Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Život prerezan na pola

Olja MiloševićOlja Milošević„Nepripadanje je teško, ali je i jedini način da se ostvari individualna sloboda do koje je meni uvek bilo jako stalo", stav je Mire Furlan, dramske umetnice koja više od dve decenije živi u egzilu.

Olja Milošević i Mira FurlanOlja Milošević i Mira FurlanKada je u zimu 1991. godine odlazila u Ameriku, dobila je pismo od anonimnog Beograđanina u kojem on izražava nadu u njen povratak u pozorišta Beograda. Teatarskim povodom se vratila tek dvadeset godina posle tog pisma: na praizvedbu svog prvenca Dok nas smrt ne razdvoji, a zahvaljujući glumcu Mikiju Manojloviću, koji je komad u Radionici integracije režirao. Razgovaramo nakon što je prvi put videla svoje delo na sceni.

„Nisam znala šta da očekujem od sebe najpre. Kako ću da odreagujem. Prvi put sam imala ovakvo iskustvo i zanimljivo je kako čovek gleda svoj tekst. Gledala sam ga kao publika, sa distancom. Gledala ko šta radi na sceni, kako je režirano. Tu i tamo sam pomislila kako možda još ima vremena da nešto promenim. Mislim da je Mikijeva ekipa napravila fantastičan posao. Osetili su svu emociju i sve slojeve. Impresionirana sam i veoma sam im zahvalna. Komad sam napisala iz iste one unutrašnje potrebe koju imam kao glumica i najviše bih volela da se u drami oseti moj unutrašnji glas. Gledajući predstavu, sa svim tim emocijama, pomislila sam to je to, to je moj izraz. Uvek sam pisala i nikada se nisam trudila da od toga napravim nešto. A ova predstava se desila iz prijateljstva. Ne iz moje potrebe da se to negde igra. Pokazala sam komad Mikiju, u kojeg imam beskrajno poverenje i on je odlučio da to režira. Meni je to velika čast."

Iz predstave "Dok nas smrt ne rastavi"Iz predstave "Dok nas smrt ne rastavi"U svakom dobro napisanom delu ima autobiografskog. Tako je i u vašoj drami?
Da, tako se to radi, tako se i glumi. Izvadiš sve što stoji u tebi i pokažeš svetu. Ne znam iz kog i kakvog razloga se to radi, ali ja tako radim. Neki ljudi se distanciraju od sebe, pa pišu istorijske komade i romane. Ja to razumem i divim se tome, ali ja na ovaj način dolazim do sebe.

Moj utisak je da ste nam dozvoili da budemo svedoci Vašeg života sedamdesetih godina prošlog veka, da zavirimo u Vaš dom u Vlaškoj ulici u Zagrebu, u vreme kada ste studirali glumu, ali i da u Vašim likovima prepoznamo i sebe i ljude koje znamo ili koje smo poznavali. Da ste dosegli to univerzalno u kojem će se mnogi prepoznati?
To je tačno što ste rekli. Pisala sam o sebi i svojima sa distancom. Moj komad je porodična drama. Komad o odrastanju, o borbi za život u teškim okolnostima. To je drama u kojoj je vidljiv kontrast između bolesti i želje za životom. Probala sam da razumem svaki od tih likova, da pišem iz svakog od njih. Nikoga nisam osuđivala, probala sam ih razumeti.

MIRA FURLANMIRA FURLANOsim porodične drame, otvarate u tom komadu i pitanja zemlje u kojoj se dešava i okolnosti u kojima su ljudi živeli, o politici koja se isuviše često uplitala u živote ljudi...
Mislim da je to jako važno i da se tiče i ovog vremena. Mog vlastitog života nekada, ali i kasnije, sa poslednjim ratom koji se ovde desio, a koji je meni promenio život i prerezao ga na pola.

Kako se sada, sa svim profesionalnim i životnim iskustvom osvrćete na vreme od pre dvadeset godina?
Mislim da je to bilo pogubno vreme, destruktivno, vreme protiv čoveka. Odgovaralo je najgorim ljudima u svim sredinama te, nekada zajedničke, domovine. Mnogi su izvukli korist, dok su drugi, još brojniji, ili bili eliminisani ili su bili ućutkani, sklonjeni na rezličite načine. Da, bilo je to strašno vreme. Imam utisak da i dalje traje i da su sve te strasti još uvek žive. Vidim promene, ali ne suštinske i imam utisak da iznutra sve to još traje.

Niste pristali na sve to i otišli ste u egzil. Kako danas razmišljate o tome. Kakva je u tom smislu Vaša pozicija danas?
Ne bih to nikome preporučila. To je razdiranje života koje se nikada ne može ponovo sastaviti. Čovek se u egzilu nađe sa životom koji je podvojen, koji je rasturen. Identitet koji ste nekada imali, više nemate, pa morate graditi novi i niste sigurni da li je to uopšte moguće. To je klasična emigrantska situacija – ne pripadaš ni tamo ni ovde. Negde si između. E sada, u tome se može videti i velika tragedija, katastrofa i nesreća, ali postoji i dobra strana. To je i izvesna vrsta slobode, osvajanje prostora slobode. Ja na to sada tako gledam. Nepripadanje je teško, ali je i jedini način da se ostvari individualna sloboda do koje je meni uvek bilo jako stalo.

Kako živite u Americi?
U Americi živim mirnim porodičnim životom. Tamo je moj sin i tamo sam mama sa svim obavezama koje to podrazumevaju. Nastojim da što više budem u prirodi i to jako volim. Izdvojila bih ipak dve TV serije koje sam radila. Jedna je Babilon 5, igrala sam jedan od glavnih likova u veoma gledanoj SF seriji. Radila sam i Izgubljene, jedan od najvećih američkih TV hitova ikada. Snimaću seriju novih SF filmova sa ulogom koja se piše za mene. Radila sam malo u pozorištu, i to mi nedostaje, ali Amerika nije zemlja pozorišta. Posebno to nije Los Anđeles.

Šta znači biti glumac u Americi, a šta ovde?
Amerika je ogromna zemlja i, ako uradiš nešto dobro kao glumac, to ne znači da ćeš dobiti novi posao. Svi su stalno na nultoj poziciji i to je užasno frustrirajuće. Velika lova je u igri i novac taj uspeh čini drugačijim. Sama ta situacija da nisi u prilici da biraš je ista svuda, i to je to frustrirajuće u glumi.

Mira FurlanMira FurlanŽivimo u vremenu kojim vlada teror mladosti i lepote, zar iskustvo nije značajnije?
To da je iskustvo značajnije je važno, ali ne i američkim producentima, a ni ovdašnjim. I ovde vlada teror mladosti. Ne toliko jako kao u Americi. Tamo su žene mojih godina skrajnute, kao da ih se svet boji. A valjda nešto znači i to iskustvo. Nekada mi se čini da što sam starija, to manje znam i razumem, ali se nadam da sam barem nešto naučila o ljudima.

Uvek mi je zanimljivo kada mi glumci poput vas objašnjavaju kakva je razlika između glume na filmu i u pozorištu?
Ono što je divno u pozorištu je to da je glumac sam svoj majstor. Kad je na sceni, niko mu ne ništa ne može. Reditelj se povlači i scenu ostavlja glumcima. I to je fantastična pozicija – pozicija moći glumca. Glumac je u pozorištu vladar, to je njegov medij. Na filmu je upotrebljen, kao svetlo, ton, scenografija. Deo je jedne veće slike. Glavni kreator je reditelj. Međutim, ono što je kod filma predivno je to da oko kamere gleda ka unutra. Upravo sam o tome pričala sa Mikijem i Jasnom Đuričić i složili smo se da nas sada zanima ta gluma u krupnom planu, i u pozorištu i na filmu. Da, zanimaju nas istraživanja, eksperimenti, avangardne stvari, ali što se glume tiče samo krupni plan. Takva je i predstava koju je Miki režirao. Mislim da je Majkl Kejn rekao da je pozorište operacija nožem, a film je laserom, i to mi se dopalo.

Dugo vas nismo videli u pozorištu. U Beogradu poslednji put pre dvadeset godina u „Pozorišnim iluzijama". Kakvo je Vaše sećanje na tu predstavu?
Da, tada sam otišla. Probe smo imali u Jugoslovenskom dramskom za vreme martovskih demonstracija 1991. godine. Na probu sam dolazila sa Unkovskim, stanovali smo blizu i nikad neću zaboraviti kako smo prolazili između tenkova na putu ka Pozorištu. Sećam se kako je Žarko Laušević bio aktivan na tim demonstracijama. Dolazio je uzbuđen na probe. Napolju je bila strka – policija, suzavac, tenkovi... U takvim okolnostima – mi smo radili. A onda je krenulo i sve drugo u Jugoslaviji. Na poslednju predstavu sam iz Zagreba u Beograd putovala dva i po dana, u želji da nekako zadržim normalnost naših života. To je bila surovo naivna, utopistička ideja. Jer, bilo je zapravo gotovo sa iluzijama. Nakon tog puta, kada sam napokon, nakon dva dana, preko Austrije i Mađarske stigla u Beograd, shvatila sam da je kraj, da smo mi – normalni – poraženi i da treba stati. Tada sam rekla da neću više igrati i nismo videli drugu mogućnost Goran i ja nego da odemo. Predstava je imala fenomenalan kraj. Nakon sve vesele zaigranosti na kraju su se čuli tenkovi koji ulaze i u pozorište. Bilo je to jako, jako, jako uzbudljivo i dramatično vreme. Na poslednjoj predstavi smo svi plakali, i mi na sceni i publika. Znali smo da je kraj, svi. Kraj jednog vremena, kraj zajedničkog života, kraj saradnje, kraj svih dobrih stvari. Počelo je nešto drugo. Za mene je ta predstava jako bitna.

Da li ste razmišljali o povratku, o pozorištu ovde?
Jako mi nedostaje pozorište. I rado bih nešto radila. Postoje neke ideje, samo u mojoj glavi, za sada. Mislim da je to teško organizovati. Jesam radila Medeju na Brionima, ali i to je bilo pre deset godina. Te godine idu neverovatnom brzinom. Sigurno ste i vi to primetili! Trebalo bi se opet vratiti pozorištu. Volela bih to. Ova predstava me je podsetila koliko je pozorište potrebno.

Šta lepo i dobro pamtite iz Jugoslavije?
Tu mogućnost saradnje. To kako smo živeli lako i jednostavno. Mi smo poražena manjina. I ne samo ovde, već i u svetu. Svet ne ide ka zajedništvu, već ka podelama i razdvajanjima i splet je igara na snagu. Ne vidim dobru budućnost. To me, kao mamu zabrinjava, kako će sve to izgledati za našu decu.

Kako u takvom svetu sačuvati umetnost, pozorište, glumca?
Ne znam, teško. Ja sedim kod kuće i pišem, ponekad nešto glumim, ali nemam želju za takmičenjem u ovakvom svetu, nemam potrebu i nekako osećam da ovo nije moje vreme. Kao Bob Dilan sam, koji je na pitanje šta ste radili te i te godine ogovorio sa to nije bilo moje vreme. Ovo svakako nije moje vreme, a izgleda da nije bilo ni ono od pre dvadeset godina. Ali, treba pronaći svoj mali prostor slobode. Ništa nam drugo ne preostaje.

Olja Milošević

(sa web sajta "Ludus")

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12