje, pa odu kao iz života, u dugačkom mizanscen kadru, ostaje drvo. „Da li nas čuje“, pita se Mežanova. I nije važan ni puki tehnički snimak, ni gledaoci voajeri prizora u kome dve stare glumice, prvakinje slovenskog Ljudskog gledališča, evociraju svoje uspomene. Ni reči. Dugi švenk po lišću, po grani, po stablu onog što je bilo pre i što će ostati i kada tehniku ekipa spakuje i ode.

Da. Hrast ih je čuo.

Dragomir Zupanc

 

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12