Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Irena Ristić: "Razgovor sa Talentom"

Irena RistićIrena RistićO paviljonu u Đardinima. O saradnji sa Milošem Tomićem. O neprilikama kada u prilikama ovdašnjim pripremaš radove za Venecijansko bijenale. O namerama i ishodima.

Vladimir Perić pojavio se na beogradskoj sceni 1986. godine pod pseudonimom Talent i od tada je svoje radove izlagao na 55 samostalnih i 179 grupnih izložbi u zemlji i van nje. Ostavio je traga u muzici, grafici, dizajnu i fotografiji, a njegove instalacije i ready made objekti pamte se po upečatljivosti i lucidnosti, koliko i po konceptualnoj izoštrenosti. Osnivač je grupe Talent Factory, i dobitnik više važnih priznanja, među kojima posebno mesto zauzima Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar koja mu je dodeljena 2006. za izložbu Made in Yugoslavia. Iste godine pokreće složen desetogodišnji projekat Muzej detinjstva u kojem ispituje i tumači prikupljene tragove detinjstva, između ostalog i kao svedočanstva izgubljenog prostorno-vremenskog okvira nekadašnje Jugoslavije.

Slika1Slika1

U februaru 2013. Vladimir Perić Talent izabran je da bude jedan od umetnika koji Srbiju predstavlja u nekadašnjem jugoslovenskom paviljonu u Đardinima, na 55. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji. Drugi izabrani umetnik je Miloš Tomić, a komesarka izložbe je nezavisna kustoskinja i istoričarka umetnosti Maja Ćirić. Za širu javnost izložba je otvorena 1. juna, biće zatvorena 23. novembra, a obuhvata dva Tomićeva video rada, Muzikalni dnevnici i Mali profesori muzike, kao i više Talentovih instalacija i objekata: 3D Tapet za dečju sobu – mustra Miki Maus, 3D Tapet za toalet –mustra Žileti, Porodica magnetofona, Slava je spora, Foto-safari, Izraslina, i Nema ničeg između nas, rad po kome je postavka dobila ime.

Paviljon Srbije, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji (2013)Paviljon Srbije, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji (2013)

Prvobitna Talentova ideja bila je unekoliko drugačija. Kada se odazvao na poziv Stručnog saveta za izbor našeg predstavnika, koji je razgovore sa umetnicima vodio u januaru, a odluku doneo u februaru 2013. što je neobično kasno u odnosu na datum otvaranja Venecijanskog bijenala, Talent je predložio složen autorski projekat pod nazivom Horror Vacui. Sam naziv projekta potiče od latinskog izraza koji označava strah pred prazninom, i sugeriše stanje psihološke napetosti u susretu sa pustim, monotonim, i besmislenim životom, koje dovodi do potrebe da se svest i svet pretrpaju različitim stvarima, da se prostor i vreme savladaju natrpavanjem kako bi se ukinula besciljna tišina. U likovnoj umetnosti, Horror Vacui označava kompozicijski zakon koji nalaže da se u potpunosti ispuni čitava ploha slike ili reljefa tako da ne ostane nikakav prazan prostor u kojem bi još nešto moglo stati, što zapravo isključuje iluziju prostornosti. Najčešće se vezuje za Hijeronimusa Boša i dekorativno-ornamentalni izraz, a u poslednjih par godina savremeni umetnici sve češće u njemu pronalaze neku vrstu konceptualnog polazište, kao što je to slučaj sa Darijom Dolanski Majdak i Mironom Mutaovićem. Ipak, Talentov Horror Vacui koji je želeo da postavi u paviljonu u Đardinima bio bi vrlo specifičan, jer bi obuhvatao izbor najznačajnih autorovih radova spojenih u jedinstvenu prostornu celinu koja principu redundantnosti daje potpuno novo značenje. Strah od praznine kod Talenta je odgovor na situaciju: “to nije lični strah od nečega što je unutra, već strah od te očajne praznine oko tebe…prosto se plašiš od tog načina funkcionisanja sveta”. Prostor bi bio prepun, govori Talent, sve one instalacije, objekti i fotografije po kojima ga znamo pronašle bi svoje mesto u srpskom paviljonu, a među njima i Rastajanja, Udaljavanja, Alat, Ključni svedok, U potrazi za božjom česticom, Isečak, Zastava SFRJ, 2d globus, kao i autorska tipografija FeO2 koja je svojeveremeno uvrštena u pregled Stivena Helera i Mirka Ilića Iconc of Graphic Design (Heller & Ilic, 2008). Pored zidnog, u okviru projekta predviđen je i podni segment: “Po paviljonskom podu rasporedio bih tri stotine tabli različitih društvenih igara, čitav prostor bi bio od tabli, a jedna društvena igra bi bila samo jedno polje te velike društvene igre. Publika bi mogla da hoda po njima, da prelazi preko njih kao kad se igrači kreću, ili da posmatra sa strane; onda bi se to vremenom izlizalo, a ja bih gore postavio kameru i snimao, potom taj snimak ubrzao tako da se može pratiti kako table sve više blede“

Nacrt za podni segment projekta “Horror  Vacui”Nacrt za podni segment projekta “Horror Vacui”

Horror Vacui je zapravo bio prilika da se izvede projekat koji je veoma zahtevan u organizacionom i finansijskom smislu, a za naše umetnike skoro nemoguć za izvođenje u inostranstvu, jer zahteva složenu logistiku, obezbeđivanje transporta i osiguranja, kao i tehničko-produkcijsku podršku koja je savremenim umetnicima u Srbiji veoma retko dostupna. “To je nešto što ja ne mogu sam da uradim, i hajde sad pomozite u tome” kaže Talent “Pomisliš: to je jedan jedini put. Jednom ti treba pomoć države, hajde da to bude sad! I onda vidiš da nema te pomoći, i onda kažeš dobro hajde da smanjim…ako već ne mogu uraditi ono što hoću, hajde da vidimo šta mogu”. Od prvobitnog plana se moralo odustati. Na to su najviše uticali, sa jedne strane krajnja redukcija budžeta i brojne organizacione nevolje, a sa druge strane odluka o izboru dva umetnika koji će Srbiju predstavljati na Bijenalu. I dok je saradnja sa Milošem Tomićem mogla biti neka vrsta izazova, organizacija izložbe i pregovori sa Nadležnima obiluju problemima: od početnih planova da troškovi iznose 20 000 €, budžet se svodi na deset puta manji okvir (2000 €), a iznos se umetnicima uplaćuje neposredno pred put. Pritom se apsurdne situacije stalno smenjuju: “Pošalju ti tlocrt na kome ne možeš da pročitaš dimenzije paviljona, a oni te pitaju koliko su teški i veliki radovi. Kako da kažem dimenzije kad još ništa ne znam, ništa još nismo dobili, ne ide tako procedura, … sad ću ja da pakujem radove a ne znam ni šta ide. Nemam tlocrt! Onda ne možeš da uspostaviš kontakt sa Ministrom, on se ne pojavljuje, niko te ne zove, sve ide krajnje otužno… Dok smo bili ovde, mi smo se mahom bavili nekim suvišnim tehnikalijama, pošalješ mejl, onda ti sledeći dan dolazi odgovor da treba da pošalješ to što si već poslao, ali ne tom čoveku nego nekom drugom… svaki dan smo po 500 puta kontrolisali poštu i ta prepiska je bila potpuno besmislena, jednom ćemo objaviti separate te prepiske, da ljudi vide koliko tu nema ponosa, nema ničeg u tome. Trebalo bi da budeš izuzetno ponosan što si izabran, a u stvari imaš status klošara.” Dok govori o pripremama, Talent odmahuje glavom, još uvek u neverici: “u jednom trenutku kažeš ‘Hoćete li vi da se to desi ili nećete?’, i shvatiš da je njima potpuno svejedno da li se to desilo ili nije, oni ni ne znaju šta je Venecijansko bijenale, njima neko kaže: ‘Nemojte da se brukate, ceo svet tamo dođe, dobro bi bilo da se pojavimo’, ali oni zapravo ne znaju šta je to. “

Pakovanje radova za BijenalePakovanje radova za Bijenale

Nije samo sa Ministarstvom kulture bilo problema. Za produkciju i organizaciju izložbe bio je zadužen Muzej savremene umetnosti Beograd koji se pokazao kao “mnogo veći štetočina od Ministarstva. Onog momenta kada su se neke stvari dogovorile, kada je trebalo logistika da počne da funkcioniše, krenule su opstrukcije. Na primer: za izradu sanduka za transport ne može da se angažuje običan stolar koji radi dobro i nije skup, već mora stolar iz Muzeja savremene, a to košta 700 eura po sanduku. Onda radovi ne mogu da se osiguraju na cifru na koju vrede, zbog čega nema realnog osiguranja. I ti si kao reprezentativac, ti predstavljaš zemlju, a tebe svi opstruiraju. Baš sam rekao Maji, mi smo kao između čekića i nakovnja, uopšte nemamo sa kim da radimo, drndaju nas i jedni i drugi. Pritom to nema nikakve veze sa tobom i sa tvojim radom, a još manje sa umetnošću. Ja to vidim kao obična politikantska prepucavanja, oni samo pripadaju različitim opcijama, pa se sitni interesi isključuju…I tako je teklo natezanja za bilo koju stvar, a sam pritisak utiče na tebe jer počinješ da smanjuješ broj radova…”

Precizno Talent prepoznaje do koje mere kontekstualne datosti mogu delovati na kreativni proces, i kako ograničenja utiču na razvoj konkretne ideje. U knjizi “Kreativnost u kontekstu” Tereza Amabile daje opsežnu analizu rizika kojima se umetnik izlaže u sudaru sa rigidnim socijalnim okvirima, i nizom eksperimenata potvrđuje socijalnu uslovljenost kreativnog čina (Amabile, 1996). U situaciji u kojoj spoljni faktori kontrole diktiraju uslove koji ugrožavaju autorski izraz dolazi do smanjenja intrinzičke (unutrašnje) motivacije umetnika što može rezultovati redukcijom kreativnosti. I, zaista, veliki je paradoks što je unutrašnja motivacija umetnika ponekad toliko snažna da liči na neku vrstu nagona, a da je u isto vreme sasvim ranjiva, i osetljiva na različite spoljne uticaje, od negativne kritike, kompeticije, ili tematske kontrole do različitih tehničkih organičenja koja dovode do osujećenja, a ponekad i do odustajanja umetnika i povlačenja iz situacije koja ugrožava. Šta se, pak, dešava kada motivacija, uprkos svemu, opstaje jer zakazana izložba otvara mogućnost šireg odjeka? Upravo o tome govori Talent: “Četiri hiljade ljudi dnevno prođe kroz Bijenale, stalo mi je da to bude onda presek raznih stvari koje sam radio, jer je to mesto gde će to stvarno da odjekne. Ako si pravio do sada šezdeset samostalnih izložbi, ova ti je do sada najvažnija stvar, jer si pred očima celog sveta.” Ipak, Horror Vacui se nije dogodio: “…na kraju sam morao da presečem. Borio sam se za prvu varijantu, ali sam se u jednom trenutku osetio kao magarac koji ide za šargarepom na dugom štapu, i odlučio da presečem! Ne…ne može ovako. Nema više sanjanja o Horror Vacui. Ja sad idem na minimalizam.”

Izraslina, Vladimir Perić, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013.Izraslina, Vladimir Perić, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013.

“Onog momenta kada je prestao uticaj ljudi odavde, onda je bilo mnogo bolje. Jer kad dođeš na teren koji je tvoj, onda se mnogo bolje osećaš, mada ni tada ne ide sve kako treba, jer je organizacija sve vreme loša. Stigneš u Veneciju, niko te ne sačeka, niko ti ne kaže gde ideš, nema ključa od Paviljona, kreči se, nisu izbacili stvari. Ti misliš da ulaziš u prazan prostor, a ono nije prazan - majstori još kreče i ne iznose svoje stvari. Ne možeš da koristiš skelu jer ne možeš da je prevezeš preko milijardu stvari. Pritom nam je Muzej savremene obezbedio gvozdenu skelu sa jednom platformom, a u Beogradu su ostavili aluminijumsku sa tri platforme. Pomisliš: imate li vi nešto važnije od ovoga u Beogradu?” Iako su nakon svih dogovora napravljeni relativno precizni planovi kako će postavka izgledati, mnogo toga je moralo da se menja na licu mesta. “Razlog je vrlo jednostavan: niko nam nije ubeležio pozicije kablova, strujnih ormana, nekih stvari koje ti ne možeš da ignorišeš jer su nasred zida. Na centralnom zidu postoji neki kanal koji reže prostor maltene na pola, potpuno ga preseca celom visinom, zbog jednog štekera. Čekaj, šta je ovo?! Ja ću da pomeram čitave instalacije na centralnom zidu koji je najduži zbog jednog štekera?!” Mada izgleda kao mnoštvo trivijalnih tehničkih detalja koji ne moraju biti ključni za kvalitet radova i čitave postavke, jasno je da svaki od njih utiče na različite aspekte kreativnog procesa, a posledično i ishoda. Organizacioni i tehnički problemi o kojima Talent govori zapravo su vrlo precizna ilustracija pozicije savremene umetnosti u Srbiji, kao što i nespretnosti u arhitekturi srpskog paviljona na neobičan način otkrivaju kakav je odnos prema reprezentativnim radovima savremenika. Deluje tragikomično i sasvim simptomatično: “Pazi, neki genije je nasred zida stavio strujni ormarić, kuku majko! To se stavlja u antre a ne u izložbeni prostor! Ti sve pomeraš zbog glupih kablova i strujnog ormarića, tebi je to glavno u prostoru, to je ono što se ne mrda, a sve ostalo mora da se prilagodi.”

Pripreme za otvaranje Paviljona Srbije, Miloš Tomić  Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013.Pripreme za otvaranje Paviljona Srbije, Miloš Tomić Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013.

Talent nije prvi put radio sa Milošem Tomićem. Sarađivali su do sada više puta, i sigurno će sarađivati. Sprema i jedno “čoše” za Miloševu izložbu u Kulturnom centru koja je planirana za jesen 2013. Više pitanja ih je opsedalo dok su se pripremali za Bijenale: kako podeliti prostor? Hoće li ga uopšte deliti? Na koji način postaviti svetlo tako da odgovara svim radovima? Kako obezbediti mrak za video ako Talentove instalacije moraju biti ravnomerno osvetljene preko celog zida? Može li se više strana podmiriti, i odgovoriti na više raznorodnih zahteva? Kako će se izložba uopšte zvati? “Posle nekoliko beznadežnih pokušaja da se pronađe naziv, Maja je u jednom trenutku predložila da ime jednog mog rada bude naziv zajedničke izložbe, njoj se to jako dopalo, samo je originalni naziv na engleskom dobio skraćenu verziju “Nothing between us”

Interakcije su svakako postojale. Verovatno su se idejna ukrštanja javljala spontano prateći formalna i kompoziciona isprobavanja u istom prostoru. Talent govori o jednoj takvoj situaciji kada su zajedno tražili način da pozicija i formati Miloševih ekrana postanu direktna replika Porodice magnetofona. Tu počinje i najzanimljiviji deo procesa, kada isprobavanje postaje neka vrsta ekspedicije, u kojoj se za svaki objekat traže optimalne pozicije, proveravaju odnosi i vizuelne tačke.

.  Porodica magnetofona, Vladimir Perić Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013.. Porodica magnetofona, Vladimir Perić Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013.

“Zapravo, kad smo ostali sami u prostoru nama je laknulo. Kod mene je bio ključ od paviljona, i prestala su sva šikaniranja…nema više majstora, nema više onih, ovih, možeš da isprobavaš, menjaš, tražiš…Radili smo kao konji, ali smo uživali. Taj paviljon je savladiv, nije to prostor koji nikad nisam imao, samo traži vremena, umoriš se. Tokom jedne instalacije rapidno ti se smanjuje snaga, za četiri hiljade žileta hiljadu puta ideš gore-dole, prvo da obeležiš tačke pa da zakucaš eksere, pa onda postavljaš, a pritom stalno proveravaš i odmeravaš.“

Za razliku od radova manjih dimenzija, velike instalacije ostale su verne prvobitnoj ideji: “One su bile vrlo stabilne u planu i u realizaciji,” kaže Talent, “baš kako sam zamislio, tako su izvedene. Tu nije bilo pomeranja. I njihove pozicije su bile jasne zbog dimenzija zidova i udaljenosti. Mogli smo da ih zamenimo, i razmatrali smo to, ali se tapet sa žiletima bolje vidi ovako kako smo ga pozicionirali na kraju, zbog ugla pod kojim svetlo pada u popodnevnim satima.”

Vežbom do samoubistva: 3D tapet za toalet – mustra Žileti Vladimir Perić, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013Vežbom do samoubistva: 3D tapet za toalet – mustra Žileti Vladimir Perić, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013

Reakcije stručne javnosti su bile raznolike. Paviljon Srbije se pominje kao neobično elegantan i konceptualno pročišćen. Čak i u procenama najstrožijih kritičara, koji prave osvrt na ograničen broj paviljona, izložba Nema ničeg između nas pominje se i pamti po snažnom kontrastu u kojem se Talentovi samoubilački žileti sučeljavaju sa životnošću Tomićevih Muzikalnih dnevnika. Sa zadovoljstvom Talent govori o načinu kako su ljudi opažali radove, o tome koliko se razlikuju doživljaji i modusi ponašanja pojedinih posetilaca, posebno kada postepeno otkrivaju različite semantičke slojeve u određenoj formi, kada prime novu informaciju koja u potpunosti menja estetski doživljaj i dovodi do kognitivnog uvida (“aha!”efekat), ili pak kada utisak pokrene intiman proces refleksije.

Foto safari, Vladimir Perić  Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013Foto safari, Vladimir Perić Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013

Za radove naših umetnika, interesovanje su pokazali kustosi iz Francuske, Velike Britanije, Izraela i Mađarske. Nekoliko dogovora je već napravljeno, a više kontakata uspostavljeno. Izložba će svakako biti ponovo izvedena, a uskoro ćemo tačno znati gde. U toku su i pregovori sa Bronx muzejom koji želi da otkupi jedan Talentov rad: 3D tapet za dečju sobu – mustra Miki Maus. Veoma su zainteresovani, bez obzira na visoku cenu ove instalacije koja se sastoji od tri stotine igračaka Miki Mausa, napravljenih po kalupu za jugoslovensko i italijansko tržište iz 1968. godine.

3D tapet za dečju sobu – mustra Miki Maus Vladimir Perić, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 20133D tapet za dečju sobu – mustra Miki Maus Vladimir Perić, Bijenale savremene umetnosti u Veneciji, 2013

Nažalost, širi odjek izložbe naši umetnici nisu ispratili. Bili su prisutni samo tokom trodnevnog vernisaža, neposredno pre zvaničnog otvaranja, kada su kustosi, umetnici, predstavnici medija i stručne javnosti imali priliku da obiđu sve izložbe. Za to vreme nisu uspeli da vide ni sve paviljone, a kada je došla “prava” publika, već su morali da krenu kući. Otputovali su za Beograd 1. juna 2013. godine, ubrzo nakon otvaranja.

Na otvaranju Paviljona Srbije na 55. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji nije bio prisutan tadašnji Ministar kulture i informisanja Bratislav Petković, jer je tog dana prisustvovao otvaranju Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Morao je da bira? Zašto? Zbog čega je otvaranje Muzeja zakazano za dan kada se otvara najstarija i najveća izložba savremene umetnosti u svetu, na kojoj mi imamo svoje predstavnike? Na šta jedan ministar može uticati kada je reč o kulturnoj politici države, ako ne može uticati na datum otvaranja jednog muzeja? Po sredi je jasna politička poruka, da savremenoj umetnosti nema mesta u Srbiji, niti da se ona smatra relevantnom bez obzira na procene stručne javnosti u zemlji i van nje. Po sredi je i direktno konfrontiranje tradicionalnog i savremenog u našoj kulturi, u kojoj mora da se bira, jer ne može postojati i jedno i drugo u isto vreme. Takvi potezi otkrivaju ne samo otvoreni prezir prema inovativnoj i kritičkoj umetničkoj praksi, već i duboko nerazumevanje koncepta kulturne baštine za koju se Ovdašnji deklarativno zalažu, i koja ne može opstati ukoliko se rad savremenika ukida, a razvojni potencijali društva posmatraju kao opasnost.

Talent je bio veoma besan, kaže, ne samo zbog odsustva jednog ministra, već i zbog ukupnog tretmana koji je vrhunac dostigao na dan otvaranja: “Tog dana dobijemo SMS iz Ministarstva sa tekstom: “Mislimo na vas, nemojte da se osećate kao siročići države”. Zamisli! Pitaju me šta da odgovore. Ja kažem: ‘od mene im pošaljite jednu sočnu psovku’. Moja tetka misli na mene, ne moraju oni da misle na mene, samo je trebalo da obezbede uslove, da misle kako će da predstave državu, a ne da misle na mene!”

Vladimir Perić Talent, 2013Vladimir Perić Talent, 2013

Da, moguće je. Mogu umetnici učiniti izvanredne stvari bez ikakve podrške, čak i kada oni koji su imenovani da umetnost podstiču čine sve kako bi došlo do njenog ukidanja. Pitanje je da li je to nužno: mora li savremena umetnost biti osuđena na status “siročića države”? Ako je tako, sočne psovke su blaga kazna. Delikvencija je izvesna. Uvek je bila.

Irena Ristić

U Beogradu, 28. jula 2013.

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12