Mediantrop broj 13
KRUGOVI Srdana Golubovića
Zoran JankovicDostojanstvo, zanat, nevolje i blef
Sa Krugovima, filmom koji na nekoliko planova barem na kratko srpskom filmu vraća dostojanstvu, za recenzentske cepidlake stižu i nevolje. I to nekoliko njih. A koje, i to je značajna dobit u ovoj priči, navode na uvek dobrodošlu diskusiju. Dakle, u četiri reči opisano, Golubovićevi Krugovi sa sobom nose dostojanstvo, zanat, nevolje i blef.
Radnja filma: Marko, mladi pripadnik Vojske Republike Srpske (tumači ga Vuk Kostić), staje u zaštitu poznanika Harisa (Leon Lučev), koji se jednog ratnog dana u inače mirnom Trebinju nađe na udaru Markovih saboraca. Marko tom prilikom umire od zadobijenih povreda, a priča se nastavlja dosta godina nakon toga. Nada (Hroistina Popović), nekada verenica pokojnog Marka, živi u Nemačkoj i zajedno sa sinom beži od nasilnog muža (Dejan Čukić), a utočište joj obezbeđuje Haris. U Beogradu Markov prijatelj i nemi svedok njegove smrti (Nebojša Glogovac) kao hirurg dobija u zadatak da operiše jednog od vojnika koji su zgrešili Markovu smrt (Boris Isaković). A u Trebinju Markov otac Ranko (Aleksandar Berček) podiže crkvu u kršu i na osami, a za posao se prijavi mlađani Bogdan (Nikola Rakočević), sin jednog od Markovih ubica.
Leon Lučev (Haris)Već par puta pominjano dostojanstvo ponajpre se odnosi na opštu uprizorenost ovog ostvarenja. Slagali sa odabranim autorskim zahvatima, dramaturškim postupkom, pa i ideološkom potkom ovog filma ili ne, teško da možemo zaobići dostojanstvo kao krovnu odrednicu (i) najnovijeg Golubovićevog rediteljskog rada. Ono se prvenstveno ogleda u upadljivoj ambiciji, ambiciji koja jasno razdvaja ovo od siline niskokaloričnih i nepotrebno na najnužnije svedenih srpskih filmova u poslednjih deset godina, recimo. Ambicija u ovom konkretnom slučaju oličena je u rediteljevoj nameri da stvori film višeg kalibra, da postojećim filmskim jezikom i dostupnim filmskim sredstvima sroči ostvarenje širokih zamaha i upadljive polivalentnosti. Na tom planu, barem na tom planu, Golubovićevim Krugovima se teško išta smisleno da zameriti. Ovo je očito film više klase, te i analiza njegovih pojedinačnih aspekata i sveukupnih dometa mora biti u skladu sa tim sudom.
Vuk Kostić (Marko)Dobar deo upravo iznete ocene zasnovan je na utisku da je Srdan Golubović i u ovoj rediteljskoj epizodi pokazao zanat, odnosno da je, sve i da mu to nije bio primarni cilj, dokazao zanatsku superiornost u odnosu na veći deo aktivnih kolega. Po tom pitanju gledano, Krugovi su tek još jedna potvrda onog što se naziralo u Golubovićevom dugometražnom debiju Apsolutnih sto, a što je postalo evidentno u potonjoj Klopci – reč je o reditelju koji već sada prilično umešno vlada zanatom u ne toliko uskom shvatanju tog izraza. Rediteljska sigurnost, ta pouzdanost izrade na koju nas je Srdan Golubović još ranije navikao jeste i biće lako uočljiva svakom iole dobronamernom gledaocu. I to ne zahvaljujući uvek zgodnoj relativizaciji i upornim nastojanjima onih iz redova Golubovićevih kolega (i sapatnika) koji su od početka (n)ovog milenijuma rampu očekivanja spuštali sve nižee i niže. Da ne bude zabune – i mimo tog sneveselog konteksta i mimo sve poraznijeg proseka kada je srpski film skorije krštenice u pitanju, u zanatskom smislu Krugovi su zreo i sasvim pristojan film, koji kao takav vidno odskače od aktuelnog konteksta. Ovde mirne duše možemo podvesti i učinke većeg dela glumačkog ansambla i ukazati na kvalitetne i sugestivne kreacije u Krugovima prisutnih glumaca – počev od Aleksandra Berčeka, čija uloga u ovom ostvarenju još jednom svedoči o jednom nesvakidašnjem daru i magnetizmu bez roka trajanja, kao i odblescima bolje filmske prošlosti ovih prostora, preko ciljano svedenog glumačkog pristupa Leona Lučeva, sve do sve sigurnije i stilski raznovrsnije Hristine Popović.
Na ovoj koti, nakon u par hiljada karaktera sročenih jasnih pohvala na račun Golubovića i ostalih, red je progovoriti i o narečenim nevoljama, koje mahom idu na duše scenarista i dramaturga Krugova.
Nikola RakočevićNaime, Krugovi počivaju na jednostavnoj, a u smislu transponovanja u sam film zahtevnoj postavci o koncentričnim krugovima; koncentrični krugovi su ovde stavljeni u pogon često prihvaćene spoznaje da se niko tek tako, bez ikakvog razloga ne pojavljuje u nečijem životu, te da delanje jednih ume da u značajnoj meri odredi i životne putanje drugih, te da smo neretko upućeni jedni na drugi, budući da se naše egzistencije, računajući i odbleske stvarnog herojstva, a katkad i pogrešnih skretanja, prožimaju i nadopinju. Ova postavka, mahom zasnovana na savremenom prihvatanju teističkog pogleda na bivanje i koegzistenciju kao vazda intrigantan i višeznačan pojav, je sasvim zadravorazumski potez, koji nije tako redak u savremenom filmu i na širem, svetskom nivou (recimo, slični zahvati u značajnoj meri određuju i strukturu i ton skorašnjeg ostvarenja The Place Beyond The Pines reditelja Dereka Cianfrancea). Problem nastaje kada scenaristički dvojac (Melina Pota Koljević i Srđan Koljević) krenu da taj polazni potez (pre)naglašavaju čitavim tokom Krugova. To neumitno dovodi do usiljenosti i krutosti pod čijim teretom emotoivna ravan ovog ostvarenja posrće , istovremeno ukazujući na krkhost tog odabranog pristupa. Pomenuti motiv prožimanja tako umesto krovnog koncepta ubrzo biva i kamen oko vrata ovog ostvarenja, kome bi umesto dramturške doslednosti (koja se do odjavne špice izrodi u neizbežno jalovu zadrtost) bolje pristajala i više doprinela nepatvorena emocija. Emocija koja jeste u srži herojskog poduhvata zlosrećnog Srđana Aleksića, čija je životna priča i polazište šire priče Krugova i onog što su autori njome hteli da predoče i naglase. Naravno, dva-tri pasusa unazad pohvaljeni Srdan Golubović ovde snosi značajan deo ofgovornosti, a prvenstveno stoga što nije uspeo da zauzda, a potom i u po film zdravije vode preusmeri scenario na kom počivaju Krugovi kao celina.
Hristina PopovićGolubovićeva odgovornost ogleda se i u njegovom izboru opšteg tona i osnovnog stilskog ruha filma. Preciznije rečeno, Krugovi predstavljaju, između ostalog, uz sve vrline i manjkavosti, i primer ne toliko promišljenog i uspelog blefa; ciljajući kontemplativnost i uvek zavodljivu zaumnost Golubović sje stigao tek do nečega što bismo okvirno mogli nazvati „rumunski blef". Tačnije i jednostavnije, blef na rumunske teme. Evidentan je Golubovićev napor da film zaodene u stilsko ruho cenjenog (i u festivalskim okvirima rado viđenog) novog rumunskog filma. Golubović je u izvesnoj meri u tom naumu i uspeo – barem na površniji pogled i u nekom opštem smislu njegovi Krugovi ostvaljuju utisak rada autora neprikriveno nadahnutog poznatim i prihvaćenim stilemama narečenog rumunskog filma. Problem se, pak, javlja na dva nivoa; nakon (za srpske prilike očekivano) dugog bitisanja u paklu postprodukcije, Golubovićevi Krugovi su dosta nalik svatu koji se hvata u kolo kad muzika već jenjava i koji kreće da oponaša korake vidno umornih preteča čija se zvezda već neko vreme lagano gasi, a u isto vreme, a za razliku od ključnih rumunskih filmova koji su ovde poslužili kao ključno nadahnuće, Krugovima zafali pominjane emotivnosti koja bi ispunila zadati okvir.
Tako u krajnjem zbiru Krugovi bivaju ono što bi Amerikanci označili sintagmom 'hot mess'. Pred nama je sasvim pristojan rad autora koji se očito nije slučajno našao u toj profesiji i koji se nije tek tako zatekao na poziciji na kojj jeste; ipak, krupne manjkavosti (a ponajpre dve u prethodnim pasusima u izvesnoj meri elaborirane) čine da se kao dominatan ipak nametne utisak o Goluboviću kao neporecivom čoveku od zanata i značajnom uprizoritelju srpskog filma čiji rediteljski radovi, pak, primetno zaostaju za ostvarenjima na kojima je on učestvovao u svostvu producenta (ovo se prevashodno odnosi na Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića i Klip Maje Miloš). A teško da mu to može biti snevani cilj i sud sa kojim bi najradije nastavio dalje.
Zoran Janković
