Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Govorio sam tišinom!

Nedjo OsmanNedjo OsmanDragi moji prijatelji stari i novi, koji ste me upoznali preko priče o mom životu u ovom časopisu, na žalost moram svoju priču prekinuti i zamoliti vas, da podelite sa mnom moju tisinu, koju sam doživeo posetom Aušvicu, koji je također deo moje priče.

Hvala vama što vam se dopada moja životna pesma, i da i dalje očekujete da čujete o mom snu, i kako sam dalje koračao, i kakvim putevima hodao.

U avgustu ove godine posetio sam Krakau i Aušvic. Ta poseta je za mene bila nešto posebno, i mogu sigurno reći: da znati i čuti priče o Aušvicu i sve što se u tom mraku dešavalo, je jedna polovina te istine, nedovoljna da bi stvarno osetili bol i užas tog mesta zločina. Ako se ne vidi i ne čuje Aušvic očima i ušima, ne može se saznati prava istina.

Plakat Manifestaciju u Ausvicu         "Dik VI MA Bistar - Look and Dont Forget "Plakat Manifestaciju u Ausvicu "Dik VI MA Bistar - Look and Dont Forget "Međunarodna mreža mladih Roma i partnera "Ternype", organizirala je od 30. jula do 4. avgusta u Krakovu i Aušvicu manifestaciju "Dik i na bistar - Pogledajte i ne zaboravite!" u znak sećanja na genocid nad Romima i Sintima tokom Drugog svetskog rata. U četvorodnevnom programu u Krakau kojem sam i sam učestvovao i vodio teatarsku radionicu i govorio o romskoj kulturi a kao glavna tema je bila Holokaust nad Sintima i Romima. Ali posebno mi je ostao u sećanju 2. avgust u Auschwitz - Birkenau, kojim se obeležio dan sećanja na genocid.

Moju posetu Auschwitz - Birkenau, neću je još dugo, ili je neću nikada zaboraviti.
To je najveće Romsko groblje.
To je groblje koje se ne vidi a oseća se, jer je svuda oko vas.
Dok hodaš imaš osećaj da ideš nad njima. Sve što dodiruješ imaš osećaj da su to oni, da te slušaju, da te gledaju, a ne miču se.
Ovo što pričam nije poezija, to je bio moj osećaj, kad bi rekao da je to bol, bilo bi premalo.

Neđo u poseti AušvicuNeđo u poseti AušvicuTeško je biti tamo i ići po toj dugoj aleji, stajati u sredini između dva bloka logora sa barakama, koje su delile zarobljenike na levo, koji će preživeti još neko vreme, zato što su sposobni da obavljaju poslove i desno, gde je bio izgrađen ciganski logor, gde će svi biti brzo ubijeni.

Stajati u sredini te ogromne površine, tog prostora, tog Grada mrtvih, gde nema nebodera i automobila, gde se samo ptice čuju, gde se pitaš i ne možeš doći do odgovora.

Ko ima pravo da ubija čoveka?

Kako uopće može čovek čoveka ubiti? Kako se može roditi takav čovek kao Adolf, čovek ko je bio ništa, a postao je sve i uništio je sve.

Kako je mogao ubiti toliko miliona Jevreja i Roma, a da to niko nije mogao zaustaviti. Odgovora nema.

Odgovora nema ni danas, kad su Romi u pitanju.

 

Romi zarobljenici u AušvicuRomi zarobljenici u Aušvicu Cipele žrtava AušvicaCipele žrtava Aušvica

Što je najčudnije i najfascinatnije kad stignete na to mesto, i kad pogledate oko sebe, jeste da nema ništa zapravo strašno, nema ništa što bi vas nateralo da od šoka povraćate, ili da se onesvestite, NE.

Tamo ćete videti srušene barake i neke koje još postoje, cigle, kamenje, prašinu koja vas ne zagađuje, svuda okolo zarđale žice, zelenu travu i puno drveća koja se zovu Birken, po čemu se i mesto zove Birkenau.

To drveće je svuda, hladi vas svojim vetrom i prati vas a i da ne osetite, ono vas jedino štiti od jakog sunca, koje vas neprestano topi, a vi i ne osetite da li ponekad suzu pustite, ili je to znoj.

Šta je zapravo teško u gradu mrtvih, TIŠINA, ona je najveća i najglasnija i najteža i najbolnija. Ta TIŠINA govori, ona govori sa vama, ali samo onda ako vam je jasno gde se nalazite, ako ste svesni, da se na tom mestu gde stojite, gledate i gazite, desilo najveće ljudsko zlo.

Tu su živeli ljudi koji nisu imali imena, nego brojeve, koji su sanjali vodu i hleb da bi preživeli, ljudi koji su bili eksperiment. Ovaj grad mrtvih, bio je velika labaratorija za bolesne exsperte koji su lečili svoju muškost....

Romi zarobljenici u AušvicuRomi zarobljenici u Aušvicu  Koferri žrtava AušvicaKoferri žrtava Aušvica

Ta TIŠINA je upravo strašna zbog tih saznanja i tih slika, da su hiljada Roma i Jevreja u jednom danu bili ubijeni u tih 5 krematorijuma koje postoje u Auschwitz - Birkenau.

Neću nikad zaboraviti tu TIŠINU koja me je naterala tih 10 sati, da ne pregovorm reč.. Bio sam nem kao i oni. Oni nisu mrtvi, oni su nemi, u njihovo ime govori TIŠINA.

A ja sam nju čuo, i zato je nikada neću zaboraviti.

Nakon mog povrataka naišao sam na internetu na jedan informativni portal i pročitao ispovest ćerke Rudolfa Hessa, tvorca koncentracionog logora "Aušvic".

Brigit je ćerka Rudolfa Hessa, komandanta Aušvica, koja je dobar deo svog detinjstva provela upravo u ovom nacističkom logoru smrti.

Osamdesetogodišnja Brigit živi skromno u svojoj kući negde u Americi. Svake večeri, ona i dalje spava pod budnim okom svog voljenog oca – fotografija oca visi iznad njenog kreveta. "On je bio najfiniji čovek na svetu. Bio je veoma nežan i dobar prema nama" – seća se Brigit.

Taj „najfiniji čovek na svetu" izgradio je Aušvic, usavršio gasne komore i pretvorio stare vojne barake u Poljskoj u mašinu za ubijanje, sposobnu da izbriše živote 2.000 ljudi na sat.

Do kraja Drugog svetskog rata, ovde je ubijeno 1,1 miliona Jevreja, oko 20.000 Roma i desetine hiljada poljskih i ruskih političkih zatvorenika. Kao takav, Brigitin otac je jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji.

"On je morao to da uradi. Pretili su mu", ubeđena je Brigit, koja se oca seća po zajedničkim ručkovima, čitanju „Ivice i Marice", i kako se sa njom i njenom braćom i sestrama igrao u bašti.
Nakon svega što sam video i doživeo tih dana u Aušvicu, čitam Brigitinu ispovest, da je njen otac "najfiniji čovek na svetu" i da joj je čitao pred spavanje „Ivicu i Maricu".

Možda Birgit onda nije bila svesna, bila je mala, kako i sama kaže, ali ipak danas zna, da se njihova igra i druženje dešavalo usred Aušvica, gde je porodica Hess od 1940. do 1944. godine živela. Mogli su sa prozora da vide barake u kojima su živeli zarobljenici i krematorijum.

Rudolf Hess sa SS oficirimaRudolf Hess sa SS oficirima Familija HesseFamilija Hesse

Zar je moguće biti čovek i nemati ni malo stida pred životom i pred sobom, i izgovarati ovakve misli za jednog takvog čoveka, koji je uništio milione ljude, uništio živote, uništio radost, osmeh dece, uništio milione snova i želja. I pored toga Birgit može izgovoriti da je njen otac "najfiniji čovek", pa zar nisu ta ubijena deca imala isto očeve koji su hteli da im čitaju pred spavanje „Ivicu i Maricu", oni na žalost nisu doživeli da saznaju ko je Ivica a ko Marica. Kako je žalosno biti takav čovek i postojati. Možda nije lepo od mene izgovarati ovakve reči, ali se pitam, da li je pristojno da Birgit izgovori te reči i nema trunke boli za milione života?

Tih dana u Krakau upoznao sam čoveka koji je preživeo Aušvic, zove se Zoni Vajs.

Dok smo jedno jutro pili kafu Zoni mi je ispričao svoju priču. 

Zoni Weisz preživeo AušvicZoni Weisz preživeo AušvicOn je počeo svoju priču sa: "moj Bog je pokopan u Aušvicu". Vajs je čovek koj je uspeo da pobegne od Holokausta, imao je samo sedam godina kada je zajedno sa svojom familijom bio deportiran u logor, i kada je i nestala nada za životom. Vajsa je sreća pogladila, da skrene od puta koji je vodio u pakao, a njegova majka, braća i sestre, svi su bili ubijeni u gasnoj komori u noći između 2 i 3 Avgusta 1944 godine.

Imam još traume i to je normalno, ne može se to zaboraviti, nikada. Vajs dodaje, da uvek šalje poruke mladima da otvore oči i da ne zaborave tragediju Holokausta, da se ne bi opet ponovila. 1933 godine Hitler je postao lider i ljudima se on dopao, ljudi nisu gledali dalje od nosa, i oni su u tom trenutku postali saučesnici.

A na kraju mog govora, kojeg san držao učesnicima tog skupa, Vajs me pitao da li imam oca, i da li je živ, i da li je bio u ratu, i šta ću poneti iz Ausvica.

Rekao sam, da, imam oca, živ je, bio je u ratu, bio je partizan. Rekao sam mu da mi je tata danas razočarani partizan, da sam odrastao sa pričama o ratu, da je tata uvek govorio kad je padala noć, da ne može zaboraviti, TIŠINU koju je slušao. Na kraju sam mu rekao da sam iz Aušvica poneo TIŠINU, i da danas razumem oca zašto ju nije zaboravio, tu tišinu koju slušao kad je noć padala. I ja neću nikad zaboraviti dok sam stajao u sredini te ogromne površine, tog prostora, tog Grada mrtvih i slušao TIŠINU.

Neđo Osman

 

Neđo Osman u poseti AušvicuNeđo Osman u poseti Aušvicu

Gledaj i ne zaboravi

 

Video sam tisuće Sinta i Roma koji su nemi
video sam i zaboraviti ne mogu
video sam žice koje bole
video sam kamenje sa ranama
video sam cveće koje je crveno
sve je crveno
i tišina je crvena
i voda je crvena
video sam i ne mogu zaboraviti.

Neđo Osman

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12