Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

TV Dragan Babić

Zorica JevremovićZorica JevremovićPERISKOP UMESTO DVOGLEDA

23. avgust, 20.00, II program, To sam ja. Od emisije do emisije, od kritike do kritike, Dragan Babić dobija packe. Zamera mu se uglavnom - sve. I pamet, i lepota, i način da to dvoje ujedini i ne/mogućnost da to dvoje sasvim odeli. Naravno, u vezi s tim, govori se o "agresiji u op­hođenju" iliti neviđenom bezobrazluku na nasoj televiziji, o "rigidno­sti", "tvrdoći iskaza" i tako dalje, i tako dalje ...

Dragan BabićDragan BabićA kad bi se postavilo pi­tanje tzv. prosečnom gledaocu (onom tako omiljenom uzorku naše televizijske prakse) - "Šta je to što kod Babića nervira?" - odgovor bi se u najkraćim crtama sveo na: "Pravi se važan!"

0 važnosti naših televizijskih likova retko se govori (valjda se pod­ razumeva njihova izuzetnost "za sva vremena") dok se televizijska ličnost i teže postaje i za sve vreme njenog krhkog mandata proverava se njena "idealnost". Dragan Babić nije ni političar, ni fudbaler, ni glumac da bi bio televizijski lik, a po onome kako ga prati oko kritike nije ni neka televizijska ličnost "od poverenja". No, on naizgled čini sve ono što godi rezervisanom oku prosečnog gledaoca: ulazi u studio nonšalantno (s rukama u džepovima), smeši se šeretski (otkrivajući nemilice zdravo zubalo), seda u fotelju meraklijski i prekršta noge po đilkoški. Zaista, na osnovu nekoliko prvih trenutaka, Babić podseća na nekog lepotana s vašara, i verovatno da tu i dolazi do rascepa u identifikaciji: on izgledom vara . "Šta?", "Koga?" i "Zašto?" - pitanja su koja ilustruju ne­ artikulisani osećaj nelagodnosti dok pratimo ovih nekoliko trenutaka Babićevog ulaženja u studio, i našu sobu. Naime, Babić na isti način ula­ zi kao stranac u studio koliko po prilici očekujemo da će ući "neko drugi", njegov gost i1i bilo ko - ko ne radi za platu u jednoj televizijskoj kući.

Dragan BabićDragan BabićOno što je kritika nazvala "arogancijom" upravo je to ta atipična neprilagodljivost ovog urednika-voditelja na studijski okoliš. Babić kao da jedva čeka da se susretne i sa nama, i sa svojim gostom otvaranjem igre, ja pitam šta hoću - ti odgovaraš koliko mažeš" . Onog časa kad na kraju krajeva smesti i sebe i gosta u fotelju (to uvek u doživljaju predugo traje!) - stvari se okreću naglavce! On, uistinu, zadržava i pozu i smeh i gestikulaciju momčine s provincijskih igranki, ali, kamera mu ispred te ekspresivne mimikrije otkriva i ponešto što ne straši samo onog prosečnog gledaoca: ovaj čovek sve vreme misli na ono šta mi mislimo kako bi se trebalo ponašati u TV studiju! Kombinuje, rekli bi oni "više-nego-prosečni". Da, ova "kombinatorika" se teško percepira jer ni Babićev gost koliko ni gledalac, ne znaju iz tog razloga kuda ce otići razgovor (mada sve izgleda dogovoreno) ni kad će pasti odlučujuće pitanje koje će gosta (odnosno gledaoca!) dovesti u tesnac - "da li da odgovorim i na ovo autobiografsko, nebulozno pitanje, pa da budem više ja, ili da predstavim i Babiću samo svoje popularno nad ja ..." Dragan BabićDragan BabićDa, Babić deluje "važno" (pravi se važan!), jer sebi dozvoljava taj luksuz da kontroliše kako reakcije svog gosta (stalno ga vraćajući na njegov "negativ"), tako i mogući raster reakcija u gledaoca na taj neuobičajeni pogled na gosta iz pozicije "ispod nivoa". Da, Babić u seriji emisija To sam ja upotrebljava periskop, a to je blago rečeno sasvim čudovišno kada se uzme u obzir da nas je naš televizijski program navikao da na goste u studiju gledamo odozgo, satelitski ili, u krajnjem slučaju, kroz "uveličavajuće naočare".

Nije na nama da sudimo zbog čega je Dragan Babić ostavio svoj "dvogled" iz istoimene serije koju je pre nekoliko godina radio sa Ljubivojem Ršumovićem, no, izgleda da je studio pretvorio u podmornicu, jer se drugačije nije moglo ... Svakako, eksterijeri naših i stranih horizonata koje je Babić hvatao "dvogledom", bili su i manje podložni vivisekcijski tete a tete. Može se predpostaviti da su omeđenost, svedenost i mrklina studijskog prostora (za potrebe snimanja pali se sa svetiljkama onolike jačine koliko je potrebno hirurgu da izvrši jedan bajpas!) mogli uticati na senzibilnog hodoljupca Babića, tako da mu se ovaj pričini do te mere klaustrofobičnim da i svaku pridošlicu postavlja u poziciju "ispod nivoa vodostaja tekućih elektromagnetskih talasa". Tačnije: u poziciju sebe samog. A možda je i sve to zato što udarci torpeda pred potapanje podmornice prave manje buke za uši "kontinentalaca s naočarima za sunce" no šamar na redakcijskom kolegijumu, recimo. No, bilo kako bilo, ono sto Babić periskopom uhvati da bezbrižno pluta "ustajalom vodurinom popularnosti" u njegovoj podmorničkoj laboratoriji samo potvrdi meru svoje jednoznačnosti: čovek ovenčan popularnošću ostaje to što jeste, s tim sto mu Arhimedov zakon pomaže da "Babić pritisak" otrpi kao objektivno zaronjenje u vode televizijske introspekcije. Ko kako izmeri "vodu" svoje popularnosti, toliko mu se i televizijski habitus kvalitetom odmeri.

Zorica Jevremović

"RTV teorija i praksa", br17, 1979.

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12