Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Prvi objavljeni esej Milice Zajcev

Milica ZajcevMilica ZajcevIz baletske beležnice

Sećanje na umetnost Margot Fonten ili
POEZIJA POKRETA

Ako na baletsku umetnost gledamo kao na sintezu muzike, igre I dramske umetnosti tada zahtevi koje postavljamo pred baletskog umetnika ne mogu da budu jednostavni.

 

 

Spoj virtuoziteta, (u čisto zanatsko-tehničkom smislu), prefinjene muzikalnosti I bogate skale dramskog izraza – predstavljaju retkost na baletskim scenama sveta.Postoji nekoliko velikih imena o kojima možemo da čitamo najblistavije pohvale (Ana Pavlova u Smrti labuda, Vaclav Nišinski u Snu o ruži), ali ona pripadaju prošlosti, klasičnom baletskom akademizmu, koji je cvetao u peridu prelaska između prošlog i našeg stoleća. Za nas je on danas precvetao, ali kao što svenula ruža širi opojan miris, tako i on pruža mnoga zadovoljstva ljubiteljima baletske umetnosti. Dok je jedna grupa koreografa primenjivla ustaljene oblike klasičnog baleta i, zadržavajući njegove oku prijatne elemente, dala veliki zamah svojoj mašti, druga, možda isto tako umetnički jaka, stajala je na utabanim pozicijama igre Marijusa Petipa, Leva Ivanova i drugih. Baletska tehnika klasičnog akademizma predstavlja bogat, ali i ograničen odnos raznovrsnih baletskih koraka, koje koreograf u skladu sa muzikom kombinuje na najrazličitije načine. Iz same te ograničenosti igračkog izraza proizlazi i nedorečenost dramskog izražavanja. Ali, i pored tih ograničenosti, istinski i veliki baletski umetnik može i u tim granicma da pruži umetnička ostvarenja, koja će u nama pobuditi uzbuđenja i zadovoljstva, a možda, i neki vid zahvalnosti.

Takav umetnik je bila jedna od najvećih balerina današnjice Margot Fonten u dvostrukj ulozi Belog i Crnog labuda, Odete i Odilije, u baletu Labudovo jezero P.I. Čajkovskog, a prilikom gostovnja u Beogradu 1954. godine. Labudovo jezero predstavlja vrhunac baletskog stvaralaštva Marijusa Petipa krajem devetnaestog veka. Priča o začaranoj princezi, njezinom oslobađanju od strašnih čini, dvorske ceremonije – i sve to kroz klasičnu igru "numera", kako bi se to stručno reklo, dueta, adađa,varijacija, ansambala, inspirisanih prekrasnom muzikm velikog ruskg liričara P.I. Čajkovskog.

    

Već pri prvoj pojavi na sceni, već sa prvim korakom, Margot Fonten je uspela da celom svojom pojavom – mekim pregibima ruku poput labudovih krila,nežno izvijenim vratom i lakoćm igre na prstima – dočara labuda iz bajke očaranog zlim činima. Veliki adađo u drugom činu, koji predstavlja i u klasično baletskoj i u muzičkoj literaturi pravi biser, Fonten je irala tako da se na trenutke gubila bela baletska "pačka" i baletske patike, a ona je postala bela ptica, koja mekim pokretima izražava tugu i želju za slobodom.Njeni razvojni "batmani" i "piruete" blistavo tehnički izvedeni, mirnoća i čistota baletskog stila – predstavljali su nešto gotovo savršeno za gledaoca.

Varijacija Odete (Belog labuda) je puna tehničkih virtuoznosti, koji od igračice zahtevaju maksimalan napora u savladavanju sopstvenog tela, a ponekad i samih fizičkih zakona.Margot Fonten je i tu bila besprekorna. I sa lakoćom je odigrala najteže kombinacije, kao da vrtoglavo brzi okreti "pike", kojima je prelazila scenu, predstavljaju sasvim običan hod.

U trećem činu ona nije više bila lirska začarana princeza, već temperamentna zla vila, Odilija, koja je punom uskovitlanošću svojih "fuetea", kroz prkosne varijacije sa bezbroj tehničkih bravuroznosti, uspela da svoj izraz tačno prilagodi zahtevima ove teške baletske partije.

U poslednjem činu Fonten je opet bila labud, labud koji umire, kojem munja prži krila, koji posrće i pada, pružajući svoj beli vrat da udahne poslednji put i onda pokošen klone...

I još Margot Fonten lebdi pred očima kao bela ptica na umoru.Glava uokvirena perima izražavala je tugu, a telo i ruke su se trzali poslednjom snagom,dok su noge i dalje sa besprekornom tačnošću izvodile složene baletske korake. I kada je zavesa pala svima je pred očima lebdela nežna figura, koja je svojim telom pričala ono što je muzika nagoveštavala, stapajući se sa njom, izražavajući njene tonove - od tihih pasaža harfe i oboe, koji nose osnovnu muzičku temu, do poslednjeg uskovitlanog akorda u kodi trećeg čina.

Margot Fonten kao da je pošla od poznate misli Ane Pavlove: „Tehniku treba zaboraviti da bi se igralo", pa je i pored ograničenosti klasične baletske igre, lik začarane princeze Odete sa lakoćom i toplinom, kao i peronifikaciju zla-Odiliju, sa mnogo temperamenta i prikladan izraz, zaboravljhajući ili bolje rečeno u tolikoj meri lako savlađujući sve zanatske i tehničke probleme, tako da se oni nisu ni osetili. Donela je glumački dva sasvim različita lika pretvarajući se neprimetno, ali ubedljivo, od lirske igračice u gotovo karakternu.

I pored toga što se može diskutovati o daljem negovanju tradicija preživelg baletskog akademizma, u umetničkom ostvarenju Margot Fonten smo videli komponente kakve mora da ima zaista veliki baletski umetnik. Umetnica takvih kvaliteta može mnogo da doprinese razvoju baletske umetnosti, koja danas zahvata baletske scene širom sveta – pravcu takozvanog „neoklasicizma", u igri koja se zasniva na klasičnoj baletskj tehnici, ali sa novim motivima bliskim današnjici.I pored toga što Margot Fonten nije udovoljila naprednim pogledima Isidore Dankan, koja u svom članku „Igra budučnosti" (Lajpcig, 1903) kaže: „...Igračica ne treba da prestavlja vile, monade, ni kokete, već kroz igru treba da izrazi ženstvenost i svoju čovečnost..." – ona je u baletskom stilu koji zastupa, kroz filigranski čisto zadovoljavanje koreografske zamisli, kroz preciznu ritmičnost i prefinjenu sposobnost za stapanje pokreta sa muzikom i adekvatnim pantomimskim izrazom, uspela da pruži umetničko ostvarenje koje će ostati nezaboravno.

„Studentski zbor", Skopje, 28. maj 1955. godine

Ovaj esej je integralni tekst moga seminarskog rada iz estetike na trećoj godini studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Tekst je štampan na makedonskom jeziku. U mom prevodu nema nikakvih ispravki ili dopuna.

Milica Zajcev, Beograd, 30. juni 2013. godine 

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12