Dubravka Stojanović - Beograd kao paradigma. Nedovršena prestonica nedovršene države (1890-1914)

• 
• 

Dubravka StojanovićPostojeći Grad je najznačajniji mogući dokument o svom minulom životu.

Mogla bi se tako parafrazirati jedna od polaznih metodoloških tačaka Fernana Brodela u njegovom istraživanju Mediterana¹. Ako bismo je prihvatili, to bi značilo da Grad odražava tu posebnu vezu sadašnjosti i prošlosti, da na njegovim ulicama istorija ostavlja čvršće i trajnije tragove od onih koji ostaju na papiru, da propusti iz prošlosti tu najosetnije pritiskaju našu savremenost, dok su „nacionalne pobede" baš tu ostavile svoje najprepoznatljivije simbole. Drugim rečima, Grad možemo posmatrati kao istorijski izvor, koji je, kao svaki ostatak prošlosti, sačuvao i preneo neku poruku. Problem ostaje samo u večitom i najtežem zadatku - umeti pročitati poruku. Ili kako bi rekao Brodelov učitelj Lisjen Fevr: „Opisivati ono što se vidi, to još ide; ali videti ono što treba da se opiše, to je ono što je teško."²

Ako bi Beograd bio istorijski izvor, šta bismo sve mogli u njemu videti, koje bi nam to poruke o prošlosti on mogao preneti? O kojim propustima i dometima srpske istorije on svedoči? Da li bi on mogao biti i slika srpske političke istorije? I da li bismo, ako je tako, tu političku prošlost mogli saznati iz specifičnog ugla istorije urbanizma? Da li vezu između grada i politike možemo da ograničimo samo na simboličku ravan, ili je možemo istraživati direktnije, kroz stalnu konkurenciju individualnog i kolektivnog, grada i nacije, urbanog i ruralnog? Da li se na ulicama grada danas mogu pročitati posledice i ishodi tih konflikata? Da li se iz izgleda grada može naslutiti pobednik?

Kao i svaki grad, Beograd je mesto kontroverzi i paradoksa. Uz mnoge utiske koje on može stvoriti kod posmatrača ili istraživača, čini se da se u svakoj ulici, u svakom delu grada nameće jedan dominantan utisak - utisak nedovršenosti. On je posledica istorijske borbe između planskog urbanizma i neplanskih rešenja, između pokušaja da se uvede poredak i napora da se on izneveri.³ Odatle su proizašle upadljive razlike između delova grada koji su bili obuhvaćeni gradskim rejonom, u kojima je nametana planska gradnja, i divljih naselja koja su nicala izvan gradske linije, u koje je stanovništvo bežalo od visokih opštinskih nameta i koji su, kao džepovi siromaštva, metastazirali po obodima „rejona".⁴

Skadarlija, 1900. godineUtisak nedovršenosti u Beogradu stvara se već s prvim pogledom na mapu današnjeg grada. Vidljivo je da ulična mreža, izvan planski prosečenih centralnih pravaca, boluje od nejasnih krivina, suženja, zaokreta i ćorsokaka, što je posledica stalne borbe između ortogonalne strukture i delova grada u kojima su ulice prosecane bez plana.⁵ Vidljiv je na današnjoj mapi i mali broj reprezentativnih avenija, dominacija konfuzne mreže uskih ulica, slaba povezanost različitih delova grada, često mimoilaženje dva dela iste ulice, što dovodi do neobičnih regulacionih rešenja. Skoro potpuni nedostatak klasičnih trgova posledica je nepostojanja celovitog pristupa urbanizmu i stalnih parcijalnih rešenja. Sve to jasno svedoči o žilavosti večite dileme - da li će se grad razvijati po planu i u skladu sa javnim interesom ili mimo sistema, prema potrebama pojedinaca.⁶

Već sledeći pogled - pogled na zgrade, ojačaće utisak nedovršenog grada. I u najužem centru današnjeg grada nalazi se mnogo udžerica, prizemljuša izgrađenih od najjeftinijeg materijala. Mali je broj višespratnica čak i na najreprezentativnijim adresama. Zgrade nisu ujednačene visine i ne nalaze se u definisanoj liniji. Nedovoljan je broj reprezentativnih objekata, a i oni koji postoje sagrađeni su na neadekvatnim mestima koja umanjuju njihov značaj - od Saborne crkve i Patrijaršije do zgrade Dvora. Mali je i broj namenski pravljenih zgrada, pa je veliki deo ključnih nacionalnih institucija smešten u objektima kojima je promenjena namena: zgrade banke i berze su, tako, postale zgrade Narodnog i Etnografskog muzeja, što govori o nedovoljnoj brizi čak i za ključna mesta nacionalne memorije. I mnogi drugi problemi stvaraju utisak neuređenog, nefunkcionalnog, haotičnog grada, u kome su preduzimana neka urbanistička rešenja, ali se od njih odustajalo i pre pokušaja da se primene, što je sve više poskupljivalo kasnije pokušaje uređenja i dovodilo do njihovih stalnih odlaganja za „bolja vremena".

Toliko, za početak, o nedovršenoj prestonici. Pređimo sad na drugi deo naslova ovog rada. Šta se podrazumeva pod nedovršenom državom?⁷ U ovom radu poći će se od teze da je Srbija u recepciji velikog dela njene elite, od nastanka moderne države do danas, doživljavana kao nedovršena država. I to se odnosilo na oba ključna elementa moderne države - teritoriju i definisano unutrašnje uređenje. Tokom poslednja dva veka svoje moderne istorije srpska država promenila je jedanaest ustava⁸, što je već jasan kvantitativni pokazatelj da su postojale velike dileme i konflikti oko uobličavanja tog osnovnog pravnog akta. Stalne ustavne borbe i promene ustava pokazivale su da postoje dubinska neslaganja oko pravca razvoja države.⁹ One su bile posledice podela na zapadnjake i rusofile, evropejce i nacionaliste, demokrate i autokrate, modernizatore i konzervativce, pobornike liberalne i „narodne" države... Ustavno pitanje bilo je i jabuka razdora u Jugoslaviji, koja je za sedam decenija, koliko su postojale države s njenim imenom (1921-2003), promenila osam ustava, što je, kao i u slučaju Srbije, dokazivalo državnu nestabilnost.¹⁰ U vremenima između promena ustava trajale su stalne borbe za ustavnu reviziju, koje su najčešće počinjale odmah po usvajanju novog ustava. U tim raspravama prelamale su se osnovne koncepcije društva i države. Te koncepcije, koje su se najčešće lomile oko suštinskog razumevanja karaktera države, ostaće trajno obeležje srpske ustavne istorije.¹¹

Narodna Banka Srbije, 1889. gdinePored pitanja državnog uređenja, koje je stalno bilo otvoreno i oko kojeg nije postignut konsenzus, i drugi element nacionalne države - teritorija - ostao je, u shvatanju srpske elite, stalno nedosegnut, odnosno nedovršen. Već od Prvog srpskog ustanka i upada Karađorđevih trupa na teritoriju Bosne otvoreno je pitanje teritorije na kojoj treba da se nalazi srpska država. Mnogi su se projekti napisali na tu temu i nacrtale su se mnoge mape koje je trebalo da izraze nacionalne ambicije mlade države. Elita je od početka stvarala frustraciju zbog toga što se zamišljene granice iscrtane spajanjem istorijskih i etničkih prava nisu mogle ostvariti, čime je „nacionalno i državno dovršenje" stalno ostavljano za neku novu, sledeću priliku. Ta frustracija je podgrevala utisak privremenosti i nedovršenosti države, koja je dovodila do toga da je većina pitanja ostajala otvorena do rešenja tog „pitanja nad svim pitanjima", o čemu će posebno biti reči na kraju ovog rada.

Da li uspostavljanje veze između dva dela naslova ovog rada, između nedovršene prestonice i nedovršene države, ima smisla i opravdanja? Da li je nedovršena prestonica u vezi sa nedovršenom državom? Da li je Beograd bio samo simbol te državne nedovršenosti ili je ta veza bila složenija? Da li je Beograd bio žrtva državne nemoći, možda njen uzrok ili, ipak, posledica? Da li se na Beograd samo odražavala ta slabost državnih institucija, pa je on bio slika sistema u malom? Ili obrnuto: pošto elita nije imala snage da uredi „ogledalo države", njenu prestonicu, nije mogla ni celinu, odnosno državu, pretvoriti u efikasniji i uspešniji sistem. U ovom radu ispitivaće se različite veze grada i države, grada i nacije. Postaviće se pitanje ko je na koga uticao, ko je koga podsticao i ko je koga kočio? Da li se u tome može naći veza između arhitektonske ikonografije Beograda i sukobljenih nacionalnih identiteta? U ovom radu pokušaću da dokažem tezu da je slučaj Beograda poseban, da je elita, pa samim tim i država, a u ime nacije, pred njega stavila veće izazove nego što je to bio slučaj u drugim zemljama i drugim prestonicama. Tu tezu, za početak, treba proveriti na dva najopštija pitanja: zakonodavstvu i finansijama.

 

Zakoni, planovi i posledice

Najvidljiviju vezu između države i grada treba tražiti u sistemskim zakonima koji bi, kao pravni okvir, trebalo da omoguće i podstaknu ukupan privredni i društveni razvoj, modernizaciju, pa, posledično, i razvoj gradova, na prvom mestu same prestonice. Od početka velikih promena koje su donele dve industrijske revolucije, država je bila ta koja je, putem podsticajnog zakonodavstva i raznih olakšica, postavljala modernizacijski okvir, neophodan da bi se sproveli skupi i opsežni infrastrukturni radovi.¹² Pravni okvir bio je i nužan preduslov koji je trebalo da omogući finansiranje i organizaciju „velikih radova".

Otvaranjem tog pitanja ulazimo dublje u pitanje odnosa države i grada, koji su tema ovog teksta. Glavni problem u istoriji urbanizacije Beograda upravo je dolazio odatle što zakona i plana nije bilo.¹³ Prvi pokušaji zakonskog uređenja pojavili su se kad i u drugim evropskim prestonicama - u sedmoj deceniji 19. veka. Reč je o 1867. godini, kada su osmanski garnizoni tek napustili srpske gradove, uključujući i Beograd.¹⁴ Brzina kojom je knez Mihailo Obrenović pokrenuo proces pravnog uređenja položaja prestonice jasno je govorila o njegovoj svesti o značaju uređenja glavnog grada za celokupni napredak države.¹⁵ Tim zakonskim projektom bilo je predviđeno da se „premeri varoš Beograd sa okolinom" i da se postavi izvestan sistem opšteg regulisanja.¹⁶ Taj zakon, međutim, nikada nije usvojen. Na kneza je godinu dana kasnije izvršen atentat, pa je dalji razvoj grada tekao bez zakonskog okvira.

Sledeći pokušaj pravnog regulisanja dogodio se tek dvadeset godina kasnije. Reč je o Zakonu o mestima, koji je donet 1885. godine, čime su srpski gradovi dobili prvo pravno uređenje.¹⁷ Problem je bio u tome što se Zakon odnosio na sva mesta u Srbiji, od najmanjih varošica do većih gradova. Glavni i najveći grad Beograd tim zakonskim aktom nije dobio odgovarajući pravni tretman, niti je izražena njegova posebnost. Pored toga, taj zakon je doneo mnoge nove probleme glavnom gradu. U prvom redu, u mnogo čemu je usporavao njegov razvoj.¹⁸ Zakon o mestima bio je suviše uopšten propis i nije bio primenjiv na većinu situacija koje su iskrsavale u velikom gradu, koji se stalno širio i čije se stanovništvo povećalo sa 35.480, koliko je u gradu živelo 1884. godine, na blizu 100.000 stanovnika pred Prvi svetski rat.¹⁹ I savremenici su bili svesni da je on bio više kočnica nego motor razvoja, pa je jedan član gradske skupštine na sednici izjavio: „Glavni uzrok nereda leži u Zakonu o opštinama, koji skoro u svemu vredi i za prestoničku opštinu onako kao i za najmanju seosku opštinu i što se moraju da savlađuju mnoge smetnje koje usporavaju rad odbora i Suda."²⁰ Uprkos tome, taj zakon je ostao jedini opšti pravni akt koji je uređivao Beograd narednih decenija.

Nada da će doći do značajnijeg pravnog i urbanističkog uređenja prestonice pojavila se prilikom izrade Građevinskog zakona za grad Beograd²¹ 1896. godine, kao i godinu dana kasnije donetog „Građevinskog pravilnika za varoš Beograd"²². Ovim pravnim aktima učinjen je važan korak u uređenju građevinskih pitanja, posebno onih koja su se odnosila na, do tada u najvećoj meri provizorna, pravila izgradnje zgrada i uličnih blokova. Odbornici Skupštine grada često su ukazivali na nedostatke tih zakona, ali svi pokušaji da se oni unaprede ostali su uzaludni do Prvog svetskog rata. Neka osnovna pitanja urbanizacije tim pravnim aktima nisu bila rešena: odvajanje industrijske zone, utvrđivanje rasporeda građenja javnih zgrada, pravila uređenja trgova, slaba iskorišćenost placeva i nedostatak odredbi koje bi regulisale špekulaciju zemljištem, usporavali su proceduru za dobijanje građevinskih dozvola.²³ Centar grada i dalje je ostajao neizgrađen i neuređen, a odredbe koje su bile podsticajne i koje su imale modernizacijski karakter kasnije su ukinute, o čemu će biti još reči.

Spomenik Knez MihailuSlična je bila i istorija izrade urbanističkog plana Beograda. Kao i usvajanje zakona, izrada urbanističkog plana bila je važan korak u procesima modernizacije, a u gradovima koji su kretali putem evropskih uzora, izrada plana bila je i značajan evropeizacijski pomak. Takvi temeljni planovi pojavljuju se u Evropi posle Osmanovog plana iz 1851. godine, kojim je Pariz temeljno preoblikovan.²⁴ Tim putem planskog razvoja i razmišljanja o potrebama celine i pojedinih delova urbanog prostora krenuli su Barselona, Berlin, a 70-ih godina 19. veka se taj trend proširio na većinu evropskih prestonica od Rima do Stokholma i Sofije u susednoj Bugarskoj.²⁵

Slučaj Beograda bio je i u ovom pogledu sasvim specifičan: prvi nacrt urbanističkog plana donet je vrlo rano - 1867. godine, kad i navedeni nacrt Zakona, u vreme kad je knez Mihailo krenuo s velikim projektom evropeizacije Srbije.²⁶ Međutim, i oblast urbanizma bila je posle njegovog ubistva zakočena. Prvi urbanistički plan usvojen je posle mnogih lomova, gotovo šest decenija kasnije, 1923. godine. Inicijativa je bilo stalno, planovi su pravljeni, strani stručnjaci dovođeni i plaćani, ali sve do dvadesetih godina 20. veka grad se razvijao bez plana.²⁷ To je značilo da se razvijao parcijalno, bez opšteg plana i bez projektovanih budućih potreba razvoja. Bio je to važan faktor koji je pojačavao urbanistički haos srpske prestonice, a inženjeri okupljeni oko udruženja srpskih inženjera i arhitekata i Srpskog tehničkog lista upozoravali su opštinu da je nužno pre izvođenja velikih modernizacijskih infrastrukturnih radova napraviti generalni plan, jer bi, u suprotnom, kako su pisali, „moglo doci do toga da se sav novac određen na regulaciju Beograda potroši, a da Beograd opet ne bude ni lepa ni udobna varoš"²⁸.

Jedan od ključnih problema srpske prestonice - uređenje građevina - proisticao je, u najvećoj meri, upravo odatle što nije bilo ni zakona ni urbanističkog plana koji bi određivali razvoj prestonice. Izgled zgrada je, na prvom mestu, doprinosio utisku nedovršenosti, utisku da je Beograd stalno u fazi prelaza od sela do grada. Kuće su (i danas) u najužem centru nejednakih visina, često potleušice, napravljene od slabog materijala. Zidanje je najčešće počinjalo u dvorištu, jer se čekalo da se skupi novac za zgradu i fasadu prema ulici, koja bi bila reprezentativna. Novca, međutim, nije bilo, pa bi prema ulici ostala taraba koja je čekala bolja vremena.²⁹ Vladimir Karić je u svojim opisima Srbije s kraja 19. veka ovako opisivao Beograd: „U Beogradu nema još nijedne ni najkraće ulice koja bi se mogla pohvaliti koliko toliko gušćim nizom velikih, lepih zdanja, a o kakvoj estetičnoj arhitektonskoj celini ma i najmanjeg krajička nema ni pomena."³⁰

Na taj postojeći urbanistički problem nadovezivali su se pokušaji imućnijih građana da podignu višespratnice. Njihovi napori bili su činjeni bez plana i unosili su na gradske ulice arhitektonsku nedoslednost, pa je grad, kako su početkom 20. veka pisali savremenici „predstavljao jednu veliku, mestimično očešljanu palanku"³¹. Poznati stručnjak i kritičar izgradnje Beograda, Pavle Zorić, pisao je tada u najprestižnijem časopisu, Srpskom književnom glasniku: „Raspored beogradskih građevina je jedinstven u svetu: nigde se ne može naći takav bezvredni, anarhistični raspored. Uzmite koju god hoćete od glavnijih ulica i pogledajte na njegovu visinu: naći ćete obično jednu seriju jednospratnih ili bolje reci prizemnih građevina razne visine i širine, od kojih se svaka ističe svojom neharmonijom prema susetkama. Zatim dolazi krezubo raspoređeno, nekoliko dvospratnih kuća, pomešanih naizmenice s prizemnim (...) ako jedan sused zida kuću od dva sprata, da rečemo sa visinom od deset metara, bićete sigurni da će i njegovi susedi, svaki na svoj račun, naći za najlogičnije da sazidaju svoju zgradu jedan do dva metra više ili niže od suseda. Kad bi tome tražili kakav razlog, ne bi ga nikad mogli naći (...) u celom ovom haosu kuća nejednakih visina i širina, istakne se na posletku jedna građevina sa visinom od najmanje dvadesetak metara, uzana i štrkljasta; i ona pokvari celu ulicu."³² Takav izgled beogradskih građevina smetao je i Vladimiru Kariću: „U ulicama se vidi pokoja lepa građevina, ali se ta zgrada nahodi u društvu kakve stare pletare."³³

Ni Građevinski zakon za grad Beograd, kao jedan od retkih donetih zakona koji su regulisali to pitanje, nije mnogo pomogao da se uvede građevinski red. To jeste bio jedan od ciljeva Zakona: usvojena je obaveza pribavljanja građevinskih dozvola; bila je propisana visina kuća koja je zbog standarda insolacije trebalo da odgovara širini ulica. Bilo je predviđeno i da visina zidova iznosi najmanje tri metra, iako se najčešće gradila visina do dva metra.³⁴ Uvedeni su i izvesni estetski standardi, pa je postojao propis o tome da se zgrade „od kanata, bondruka, ćerpića, naboja ili pletare i dasaka" ne smeju zidati „sa lica"³⁵. Podizanje estetskog nivoa grada bila je intencija i člana 16, koji je propisivao da „izgled (fasada) sa lica ulice mora biti ukusan (...) ograde s lica ulice moraju biti ukusno izrađene (...) samo u sporednim ulicama mogu se po odobrenju Uprave gr. Beograda podizati tarabe sa lica ulice i tada moraju biti obojadisane i čisto izrađene."³⁶

Tri Šešira, 1904. godineAli, Zakon je otvorio mnoge nove probleme u građevinarstvu. Njime je uvedena obaveza nabavljanja građevinskih dozvola, kao i uvođenje kazni za one koji budu gradili bez njih. To jeste značilo pokušaj uvođenja reda i pomak ka planskoj izgradnji, ali je, što se moglo očekivati, stvorilo još više nedaća - dozvole su dodatno poskupele gradnju, čime su je još više usporile.³⁷ Uz to, zbog neefikasne i korumpirane administracije, na dozvole se čekalo i po više od godinu dana³⁸, što je građane podsticalo na izgradnju kuća na periferiji, izvan gradskog rejona, dakle na nelegalnu gradnju.

Tako je pokušaj uvođenja legalnosti proizveo novu nelegalnost. Korupcija i klijentelizam osuđivani su kao glavni razlog za to što se Opština nije držala pravila i što je time oštetila svoje građane i primorala ih da rešenje traže u privremenoj, divljoj gradnji. Savremenici su optuživali i špekulante koji su jeftino kupovali imanja i livade, zatim ih parcelisali i „po skupe novce prodavali. Svet se rado tamo raseljavao (u delove grada van gradskog rejona - prim. D. S.), jer je na taj način stvorio krov nad glavom, vlasti su gledale svima kroz prste za ljubav špekulanata, koji su to naseljavanje izvodili."³⁹ Time je bujao deo grada koji je bio izvan granica na koje se odnosio Zakon, čime se stvarao problem za budućnost - s vremenom i širenjem grada bilo je sve skuplje uvesti red u te delove grada. Novca za eksproprijacije nikada nije bilo, tako da je naknadno uvođenje reda bilo skuplje, što je bio još jedan udarac na uvek tanak gradski budžet. Za osnovnu temu ovog rada, bitno je konstatovati da je država, usvajajući zakon koji nije predvideo posledice, otežala razvoj svoje prestonice.

Još jedan, možda i najveći, problem sa Građevinskim zakonom bio je ponovo u rukama države: Građevinskim zakonom nisu bile propisane sankcije za nepoštovanje zakona, pa su i savremenici zamerali „nedostatak ozbiljne sankcije i solidne kontrole organizacije"⁴⁰. Zbog toga se on nije sprovodio u stvarnosti, ostao je mrtvo slovo na papiru, a korupcija sudstva omogućavala je potpuno izneveravanje propisa u praksi.⁴¹ Glavna mana Zakona bila je u tome što je to bio kompromis sa postojećim stanjem i što nije bio energičan u uvođenju reda, uklanjanju dotrajalih i nezdravih zgrada i što nije sprečio dodatno usitnjavanje i parcelisanje malih placeva, koji su činili da je centar Beograda više ličio na selo nego na grad. Bio je to još jedan od mnogih primera iz srpske istorije koji pokazuju da je elita pravila populističke kompromise, ne usuđujući se da nametne pravila koja su mogla izazvati nezadovoljstvo biračkog tela.⁴² Tako se često podilazilo najnižim potrebama stanovništva, pa je elita, umesto da određuje putokaze razvoja, koji podrazumevaju ponekad i društveno bolne zahvate, te ciljeve žrtvovala dodvoravanju siromašnim građanima, koji su činili većinu biračkog tela.

Nedostatak pravne regulative stvorio je još jedan problem u izgledu Beograda. Radilo se o tome da je prestonica imala izuzetno mali broj reprezentativnih zdanja. Uzrok se nalazio tamo gde i za većinu drugih problema - u nedostatku urbanističkog plana i zakona koji nisu predvideli razmeštanje zgrada od javnog značaja. Zbog toga je taj mali broj javnih zdanja bio smešten uglavnom na neodgovarajućim pozicijama. O tome su pisali i stručnjaci tog vremena, pa je Pavle Zorić u svom već navođenom radu pisao da „nijedna od javnih i monumentalnih građevina nema uglednog mesta (...) Saborna crkva leži blizu kraja varoši, u jednoj udolici (...) Vaznesenjska crkva leži bukvalno u jednoj rupi (...) Novo Narodno pozorište ozidano je u kutu jednog otvorenog mesta (...) Novi dvor je isto tako priklješten u najužem delu ulice Kralja Milana. A monumentalne zgrade ove vrste valja da su sasvim slobodne i da sa najvažnije strane imaju otvorenu i prostranu perspektivu." Zaključivao je: „Mi u Beogradu znamo samo jednu zgradu koja je na svome mestu dobro i pogodno posađena, a to je zgrada Velike škole."⁴³ Pitanje javnih zgrada modernizovano je tek u prvoj deceniji 20. veka uvođenjem javnih konkursa pomoću kojih su sazidane neke zgrade koje su i danas prepoznatljive i odudaraju u glavnom gradu - zgrada današnjeg Narodnog muzeja, Hotel Moskva, zgrada Narodne skupštine, čije je zidanje počelo 1906. godine.⁴⁴ Veća državna briga mogla je takve standarde postaviti mnogo ranije i doprineti boljem i reprezentativnijem izgledu glavnog grada.

 Zgrada Beogradskog Univerziteta, Kapetan Mišino zdanje.

 

Finansije i posledice

Drugu moguću vezu između dva dela naslova ovog rada, između ta dva nivoa - nacije i grada, moguće je naći u tome što je i na jednom i na drugom planu razvoj počivao na skromnim budžetima. Zaista, siromašno društvo davalo je siromašan državni budžet, pa i budžet glavnog grada nije mogao biti izdašniji. Različite analize srpske privrede i društva došle su do istog zaključka, koji je Mišel Palere formulisao kao evoluciju bez razvoja.⁴⁵ Radilo se o specifičnoj blokadi seoskog društva (pred Prvi svetski rat u Srbiji je bilo 87% mahom siromašnih seljaka), koje se nalazilo u pretkapitalističkom stadijumu.⁴⁶ Činjenica da je dve trećine seoskih imanja u svom okviru imalo manje zemlje od egzistencijalnog minimuma⁴⁷ dovodila je do toga da se u samoj zemlji nije mogla stvoriti osnova za privredni zamah i modernizaciju društva. Industrijska revolucija se u Srbiji nije dogodila, kao ni u jednoj drugoj balkanskoj zemlji pre Prvog svetskog rata, tako da nije pokrenut privredni rast koji bi kasnije tekao sam po sebi.

Nije došlo ni do suštinskog preokreta u pravcu kapitalističkog društva, jer, kako kaže Mari-Žanin Čalić, „cilj zajednice i dalje je bilo održavanje života, a ne povećanje prihoda"⁴⁸. Takvo stanje u privredi direktno je uticalo na državne finansije, dovodeći do toga da je kriza bila permanentna, a da su budžetski deficiti bili hronično oboljenje.⁴⁹

U uslovima budžetskih deficita država je morala posebno da vodi računa o investicionim prioritetima. Od orijentacije države, njenih proklamovanih programa ciljeva i planova zavisi celokupan proces modernizacije, pa i onog dela koji se odnosi na razvoj gradova. Modernizacija i urbanizacija nisu bile plasirane na visoko mesto prioriteta srpske države. Osmišljenom fiskalnom politikom, posebnim poreskim olakšicama i čitavim setovima zakona, države su u drugoj polovini 19. veka počele da stimulišu urbanizaciju, koja je bila deo ukupne kapitalističke reforme društva. Evropske države izdvajale su sve veće procente iz svojih budžeta za razvoj prestonica, svesne da njihov izgled simbolizuje naciju, a da je njihova funkcionalnost motor čitavog društva.⁵⁰ Međutim, i u ovom slučaju, iz raznih razloga, Beograd nije dobio pomoć ni podršku države. Država iz budžeta nije izdvajala za razvoj grada, niti je posebnim merama finansijski olakšala gradskim vlastima izradu moderne infrastrukture. I savremenici su bili svesni težine takve situacije, pa je opoziciono glasilo konstatovalo: „Beograd je više unapređen privatnom inicijativom nego zvaničnim organima. Čak su opština i država dosta smetale razvitku Beograda"⁵¹. Na prvom mestu autor je mislio na činjenicu da su građani Beograda plaćali, pored državnih poreza i trošarine, dodatne poreze kao što su bili kaldrmina, kirija za kvartove, kvartarine za učitelje, izdržavanje gradskih žandarma. To je činilo da su, kako je konstatovao Džon Lempi u uporednom istraživanju Beograda i Vašingtona, građani srpske prestonice bili poreski najopterećeniji građani Evrope.⁵²

Narodno pozorište, 1895. godinaDrugi izvor finansiranja koji je stajao i pred državom i pred gradom bilo je podizanje zajma. Pitanje zajma prvi put je pokrenuto 1883. godine, kada je budžetska komisija grada konstatovala da je potrebno ući u takvu finansijsku obavezu da bi se izgradile škole, kaldrmisale ulice, uveli vodovod i kanalizacija. Ni to nije išlo brzo i lako, pa je tek osam godina kasnije, 1891. godine, zaključen prvi zajam koji je omogućio da se započne proces moderne urbanizacije. Međutim, taj novac mogao je da pokrije samo početak nekih od neophodnih radova. Zajam koji je mogao ozbiljnije da pokrene stvari zaključen je tek 1905. godine, dvadeset godina pošto je to pitanje pokrenuto. Ali i on je napravljen na osnovu plana radova starog deset godina, pa je već pri sklapanju bio sasvim neadekvatan za nabujale potrebe grada. Prava svota novca potrebna za ozbiljnije poslove dobijena je tek sklapanjem zajma 1911. godine, 38 godina posle jasno definisane potrebe da se gradski poslovi na taj način finansiraju. Analiziranje posledica takvog kašnjenja navelo je gradonačelnika glavnog grada da u brošuri posvećenoj istoriji zajma zaključi: „neuređen, nekaldrmisan modernom kaldrmom, pun blata i prašine, neregulisan, nekanalisan, nesnabdeven vodom, jednom rečju oskudan u svemu što jednu varoš ima da obeleži i stavi u red kulturnih varoši."⁵³

Zašto država nije izvršila svoju dužnost da napravi finansijski okvir za razvoj svoje prestonice? Deo uzroka ležao je u nepomirljivim političkim sukobima među strankama. S jedne strane, taj konflikt je kočio usvajanja zajma jer su i finansijski interesi stranaka bili sukobljeni. Naime, u siromašnom društvu, banke su bile vezane za političke stranke, tako da je svaki sukob oko kredita, pa i onih životno važnih za prestonicu, u suštini bio sukob oko finansijske i političke moći.⁵⁴ S druge strane, kočnice su dolazile i odatle što su na vlasti u državi i u gradu bile do krvi sukobljene stranke. To je dovodilo do netrpeljivosti državnih vlasti prema glavnom gradu, do usvajanja mera u nadležnim ministarstvima koje su kočile razvoj prestonice, o čemu če dodatno biti reči.⁵⁵

Kad je zajam, konačno, potpisan 1911. godine „veliki radovi" u glavnom gradu bili su završeni u kratkom roku, što je dokazalo da su se problemi modernizacije glavnog grada mogli lako rešiti da je država obezbedila finansiranje. Preciznije, bez obzira na skroman budžet, i grada i države, finansijski problem ne bi bio tako veliki da je bilo političkog konsenzusa oko prioriteta razvoja. Zbog toga su u ovom radu te kočnice koje je postavljala država tumačene kao kontinuirani i dubinski otpori⁵⁶, a ne kao slučajne epizode zavisne od trenutne vlasti. Pokazalo se da je ključno pitanje bilo pitanje političkog konsenzusa oko prioriteta razvoja. To je u mnogo čemu odredilo i istoriju građevinarstva u Beogradu.

Već je navedeno da su upravo izgled i raspored zgrada u Beogradu bili zaslužni za utisak o nedovršenoj i neuređenoj prestonici. Tačno je da je bilo mnogo razloga koji su sprečavali građane da zidaju skuplje i kvalitetnije građevine. Nesporna je činjenica da ni stanovništvo ni preduzetnici glavnog grada nisu imali dovoljno kapitala za izgradnju kvalitetnih višespratnica. Ali to nije zaključak kojim bismo se mogli zadovoljiti. Urbanizacija nije samo posledica prisustva privatnog kapitala, već, u prvom redu, državne politike. Niz državnih propusta bio je odgovoran za skromno stanje građevina u Beogradu.

Na prvom mestu može se navesti poreski sistem, koji je prvenstveno odgovornost države. Sistem koji je postojao u Beogradu na kraju 19. i početkom 20. veka nije bio stimulativan za gradnju. Po tom sistemu, mali placevi bili su rasterećeni poreskih davanja, zbog čega su sve fiskalne obaveze padale na zgrade, posebno na one koje su bile novoizgrađene. Uz to, država nije propisala obavezu izgradnje na gradskom zemljištu, zbog čega su placevi i u samom centru grada ostajali godinama, pa i decenijama, bez građevina. Tako je nastala teška građevinska situacija, koje su i savremenici bili svesni: centar grada bio je pun „praznih placeva sa straćarama čiji sopstvenici danas traže basnoslovne svote za njih i ako nisu ništa uradili da im podignu vrednost"⁵⁷. To je dovodilo do stalne nestašice stambenog prostora, koja je, dalje, uslovljavala nova poskupljenja.

Jedna epizoda iz 1909. godine najpreciznije svedoči o tome da pitanje oporezivanja građana prestonice nije bilo slučajnost ili posledica neznanja, već duboko ideološki određena politika državnih vlasti.⁵⁸ Građevinskim zakonom iz 1896. godine bile su predviđene poreske olakšice za sve nove građevine sazidane od kvalitetnijeg, tvrdog materijala, koje bi, uz prizemlje, imale i jedan sprat. Takve zgrade bile su oslobođene poreza na 10 godina. Oslobođeni poreza bili su i građani koji bi na kućama prema ulici dogradili jedan ili dva sprata. Te mere imale su modernizacijski impuls i bile su u skladu sa merama koje su preduzimane u drugim evropskim prestonicama radi podizanja životnog standarda građana, ali i ulepšavanja grada. Ove mere donele su veoma dobre rezultate jer su za sledećih deset godina, do 1906. godine, bile sazidane 524 kvalitetnije višespratne zgrade.⁵⁹

Stara Skupština, 1908. godinaMeđutim, pomenute 1909. godine pokrenuta je velika debata u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije, kada je grupa poslanika vladajuće Narodne radikalne stranke podnela zahtev za ukidanje člana 37. Građevinskog zakona, koji je predviđao privilegije za višespratnice. Argumentacija koju su koristili poslanici biće kasnije u ovom tekstu posebno analizirana, ali kao svoj osnovni motiv oni su naveli da je taj član zakona dovodio građane Srbije u neravnopravan položaj, čime je, po njihovim rečima, bio ugrožen temeljni ustavni princip jednakosti građana.⁶⁰ Poslanici su isticali da su oslobađanjem od plaćanja poreza na zgrade od jednog ili dva sprata građani Beograda dobili privilegije koje drugi stanovnici Srbije nisu imali. Predlog je izazvao žestoke reakcije opozicije i građana Beograda, debata je trajala više meseci, ali protesti nisu pomogli. Izmene Građevinskog zakona usvojene su velikom većinom i uz otvorenu podršku ministra finansija, ideologa vladajuće stranke Stojana Protića. Predlagač zakona Jakov Čorbić je nedugo posle toga, za nagradu, postao potpredsednik Narodne skupštine. Tako je država direktno, preko svog centralnog organa - Skupštine, zaustavila proces modernizacije prestonice koji je bio omogućen stimulativnom fiskalnom politikom, pokazavši da je kočenje procesa promena bila suština vladajuće politike.

Dodatna odgovornost države dolazila je odatle što ona nije sprečavala visoke kamatne stope, što je dovodilo do posebne, kako se govorilo, skupoće novca, odnosno veoma skupih kredita, koji su, sa svoje strane, uticali na smanjenje investicija i izgradnje.⁶¹ Posledično, to je dovelo do novog podizanja cena. Građani su bili prinuđeni da uzimaju zelenaške kredite kod privatnih štedionica, koje su uzimale kamatu po stopi i od 10-12%⁶², zbog čega se u stručnim krugovima zaključivalo: „...i za hipotekarne zajmove plaća se mnogo veći interes nego igde na Zapadu, te i on poskupljuje zgrade, otežavajući njino podizanje i povišavajući građevinske troškove"⁶³. Savremenici su zaključivali da je „zemljište poskupelo više nego što je odgovaralo stepenu razvoja varoši."⁶⁴ S obzirom na to da su građani imali malo novca, najveća je bila potražnja za malim placevima, zbog čega su špekulanti seckali građevinsko zemljište na sitne parcele, nedovoljne za podizanje pristojne kuće (veličine oko 300 kvadratnih metara), što je vodilo u zidanje niskih i nereprezentativnih kućeraka. Uz to, budući da je stalno rasla cena placeva, vlasnici praznih placeva u centru su spekulisali tako što su placeve „zadržavali od zidanja", čekajući da vrednost zemljišta poraste, što je bio još jedan od razloga zbog kojih je i sam centar grada ostajao neizgrađen i zapušten. Takođe, sve veća cena placeva u gradu bila je još jedan od razloga koji su građane terali da grade nelegalno, izvan gradskog rejona. To je dovodilo do toga da se centar grada raseljavao, što je značilo da je prestonica bila retko naseljena, pogotovo u poređenju sa evropskim gradovima: prosečno je po hektaru u Beogradu 1900. godine živelo 92 stanovnika, dok je, istovremeno, u centralnim opštinama Londona živelo 600 stanovnika, u Parizu 378, u Hamburgu 110.⁶⁵

Pokazalo se i na primeru ovog začaranog kruga da je država snosila prvobitnu odgovornost za lanac koji je, u krajnjoj konsekvenci, doveo do stvaranja čitavih kvartova nereprezentativnih zgrada. Takve zgrade doprinosile su utisku nedovršenosti, jer su i njihovi vlasnici čekali da se nešto promeni pa da podignu kvalitetniju kuću. Bez obzira na uvek tanke budžete građana, podsticajna državna politika mogla je da im olakša izgradnju, da popravi stambenu i higijensku situaciju života u glavnom gradu i da stvori uređeniju i lepšu prestonicu.

Skupoća zemljišta, za koju je država snosila najveću odgovornost, stvarala je još neke probleme u građevinarstvu. Pošto su najveći deo novca morali da ulože u plac, građani nisu imali dovoljno novca za izgradnju kuće, pa je to bio još jedan razlog što su i u samom centru nicali nereprezentativni objekti. Došlo se tako, neadekvatnom državnom politikom, do retkog fenomena da su kuće bile jeftinije od placeva, da, kako se pisalo „s placem nisu stajale ni u kakvoj srazmeri, na primer, placevi u Kneza Miloša ulici plaćani su često sto i više hiljada dinara, a na tim placevima, koji su nekoliko godina ostajali prazni, zidane su kuće čija vrednost nije iznosila ni polovinu vrednosti samog placa. Poznato je u tehničkom svetu da vrednost zemljišta ne iznosi u normalnim prilikama ni trećinu vrednosti građevina koje se na njemu podižu, a kod nas je ta razmera šest puta slabija, jer stoji kao tri prema polovini"⁶⁶.

Delijska česma, 1902. godine.Većina prepreka razvoju Beograda, kada je građevinarstvo u pitanju, dolazila je iz nedostataka građevinskih zakona, koje država, kao što je pokazano, nikada nije donela. Ali, država je bila odgovorna i za cene građevinskog materijala, koje su svojom visinom dodatno otežavale građevinske investicije. Naime, u Srbiji se od građevinskog materijala proizvodila samo cigla, dok se sve ostalo uvozilo. Na uvoz građevinskog materijala država je stavila trostruke dažbine, koje su činile carina, državna i opštinska trošarina⁶⁷, što je bio još jedan činilac koji je direktno kočio razvoj glavnog grada. Građani zbog toga nisu imali novca da grade kuće od kvalitetnijih materijala, već su pribegavali starim materijalima - bondruku, drvenoj konstrukciji ispunjenoj ćerpićima i oblepljenoj blatom. Cigla i kamen koristili su se samo u izgradnji „bogataških kuća"⁶⁸. Posebni problemi nastajali su u kućama građenim van rejona, dakle izvan svake kontrole, što je omogućavalo najprimitivniju i najjeftiniju gradnju: „Zida se u blatu. Patosa nema (...) sobe su oblepljene blatom (...) za vreme kiše blato je svuda."⁶⁹ Uprkos stalnim apelima, država nije ništa uradila na rešenju tih problema, jer sve do 1896. godine, kad je usvojen pomenuti Građevinski zakon za grad Beograd, nisu postojali nikakvi propisi za podizanje zgrada, iako su Opštinski odbor i Udruženje srpskih inženjera i tehničara više puta davali predloge građevinskih zakona.⁷⁰

Kada su građevine u pitanju, Beograd je imao još jednu bitnu manjkavost - hroničan nedostatak novca i nedostatak urbanističkog plana doveli su do toga da je u Beogradu do Prvog svetskog rata bio mali broj javnih građevina i reprezentativnih zgrada. Turistički vodič kroz Beograd iz 1896. godine preporučuje da se, od novijih zdanja, u rubrici „znamenitosti", vide Saborna crkva, Mitropolija, konak kneginje Ljubice, Velika škola (sazidana 1863), Narodno pozorište (dovršeno 1869), stara Crkva Svetog Marka (1838) i Dvor (1882).⁷¹ Sećanja savremenika potvrđivala su taj spisak od „dvadesetak najmonumentalnijih građevina"⁷². Iz toga su proizlazili i praktični problemi, jer većina državnih i nacionalnih institucija nije imala adekvatan smeštaj, što je izazivalo probleme u njihovom funkcionisanju. Dovoljno je napomenuti da su u Kapetan Mišinom zdanju, „najvećem zdanju tadašnjeg Beograda", kako ga naziva pomenuti vodič, bili smešteni fondovi Narodnog muzeja, Univerzitetske i Narodne biblioteke, kao i čitav Univerzitet. I taj nedostatak javnih građevina, uz nekvalitetne i niske zgrade, odavao je utisak siromašne i neuređene prestonice.

 

Nacija protiv grada

Kada se imaju u vidu svi do sada analizirani problemi urbanizacije Beograda, može se zaključiti da se radilo o siromašnoj prestonici, u kojoj je niz ključnih problema ostajao nerešen po više decenija, što je sve ukupno stvaralo utisak nedovršenog grada, urbanističkog haosa, nedovoljno razvijene infrastrukture.⁷³ Izvesno je da je deo razloga koji su do toga doveli ležao u političkim razlozima, među kojima bismo na prvo mesto mogli staviti političke podele⁷⁴, koje su kočile razvoj Srbije. Te podele stvarale su surevnjivost između gradskih i državnih institucija, što je dovodilo do toga (kao u slučajevima ukidanja progresivnih odredbi Građevinskog zakona ili u slučaju odobravanja zajma) da je država kočila razvoj prestonice. Podele među strankama blokirale su proces odlučivanja jer su se, po političkim linijama, i po više decenija cepale čak i stručne komisije koje je trebalo da pokrenu neko od infrastrukturnih pitanja, kao što je to bilo u slučaju uvođenja vodovoda i kanalizacije.⁷⁵ Podele su dovodile i do toga da je svaka nova vlast poništavala odluke prethodne, da je menjala čitavo činovništvo dovodeći sebi partijski odane ljude, kojima je bilo potrebno vreme da se upute u sve poslove koje je u gradu trebalo obaviti, što je svaki put odlagalo donošenje odluka.⁷⁶ Političke podele, naravno, nisu bile srpska specifičnost, ali je u slučaju Srbije važna bila činjenica da nije postojala efikasna i nezavisna administracija koja je mogla da održi kontinuitet rada. Ona je u potpunosti bila zavisna od stranačkih netrpeljivosti, koje su sprečavale da se stvori stabilna uprava koja bi nadomestila postojeće podele. Podele su bile kočnica razvoja i zbog toga što su sprečavale postizanje konsenzusa u vladajućim elitama i pravljenje jasne liste prioriteta koji bi se ostvarivali uprkos burnim smenama vlasti. Ukoliko bi, posle javnih konkursa i usvajanja projekata, došla nova vlast, ona bi, gotovo po pravilu, poništila ta prethodno usvojena stručna mišljenja i ponovo pokretala ceo postupak radi obezbeđivanja posla sebi bliskoj grupi stručnjaka, što je svaki put odnosilo po više meseci, pa i godina. S protokom vremena i produbljavanjem političkih sukoba, problemi su se sve teže rešavali, što je proizvodilo blokade u radu institucija koje nisu bile funkcionalne. Javni interes se gubio u ličnim sukobima.

Kao što je na početku rada pokazano, konsenzusa nije bilo ni o suštinskim državnim pitanjima: od unutrašnjeg uređenja do državnih granica ili spoljne politike. To je govorilo o nemoći elite da odgovori na izazove, što je uvek znak duboke društvene krize. Nemoć da se prepoznaju prioriteti i da se postupa efikasno, uz minimalan gubitak energije, govori o nerazvijenoj i nedovoljno odgovornoj eliti koja sva pitanja ostavlja nedovršena, ili kako su pisali pripadnici opozicije: „Nikakva plana, nikakva sistema u radovima. Sve sami počeci, počeci s brda s dola"⁷⁷.

Kalemegdan šetalište, 1908. godinaIpak, kad se uzmu u obzir svi problemi na koje je nailazio proces modernizacije Srbije, moglo bi se zaključiti da su, pored neefikasne administracije i neorganizovane vlasti, postojali i neki dublji razlozi koji su dovodili do toga da su sva rešenja bila privremena, a nedovršenost stalna. Naime, mnoge analize⁷⁸ pokazuju da su i druga ključna pitanja razvoja srpskog društva bila zakočena i to, u prvom redu, baš tako što elita nije napravila okvir za razvoj, kao što je to bilo pokazano u slučaju nikad donetog zakona za grad Beograd. I u drugim važnim pitanjima srpski zakonodavci nisu bili spremni da, stvaranjem pravnih uslova, naprave inovacioni pomak neophodan za sveukupnu modernizaciju, čime su doprineli konzerviranju kvazifeudalnih društvenih struktura i petrifikovali društvo. Država je, od samog dobijanja autonomije, zakonima sputavala razvoj poljoprivrede, zanatstva i trgovine i tako sprečila da se prikupi kapital i da se stvore društvene grupe koje bi pokrenule sistematski razvoj.⁷⁹ Istraživanja srpske socijalne istorije pokazala su postojanje strukturne blokade rasta, koja je proizvela sindrom stalne krize, tipičan za predindustrijska društva, koji se ciklično vraća.⁸⁰ Mari-Žanin Čalić u svojoj poznatoj knjizi „Socijalna istorija Srbije" polazi od toga da je srpski slučaj specifičan i da su „pojave dugog trajanja u vidu zakonskih smernica, društveno-ekonomskih struktura i kulturnih tradicija, učinile da Srbija krene svojim putem u građansko društvo, različitim od zemalja zapadnog i srednjeg istočnog dela Evrope."⁸¹ Holm Zundhausen je tu osobenost nazvao „propuštenom agrarnom revolucijom", koja je dovela do vekovnog nultog rasta u primarnom sektoru, koji je u korenu sasekao sve podsticaje ka modernizaciji.⁸² Bio je to rezultat zakonskog sputavanja snaga tržišta, procesa sasvim suprotnog onom koji se, u okviru reformske politike, odvijao u Pruskoj, Rusiji i srednjoj Evropi u 19. i ranom 20. veku.⁸³ To je stvorilo već pomenuti fenomen „evolucije bez razvoja", u kojoj su slabe ekonomske mogućnosti društva i privrede bile zakočene političkim odlukama kojima je nizom zakona sprečen jači razvoj kapitalizma. Udrobljavanjem sitnih poseda, zaštitom malih zanatskih radnji i sitnih trgovaca, te mere su dovele do, kako Palere kaže, poraza ekonomskog liberalizma već u prvoj polovini 19. veka. Po njegovim nalazima, Srbija se na taj put nije vratila sve do Drugog svetskog rata, posle čega je ušla u period socijalističke privrede.⁸⁴

Postavlja se pitanje kako objasniti taj fenomen? Može se naći mnogo dokaza⁸⁵ da se radilo o sistematskom i višedecenijskom kočenju izazvanom državnim merama, a ne o slučajnim propustima izazvanim neznanjem ili neefikasnošću administracije. Zbog toga je potrebno postaviti pitanje zbog čega razvoj srpskog društva i privrede nije bio prioritet države. Da li je dovoljno odgovoriti da se u nerazvijenom društvu lakše vlada i da su različiti delovi elite bili povezani u specifičnom „savezu elita"⁸⁶, čiji cilj je bilo sprečavanje modernizacije? Blokiranjem razvoja različite vrste elite su obezbeđivale svoj monopol, što jeste bio deo njihovog interesa. Ali, postavlja se pitanje da li je taj, ipak uski, motiv bio dovoljan? Ili, preciznije, da li je on mogao da obezbedi takvu dugovečnost programa sprečavanja razvoja, pogotovo što su se, tokom vremena, elite smenjivale i što je politička istorija Srbije bila vrlo dinamična, pa su česte bile promene elita, dinastija i političkih grupa koje su vodile zemlju? Kako je onda moguć kontinuitet? Kako objasniti da su tako različite elite dolazile na isti programski imenilac? I kakve sad to ima veze s naslovom ovog rada - gde je veza između nacije i grada?

Da bi se dali odgovori na ova pitanja potrebno je preći na analizu ideologija koje su odredile istorijski razvoj Srbije. Potrebno je postaviti pitanje zbog čega razvoj nije bio prioritet, odnosno da li je, u okviru datih ideologija, postojala neka drugačija lista prioriteta. Da li su ti prioriteti bili ideološki uslovljeni - kako se na toj ideološkoj potki tretirao razvoj? U kakvom je on bio odnosu sa drugim prioritetima? Da li se on video kao prepreka ostvarenju nekih važnijih ciljeva, a ne kao njihov podsticaj?

Trg Slavija, proslava Prvi Maj, 1912. godinaU rasplitanju ideoloških slojeva možda treba poći baš od pomenute skupštinske rasprave kojom je ukinuta progresivna odredba o poreskim olakšicama za građane koji su zidali zgrade na sprat. Deo argumenata koji su se mogli čuti u Skupštini bio je inspirisan idealom socijalnog egalitarizma, koji se u srpskoj skupštini često mogao čuti. Govorilo se da se poreskim olakšicama forsiraju bogatiji građani, pa je u zvaničnom tekstu zahteva za promenu tog člana zakona pisalo: „Ovakva odredba zakona štetna je po državne interese i protivna načelu da su svi Srbi pred zakonom jednaki, jer se njome daju povlastice bogatijim građanima."⁸⁷ Ta primedba sadržavala je i generalni odnos poslanika sa sela prema gradu, posebno prema Beogradu. Navođeno je da „ulepšavanje prestonice ide na štetu seljaka"⁸⁸, da je Beograd počeo da se razlikuje od ostatka Srbije, da su poreske olakšice dovele dotle da Srbija prema Beogradu izgleda „kao seljak sa svilenom amrelom"⁸⁹, jer je razvoj Beograda predstavljan kao luksuziranje kojim se stvara lažna slika. Kao i u mnogim drugim prilikama, radilo se o otporu društvenoj stratifikaciji, zbog čega su se često mogli čuti ovakvi navodi: „U našem društvu ta podela na više i niže, na one koji gospoduju i na one koji argatuju nikad nije postojala"⁹⁰. Jedan od ključnih ideologa vladajuće Radikalne stranke i lično je iskoristio da izrazi ideološku suštinu: „Ništa skupštini neće smetati da (...) se za neko vreme ukine ova mera (misli se na oslobođenje od poreza za višespratnice - prim. D. S.), pa ćemo, može biti, kad budu prilike zgodnije i kada mi sami malo bliže jedan drugome dođemo, i prestonica unutrašnjosti i unutrašnjost prestonici, pa ćemo ovu meru ponovo zavesti"⁹¹.

Taj socijalni egalitarizam bio je posledica levih korena radikalske ideologije⁹², ali i suštinski sastojak srpskog nacionalizma, koji je počivao na ideji da se nacija ne sme razbijati na različite socijalne grupe, već da su njena homogenost i snaga najuže vezane za socijalnu jednakost. Zbog toga se i Beograd video kao strano tkivo, kao element koji razbija jedinstvo: „Ja ne bih želeo da Beograd bude predstavnik srpske kulture, jer ma ko došao u Srbiju da vidi njenu kulturu, u Beogradu je neće naći; u Beogradu će naći više stranu kulturu, jer Beograd prima rado stranu kulturu (...) govorim o jednoj pojavi koja se u Beogradu opaža i koju treba suzbijati. Srpski su običaji zapostavljeni, u Beogradu govori stranim jezikom i onaj ko ga malo razume."⁹³ Razvoj grada tako se identifikovao sa tanjenjem željenog modela nacionalnog identiteta, sa slabljenjem potrebne nacionalne čvrstine, sa krunjenjem homogenosti zajednice. Izgledalo je kao da grad ugrožava naciju, slabi njen „imunitet". Kao i u mnogim drugim slučajevima u srpskoj skupštini⁹⁴, i ova pojava optuživana je kao ona koja može oslabiti ratnički duh, smekšati instinkte, razmaziti buduće ratnike: „Ako mi budemo na štetu tog naroda, na štetu njegovog održanja ulepšavali Beograd, nećemo moći da izvedemo na bojno polje onakve vojnike kakve bi trebalo da izvedemo."⁹⁵ U tom govoru poznatog narodnog tribuna izražena je upravo ideološka suština o kojoj je reč: razvoj se video kao prepreka ostvarenju nacionalnog cilja.

Suština ideologije vladajuće Radikalne stranke bila je antimoderna, antiindividualistička, antiurbana i antievropska.⁹⁶ Ona je bila amalgam egalitarnih ideala i nacionalizma - spoj društvenog ideala koji bi se mogao odrediti parolom „jednaki u siromaštvu" i patrijarhalnog, organicističkog i esencijalističkog shvatanja nacije i njenog identiteta. Socijalna jednakost bila je doživljavana kao čuvar nacije, pa se svaka društvena reforma doživljavala kao opasnost. Sve što je drukčije bilo je shvatano kao opasno, što je tu idelogiju činilo autoritarnom i suštinski antipluralnom. Savremenici su o njoj ovako govorili: „Pod uticajem učenja Černiševskog i Svetozara Markovića, koji su svoju kritiku kapitalizma i birokratizma popunjavali isticanjem seoskog kolektivnog života u ruskom miru i srpskoj zadruzi, i u našem prvobitnom radikalizmu i socijalizmu bila je izvesna opozicija prema varoši, kao predstavnici te birokratije i buržoazije. Naš prvobitni demokratizam spojio se sa patrijarhalnim seljaštvom i iz čudne i neprirodne mešavine izašao je radikalizam osamdesetih godina, koji je ustajao protiv železnice kao odlike moderne civilizacije."⁹⁷ Beograd je, za radikalske ideologe, upravo bio simbol te „moderne civilizacije", pa je borba protiv njega bila izraz suštine ideologije: „U početku Radikalna stranka svila je gnezdo među seljacima (...) Onda se govorilo da sve zlo dolazi od Beograda; onda se govorilo da s glave riba smrdi i ta mržnja, koja je posejana pre 30 godina ona je ostala, ona tinja, dok nije došlo do toga da izbije u vidu jednog ovakvog predloga (misli se na ukidanje poreskih olakšica - prim. D. S.)."⁹⁸

Ta ideologija nije, kako neki istoričari žele da veruju⁹⁹, ostala samo predizborna demagogija, već se direktno odrazila na praktičnu politiku. Suštinski, ona je diktirala prioritete. Taj učinak proizlazio je iz druge, ne manje važne dimenzije vladajuće ideologije. Radilo se o nacionalnom idealu koji je, po viđenju njegovih nosilaca, trebalo da dovede do stvaranja države koja bi obuhvatila čitav srpski narod. Proces oslobođenja i ujedinjenja trebalo je da obuhvati teritorije na koje je Srbija polagala istorijsko pravo, pozivajući se na svoje srednjovekovne granice i one oblasti na koje se moglo primeniti etničko pravo, utemeljeno u većinskom prisustvu srpskog naroda. Prvi put programski formulisana 1844. godine u Načertaniju Ilije Garašanina, ta ideja davala je osnovnu boju srpskoj politici do Prvog svetskog rata. Bila je to ideja koja je objedinjavala gotovo sve političke struje, kao i različite generacije srpskih političara. Postavljena na mesto političkog prioriteta bez presedana, ideja nacionalnog ujedinjenja potisnula je druge državne zadatke. Tako je i razvoj ostao u drugom planu, ostavljen da se rešava pošto se ispuni prvi, neupitni cilj.

Ministarstvo vojno, 1899. godinaAnalize skupštinskih govora, štampe, stručnih časopisa i memoarskih beleški glavnih aktera pokazuju da oko liste prioriteta nije bilo spora među inače sukobljenim delovima srpskog političkog spektra: podrediti sva pitanja unutrašnjeg razvitka i političkog uređenja pomenutoj ideji nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Ključni čovek srpske politike, koji je određivao njene osnovne pravce duže od pola veka, Nikola Pašić, u svojim sećanjima nedvosmisleno je zapisao: „U mene su uvek preovlađivali osećaji za život i sudbu srpskog naroda van granica Kraljevine Srbije, no što su bili oni koji su me pobuđivali da radim za unutrašnje narodne slobode. Nacionalna sloboda celog srpskog naroda bila je za mene veći i jači ideal no što je bila građanska sloboda Srba u Kraljevini."¹⁰⁰ Iako je retko govorio, taj svoj politički kredo izneo je i 1905. godine u Narodnoj skupštini, prilikom konkretne političke rasprave: „Sva pitanja unutrašnja, pa i samo rešenje ustavnog pitanja uvek sam podčinjavao ideji skorog oslobođenja. Ta ideja odvela me je i u politiku i u radikalizam." Svoj govor završio je uzvikujući nedvosmisleno listu prioriteta: „Ostavljajte sve drugo, pa rešavajte ono od čega život Srbije zavisi. Glas srpstva i glas srpskog Pijemonta poziva vas."¹⁰¹

Ukoliko uporedimo govore predstavnika vlasti i one opozicione, videćemo da je u pitanju prioriteta, zapravo, postojao konsenzus i da su vladajuća i opoziciona elita napravile svestan izbor: politika širenja države bila je jasno postavljena iznad svake druge potrebe. Ono što smo čuli od predsednika vlade i ključnog političkog čoveka Nikole Pašića, mogli smo pročitati i kod njegovih najvećih političkih protivnika, vođa Napredne stranke, u njihovom listu Pravda: „Svakome ko se iole bavi o politici poznato je da kod svakog naroda pri grupisanju njegovu u naciju i pre ostvarenja njegova ujedinjenja - spoljna politika zauzima prvo mesto. Njoj se moraju žrtvovati svi lični interesi i ona dolazi dok se taj posao ne dovrši, čak pre definitivnog uređenja unutrašnjeg uređenja."¹⁰² I za konzervativni Nedeljni pregled, inače u svemu suprotstavljen vladi, lista prioriteta bila je neupitna: „Kod jedne države može se razmatrati njen međunarodni položaj i njeno unutrašnje uređenje. Mi prvo pretpostavljamo drugome, tj. prema našim naporima unutrašnji život treba da bude derivat spoljnog, a ne obrnuto."¹⁰³ Sa suprotne strane političke pozornice, od strane socijaldemokratski orijentisanih pripadnika Samostalne radikalne stranke stizali su slični glasovi: „Uvek smo bili gotovi, po cenu prekora svojih jednomišljenika i prijatelja u politici, suzbiti pitanja unutarnje politike pred mnogo opštijim i višim pitanjima državne i nacionalne politike."¹⁰⁴ Još veće iznenađenje može izazvati podatak da je slično govorio i jedan od vodećih levo orijentisanih intelektualaca i predstavnik „parizlija", Jovan Skerlić, u jednom pogrebnom govoru, kad je, hvaleći pokojnika rekao za njega da je: „...na svakom mestu i u svakoj prilici isticao na prvo mesto nacionalne interese i sve činio da se unutrašnja politika podredi nacionalnoj politici."¹⁰⁵

Pozorišni Trg, 1892. godinaMali je bio broj disonantnih glasova. Njihovi nosioci pokušavali su da poruče državnim vlastima da je politika nacionalnog širenja preskupa za siromašnu Srbiju. Njihove reči dokaz su da su, makar i retki savremenici, bili svesni jasno definisane liste prioriteta srpske većinske elite. Tako je Živojin Perić, profesor Pravnog fakulteta i opozicionar, iako i sam nacionalista, upozoravao na velike rizike koje po samu Srbiju nosi nacionalna politika: „To nije tako sigurno da politika do plota ne valja, odnosno da politika preko plota valja. Jer se može i u politici, kao i u običnom životu, desiti da se izgubi i do plota, kad se gleda preko plota."¹⁰⁶ Govor liberala Vojislava Marinkovića u srpskoj skupštini pokazuje da je elita svesno napravila izbor i da je dilema između dva postojeća evropska modela bila u tadašnjoj Srbiji sasvim jasna: „Srbija mora da se opredeli: ili će biti Turska i Pijemont, ili Švedska, Danska i Norveška. Ako hoćemo norveške škole, danske institute, onda treba da izbegnemo vojne troškove; ako hoćemo da vodimo nekakvu nacionalnu politiku, da napravimo Srbiju, onda treba da gradimo od ove zemlje vojnički logor"¹⁰⁷. I poznati profesor Pravnog fakulteta i istoričar Slobodan Jovanović zaključivao je da se za nacionalni cilj žrtvovalo sve: „Moralo se štedeti - a štedeti se nije moglo, jer su uzdizanje Srbije na položaj nezavisne države i proširenje njenih granica uzrokovali nove izdatke."¹⁰⁸

Posebnu pažnju toj temi posvetili su srpski socijaldemokrati. Oni su u svim nastupima u Narodnoj skupštini i napisima u svojoj štampi stalno upozoravali na direktnu vezu između, kako su govorili, osvajačke politike i privrednog zaostajanja Srbije. Tako je jedan od vodećih ljudi stranke Dimitrije Tucović u članku nedvosmislenog naslova „Rat protiv Srbije" pisao: „Vreme je da se otreznite i da jednom uvidite i vi, narodni predstavnici; da uvidite da dalje povećanje tereta za vojsku neće ni za dlaku promeniti našu snagu prema Austrougarskoj; da imate, međutim, stalno na umu da ta iluzorna politika znači zlikovačko davljenje naroda u Srbiji, koji ima pravo da se kulturno i privredno razvija."¹⁰⁹ Za zaostajanje Srbije direktno su optuživali megalomansku nacionalnu politiku: „Iluzija Velike Srbije koštala nas je ko Svetog Petra Kajgana, koja nas je ispumpala velikim troškovima na militarizam, koja nas je pritisla strašnim sumama državnog duga, koja nas je opteretila basnoslovnim davanjima. Ta nam je iluzija sprečavala da se privredno i kulturno dovoljno razvijemo, ona nam je prosvetu žrtvovala kasarni, ona nas je uljuškivala praznim, šupljim nadama koje su nas stale mnogo i premnogo."¹¹⁰

Cena koja se plaćala za ostvarenje cilja bila je visoka. Tako je 1909. godine, u vreme najvećih priprema za ratove, na otplaćivanje zajmova za oružje odlazilo 26% svih državnih prihoda¹¹¹, dok su pravi troškovi najjasnije bili iskazani tokom samih ratova: Balkanski ratovi 1912-1913. koštali su Srbiju oko milijardu franaka, dok je njen prosečni godišnji državni budžet iznosio 130 miliona franaka.¹¹² Ključni problem bio je, međutim, u samom cilju: ideal maksimalne nacionalne države nije se mogao dostići. Serija ratnih sukoba od Velike istočne krize do kraja Drugog svetskog rata (vođeno je sedam ratova) pokazala je da se prevlast jedne od nacionalno ambicioznih država na Balkanu nije mogla ostvariti. Niti je ijedna od njih imala snage da se nametne svim drugima, niti bi za tako nešto mogle dobiti podršku velikih sila, koje su svoju nedvosmislenu potporu, tek posle velikih dilema, pružile samo stvaranju nadnacionalne jugoslovenske države. Time je bio stvoren još jedan od začaranih balkanskih krugova: stvaranje velike nacionalne države bio je važan ili čak suštinski deo nacionalnih programa vladajućih elita; pošto se taj cilj nije mogao ispuniti državama je ostajala frustracija neostvarenosti i neostvarivosti, a problemi su ostajali stalno otvoreni. Privremenost i večita tranzicija, u iščekivanju neke nove prilike za ostvarenje „nacionalnog sna", postajale su redak kontinuitet.¹¹³ Razvoj je, u tim okolnostima, postao talac pretenzija zasnovanih na egalitarnom nacionalizmu. Nedovršena nacija, kako su je videle njene elite, sprečila je dovršavanje tog „konkurentskog" programa.

Ulica Kneza Miloša, 1895. godina

Tako je prestonica nacije - Beograd postao slika i simbol te rastrzanosti, nedovršen kao i njegova nedovršena država. Upravo kao mogući simbol razvoja, Beograd je platio cenu ideologije koja je bojila politiku tokom dva veka moderne državnosti Srbije.¹¹⁴ U prvom redu, on je bio žrtva egalitarnih koncepata, koji su baš u razvoju prestonice videli opasnost: njeno izrastanje u moderan, sređen i uređen grad neminovno bi narušilo idealnu zajednicu „jednakih u siromaštvu" i povelo bi je odlučnije ka procesima evropeizacije i modernizacije, koji su se izbegavali ili, bar, usporavali. Razvoj Beograda dovodio bi u pitanje i drugi stub dominantne ideologije - naciju. Ne samo što bi odvlačio pažnju i sredstva koncentrisana na ostvarenje zamišljene nacionalne države, već bi rušio patrijarhalni model nacionalnog identiteta, u kome se videla garancija za uspešno okončanje zamišljenog posla i konačno „dovršenje države"¹¹⁵. Teritorijalno nezaokružena, dakle, po viđenju elite nedovršena država, nije mogla dovršiti ni svoju prestonicu. Bio je to još jedan začarani krug. Beograd nije bio samo simbol te nedovršenosti, već njena suština, posledica i žrtva. Njegova urbanizacija jeste bila, kao što je to na početku postavljeno kao pitanje, izraz stalne konkurencije individualnog i kolektivnog, urbanog i ruralnog, grada i nacije. Posledice tih konflikata vide se i danas na ulicama Beograda. U tim konfliktima, Beograd nije bio pobednik. Upravo zbog toga njegov izgled i njegova istorija dokazuju Brodelovu tvrdnju s početka - da je postojeći grad najznačajniji mogući dokument o njegovom minulom životu, ali i istorijski izvor koji govori o ključnim dilemama razvoja srpske države.

Dubravka Stojanović

Odlomak iz knjige Iza zavese, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2013.

 

---

 

¹ F.Braudel, La Mediterranee et le Monde Mediterraneen a l'epoque de Philippe II, Paris 1949, str. 8.

² L. Fevr, Borba za istoriju, Beograd 2004, str. 15. 

³ O istoriji urbanizacije Beograda vidi: Istorija Beograda; S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda"; B. Nestorović, „Razvoj arhitekture Beograda od kneza Miloša do Prvog svetskog rata", Godišnjak grada Beograda, I, 1954, str. 160-190; B. Maksimović, „Urbanistička misao u Srbiji početkom 20. veka", u: Knjiga o sintezi. Zbornik referata, saopštenja i diskusija o sintezi, Vrnjačka Banja 1978, str. 146.

⁴ O rejonskom pitanju vidi: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, str. 48-53.

⁵ O ulicama Beograda detaljnije: D. Stojanović, „Orte der Veranderung und Orte der Erinnerung. Die Strassen Belgrads 1885-1914".

⁶ B. Maksimovič, „Urbanistički razvitak Beograda 1815-1941", u: Oslobođenje gradova u Srbiji od Turaka 1862-1867, Beograd 1970, str. 630¬657.

⁷ Z. Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država, Novi Sad 1988.

⁸ D. Mrđenović, Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, 1835-1941, Beograd 1988.

⁹ O. Popović-Obradović, „Ideja i praksa ustavnosti u Srbiji 1869-1914: Između liberalne i 'narodne' države", u: Kakva ili kolika država. Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX-XXI veka, ur. L. Perović, Beograd 2008.

¹⁰ L. Perović, Između anarhije i autokratije, str. 28.

¹¹ O. Popović-Obradović, „Ideja i praksa ustavnosti u Srbiji 1869-1914", str. 60.

¹² J.-L. Pinol, Histoire de l 'Europe urbaine, str. 176.

¹³ B. Maksimović, „Urbanistički razvitak Beograda", str. 630.

¹⁴ O vlasti kneza Mihaila vidi: Istorija srpskog naroda, Beograd 1983.

¹⁵ B. Nestorović, „Razvoj arhitekture Beograda od kneza Miloša do Prvog svetskog rata", str. 164.

¹⁶ B. Maksimović, „Razvoj Beograda van građevinskog rejona krajem XIX veka", Godišnjak grada Beograda, IV,1968, str. 129.

¹⁷ S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda", str. 177.

¹⁸ Isto, str. 178.

¹⁹ 'Istorija srpskog naroda', VI-1, Beograd 1983, str. 8.

²⁰ 'Zapisnici sa sednica odbora opštine grada Beograda', 1905, knj. I, 25. janu¬ar 1905, br. 52.

²¹ 'Zakon građevinski za grad Beograd', Beograd 1896.

²² 'Građevinski pravilnik za varoš Beograd', Beograd 1897.

²³ O tome više: S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda", str. 202.

²⁴ J.-L. Pinol, Histoire de l 'Europe urbaine, str. 143.

²⁵ Isto.

²⁶ S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda", str. 165.

²⁷ O istoriji neuspešnog donošenja urbanističkog plana Beograda vidi: S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda", str. 176; B. Maksimovič, Ideje i stvarnost, str. 35.

²⁸ „Rezolucija udruženja srpskih inžinjera i tehničara", citirano prema: B. Maksimović, Ideje i stvarnost, str. 36.

²⁹ Beograd u prošlosti i sadašnjosti. Povodom 500. godišnjice smrti Despota Stefana, Beograd 1927, str. 120.

³⁰ V. Karić, Srbija, Beograd 1887, str. 666.

³¹ „Građevinska pitanja u Beogradu", Ekonomist, 15. januar 1914.

³² P. S. Zoric, „Lepa varoš", str. 440.

³³ V. Karic, Srbija, str. 666.

³⁴ „Građevinska pitanja u Beogradu", Ekonomist, 15. januar 1914, str. 19.

³⁵ 'Zakon građevinski za grad Beograd', član 18.

³⁶ Isto.

³⁷ Milan Marković, 'Stenografske beleške sednice odbora opštine grada Beograda', 1. februar 1905, str. 13.

³⁸ Toma Cincarjanković, Stenografske beleške sednice odbora opštine grada Beograda, 1. februar 1905, str. 25.

³⁹ Milovan Lazarević, Stenografske beleške sednice odbora opštine grada Beo¬grada, 1. februar 1905, str. 84.

⁴⁰ „Građevinska pitanja u Beogradu", Ekonomist, 15. januar 1914, str. 21.

⁴¹ B. Maksimović, Ideje i stvarnost, str. 33.

⁴² Za druge primere vidi: L. Perović, Između anarhije i autokratije.

⁴³ P. S. Zorić, „Lepa varoš", str. 364-365.

⁴⁴ S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda", str. 204.

⁴⁵ M. Palairet, The Balkan economics c. 1800-1914. Evolution without development. Cambridge 1997.

⁴⁶ H. Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 20. veka, Beograd 2009, str. 196.

⁴⁷ M.-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije 1815-1941. Usporeni napredak u industrijalizaciji, Beograd 2004, str. 68.

⁴⁸ Isto, str. 97.

⁴⁹ 'Moderna srpska država 1804-2004. Hronologija', ur. Lj. Trgovčević - Mitrović, M. Perisić, M. Ristić, M. Jovanović, P. Marković, D. Stojanović, Lj. Dimić, Beograd 2005.

⁵⁰ P. Hanak, The Garden and the Workshop. Essays on the Cultural History of Vienna and Budapest, Princeton 1999.

⁵¹ 'Napredak. Kalendar za prestupnu 1912. godinu', Beograd 1912, str. 115.

⁵² Dž. Lempi, „Beograd i Vašington. Modernizacija glavnih gradova 1860-1914", Godišnjak grada Beograda, XXVIII, 1981, str. 88.

⁵³ V. Vulović, 'Opštinski zajam od 60 milijona dinara.'

⁵⁴ D. Milič, „Beograd kao privredni i saobračajni centar 1878-1914", u: Oslobođenje gradova u Srbiji od Turaka, 1862-1867, Beograd 1970, str. 299.

⁵⁵ D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, str. 353-369.

⁵⁶ O otporima modernizaciji vidi: Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 1; Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 2. Položaj žene kao merilo modernizacije; Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 3. Položaj elite; Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 4. Žene i deca.

⁵⁷ S. Predic, Pitanje o stanovima u Beogradu, Beograd 1914, str. 8.

⁵⁸ Detaljnije o tome: D. Stojanović, "Rural Against Urban. Anti-Urban Di¬scourse and Ideology in Early Twentieth Century in Serbia", Ethnologia Balcanica. Journal for Southeast European Anthropology, 9, 2005, 65-81.

⁵⁹ „Beograd i Narodna skupština", Odjek, 17. april 1909.

⁶⁰ 'Predlog o izmenama u Zakonu o građevinama za varoš Beograd', 21. januar 1909, SBNS, Beograd 1910, str. 950.

⁶¹ „Građevinska pitanja u Beogradu", Ekonomist, 15. januar 1914, str. 19.

⁶² Isto, str. 34.

⁶³ Isto, str. 12.

⁶⁴ S. Predić, 'Pitanje o stanovima', str. 14.

⁶⁵ J.-L. Pinol, Histoire de l 'Europe urbaine, str. 23.

⁶⁶ P. S. Zorić, „Lepa varoš", str. 280.

⁶⁷ S. Predić, 'Pitanje o stanovima', str. 12.

⁶⁸ „Građevinska pitanja u Beogradu", Ekonomist, str. 19.

⁶⁹ M. N. J. „Razviće Beograda", Srpski tehnički list, 22, 1907, str. 181.

⁷⁰ S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda", str. 198.

⁷¹ 'Vođa po Beogradu', Beograd 1896, str. 3-13.

⁷² A. Deroko, „Beograd na susretu dva veka", u: Beograd u sedanjima 1900-1918, Beograd 1977, str. 37.

⁷³ O nedovršenoj infrastrukturi vidi: D. Stojanovič, Kaldrma i asfalt, str. 47-171.

⁷⁴ D. Stojanović, „Podele i sukobi kao deo političke kulture u Srbiji", u: Istorija i sećanje. Studije istorijske svesti, ur. O. Manojlović-Pintar, Beograd 2006, 59-64.

⁷⁵ Detaljnije vidi u: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, str. 137-167.

⁷⁶ Isto.

⁷⁷ 'Napredak. Kalendar za prestupnu 1912. godinu', str. 118.

⁷⁸ L. Perović, Između anarhije do autokratije, str. 28.

⁷⁹ M.-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, str. 417-430.

⁸⁰ Isto, str. 417.

⁸¹ Isto.

⁸² H. Sundhaussen, Die verpasste Agrarrevolution. Aspekte der Entwic-klungsblockade in den Balkanlandern vor 1945, Industrialisierung und gesellschaftlicher Wandel in Sudosteuropa, München 1989, 45-60.

⁸³ M.-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, str. 418.

⁸⁴ M. Palere, Balkanske privrede oko 1800. do 1914. godine, Beograd 2010, str. 113.

⁸⁵ 'O suštini zakona o poljoprivredi, zanatima, trgovini' vidi: M.-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, str. 35-48.

⁸⁶ D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, str. 368.

⁸⁷ Predlog o izmenama u Zakonu o građevinama za varoš Beograd.

⁸⁸ Jovan Stojkovič, SBNS, str. 1594.

⁸⁹ Mihailo Đorđević, SBNS, str. 1589.

⁹⁰ „Demagoške deklamacije", Dnevni list, 24. mart 1911.

⁹¹ Stojan Protic, SBNS, 11. april 1909, str. 1593.

⁹² L. Perovic, Srpski socijalisti 19. veka, I—III, Beograd 1985-1995.

⁹³ Miloš Ćosić, SBNS, 11. april 1909, str. 1586.

⁹⁴ Uporediti sa raspravom o pravu žena: D. Stojanović, „Žene u 'smislu razumevanja našeg naroda' ".

⁹⁵ Miloš Ćosić, SBNS, 11. april 1909, str. 1591.

⁹⁶ O tome najviše: L. Perović, Između anarhije i autokratije, str. 79-174.

⁹⁷ „Šumski radikalizam ili reakcionari odozdo", Dnevni list, 17. april 1909.

⁹⁸ Dragoljub Joksimović, 11. april 1909, SBNS, str. 1595.

⁹⁹ D. Bataković, Nova istorija srpskog naroda, Beograd-Lozana, 2000.

¹⁰⁰ N. Pašić, Moja politička ispovest, Beograd 1989, str. 129.

¹⁰¹ Citirano prema: O. Popović-Obradović, Kakva ili kolika država, str. 147.

¹⁰² „Spoljna politika", Pravda, 1. septembar 1904.

¹⁰³ „Demokratizam sa nacionalnog gledišta", Nedeljni pregled, 4. april 1910, str. 180.

¹⁰⁴ „U eri hajdučke politike", Dnevni list, 24. oktobar 1910.

¹⁰⁵ Samouprava, 4. mart 1911.

¹⁰⁶ Citirano prema: O. Popović-Obradović, Kakva ili kolika država, str. 248.

¹⁰⁷ Citirano prema: O. Popović-Obradović, Kakva ili kolika država, str. 249.

¹⁰⁸ S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovica, Beograd 1990, str. 249. Citirano prema: L. Perović, Između anarhije i autokratije, str. 136.

¹⁰⁹ „Rat protiv Srbije", Radničke novine, 2. oktobar 1908.

¹¹⁰ „Jedno priznanje", Radničke novine, 2. oktobar 1908.

¹¹¹ Moderna srpska država 1804-2004. Hronologija, str. 172.

¹¹² Moderna srpska država 1804-2004. Hronologija, str. 180.

¹¹³ O kontinuitetima i diskontinuitetima u srpskoj istoriji vidi: M. Jovanović, „Srbija 1804-2004: Razvoj opterećen diskontinuitetima (sedam teza)", Srbija 1804-2004. Tri viđenja ili poziv na dijalog, Beograd 2005, 149-202.

¹¹⁴ D. Stojanović, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije.

¹¹⁵ O patrijarhalnom nacionalnom identitetu vidi: D. Stojanović ,Žene u 'smislu razumevanja našeg naroda'.

 

• < Prethodna
• Sledeća >