Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Milan Vlajčić - Pet filmskih varijacija

1. VLADIKA TUŽI NOVINARA

Milan VlajčićMilan VlajčićZameriti se nekom visokom crkvenom dostojanstveniku nije baš bezazleno: Crkvi se u Srbiji sve može, da ne plaća porez na celokupnu imovinu, da naplaćuju grobarske usluge od oka, da se mešaju u sve državne poslove (na opšte zadovoljstvo političkih elita na vlasti). Na meti jednog povlašćenog vladike našao se i ovaj potpisnik, i zato evo priče iz prve ruke.

Krajem leta javljaju mi iz jedne beogradske redakcije, u kojoj imam stalnu kolumnu, da je stiglo pismo iz Prvog osnovnog suda, za mene. Zapanjen ovom vešću, jer se sudski dokumenti šalju na kućnu adresu i tu se preuzimaju uz lični potpis, odem i doznam da je prijem pisma potpisao neki kurir koji je bio ljubazan da me obavesti. Srpsko pravosuđe, bato! Zahvalim čoveku, otvorim zapečaćeno pismo i doznajem da je pomenuti sud doneo pravosnažno rešenje kojim se odbacuje tužba Republičke radiodifuzne agencije, koju je protiv mene podigao predsednik RRA pravoslavni vladika Porfirije.

Nisam ni znao da sam tužen i odjednom, hop, evo me na slobodi! Potpisani sudija je odbacio zahtev tužitelja koji je tvrdio da je novinar M. V. iznosio netačne podatke. Sudija je uzgred dodao da je u međuvremenu ukinut famozni član 131. KZ o kleveti, pa mu je stoga mirna savest.

A šta sam ja to napisao što je izbezumilo Vladiku? Da je RRA sa njim na čelu, a postavila ga je Vlada što se kosi sa zvanjem nezavisnog tela, u proteklih desetak godina pokazala da ne može da se snađe u medijskoj džungli, da nisu uradili ništa, dok se na mnogim tv-kanalima narušavaju građanska prava i širi jezik mržnje na nacionalnoj i ideološkoj osnovi, da ne pominjem provalu pornografskih sadržaja na kanalima sa nacionalnom frekvencijom (koju je upravo RRA i odobrila).

IlustracijaIlustracijaIzrazio sam čuđenje kako u jednoj demokratskoj i sekularnoj državi ovakvu agenciju vodi crkveni velikodostojnik, kao da smo nekakva pravoslavna džamahirija. Kad bi u Velikoj Britaniji, koja je parlamentarna monarhija (u kojoj Kenterberijski nadbiskup stavlja krunu na glavu kralju ili kraljici), na čelu glavne medijske agencije osvanuo neki anglikanski biskup, za 15 minuta cela britanska demokratska javnost oborila bi takav nonsens. Uzgred sam postavio pitanje koje se tiče crkvenog kanona, a ponajpre onih koji vode Crkvu: pošto je zabranjen greh, pa čak i greh u mislima, kako dotični vladika nadgleda pornografske, vrlo eksplicitne sadržaje kojih ima tušta i tma? Umesto da se preispita, čestnejši Porfirije se obratio sudu.

O ovom slučaju ništa se u javnosti ne zna ja sada prvi put iznosim slučaj, pošto je sudski postupak završen u tišini (meni iza leđa!).

Ali tih dana, iz istog suda, sa potpisom drugog sudije dobijam poziv da se izjasnim o tužbi koju je jedan reditelj pokrenuo protiv mene. O tom slučaju se sve zna i sada podsećam: prvih dana avgusta protekle godine, u nizu listova, teledirigovano, pojavio se gotovo istovetan intervju sa poznatim rediteljem Goranom Paskaljevićem, koji je obavestio javnost da je upravo završio novi film, da će film konkurisati za zvanje srpskog kandidata za Oskara. A postupak izbora konačnog kandidata vodiće srpska Akademija filmske umetnosti i nauka (AFUN), na čijem se čelu nalazi upravo dotični G. P. Uzgred saopštena su imena članova komisije za izbor, među kojima nije bilo nijednog filmskog kritičara. Nije uspeo da objasni ko je sastavljao ovu komisiju, ali ako Predsednik nije ima bitnog udela, ko je?

Poster: ParadaPoster: ParadaNišta čudno za moralnu baruštinu u kojoj se krčka naša kulturna scena: klasičan primer da je neko uhvaćen na javnom mestu sa prstima u pekmezu, ali bez presedana zbog naivne nameštaljke. Istinu govoreći, reditelj Srđan Dragojević je prvi nametnuo pitanje regularnosti izbora i povezanosti G. P. sa celim slučajem, jer do tog trenutka niko nije znao da je G. P. predsednik dotične AFUN (nisam znao ni ja, iako sam jedan od osnivača). A Dragojević je naslutio kako će u ovom nadmetanju proći njegov izvrstan film "Parada", već ovenčan krupnim međunarodnim priznanjima. Na kraju godine ovaj film će u glasanju srpske sekcije FIPRESCI dobiti zvanje najboljeg filma godine, dok je Paskaljevićev film, uprkos paklenoj marketinškoj ofanzivi, ostao gotovo neprimećen.

Vraćamo se na početak gužve, uhvaćen sa pekmezom na prstima dotični G. P. obnarodovao je da je dao neopozivu ostavku, a nekoliko dana kasnije da je ponudio ostavku (valjda samom sebi!), a onda se javio neki anonimus iz AFUN da objasni kako samo skupština može da usvoji ostavku. I potom još jedan pucanj u sopstvenu nogu: G. P. slavodobitno izjavljuje da nije ni znao kako je obrazovan dotični "odbor".

Dvadesetak dana je na stranicama kulturnih rubrika sve prštalo od sličnih budalaština, a kad je neko upozorio na pravila Američke akademije da predloženi kandidat za Oscara mora da ima u sopstvenoj zemlji sedam dana film u distribuciji, marketinška služba filmske kuće G. P. objavila je da se krajem avgusta film prikazuje u nekom kragujevačkom bioskopu. Niko iz Kragujevca nije mogao da ustanovi gde je taj bioskop, jer ovaj grad zvanično i nema bioskop (ne računam neke kućne sedeljke).

I otkud M. V. u toj priči? Pošto je sve bilo prozirno jasno i bljutavo, iako imam stalnu kolumnu o sličnim nepodopštinama, pisao sam o drugim stvarima, ali 2-3 dana pred saopštenje odluke o kandidatu, na ulici me je pronašao dežurni novinar radija Slobodna Evropa, čiji sam ekskluzivni komentator kad im je to potrebno. U živom programu, mobilnim sam rekao da je sve jasno od početka do kraja, da sukob interesa ne treba nikom ni dokazivati, a novinar Blica (u kojem sam poslednjih 10 godina stalni filmski kritičar i kolumnista) takođe me je našao telefonom i pitao šta predviđam kao ishod. Rekao sam da se sve zna, a on je dodao da je stekao utisak na osnovu mojih reči da je G. P. majstor lobiranja. Jeste da sam novinaru u offu rekao tu sintagmu, ali da sam hteo da budem tačniji, rekao bih da je majstor selfmarketinga, samo što je ovoga puta G. P. gadno preterao, potcenivši inteligenciju prosečnog srbijanskog plebsa.

Što se i pokazalo. Odmah pošto je obnarodovao svoju pobedu u kandidatskoj trci, G. P. ponovnim je rafalom u udruženim medijima (koja radost za njih!) obnarodovao svoju već provaljenu verziju pod udruženim naslovom "Laži i klevete Dragojevića i Vlajčića". Dragojević i moja malenkost su se ovde našli "udruženi u zločinačkom poduhvatu napada na lik i delo G. P." (premda se uopšte ne poznajemo). Da li će posle logične odluke suda na istom mestu osvanuti naslovi "Paskaljević izgubio sudski spor i ispao budala?" Neće i nije potrebno.

Za one dve reči (blagi eufemizam) zatražio je, kao lek, odštetu od pola miliona dinara. Da imam sitno, odmah bih izvadio iz džepa i smirio njegove mentalne bolove. Ali nećemo tako. Niko na ovom svetu, pa ni u nekim istočnjačkim džamahirijama, nije platio 250 hiljada po reči. Kakva nemoralna megalomanija, kakva stvaralačka dekoncentracija!

Poster: Kad svane danPoster: Kad svane danKad je tek krajem kalendarske 2012. njegov novi film "Kad svane dan" stigao u beogradske bioskope, i to vrlo lukavo, na dalekom obodu grada (novobeogradska "Fontana", tek otvorena, nikad bio u njoj, i "Roda" na Banovom brdu, na pola puta prema Čačku), kritičari su gotovo unisono mogli da potvrde da je to već treći film u nizu ovog autora, svi zajedno bledog dometa i znatno ispod ozbiljnijih pretenzija. To pomalo objašnjava veliku uznemirenost autorovu. To se događalo i znatno većim autorima (De Palma, Vajlder, Godar), ali oni nisu živeli na ovom delu Balkana, gde polunovinari i samozvani kritičari podgrevaju autorove promašene pretenzije.

Tih dana, dok je G. P. na delu, orkestriranim delovanjem srpskih tabloida, upravo dokazivao ono što ga je tobož "ranilo u dušu", doživeo sam posle 50 godina rada u novinarstvu i kulturi neviđenu čaršijsku popularnost. Pošto svakog dana prelazim pešačku stazu od Slavije do Trga republike, prilazili su mi i znani i neznani, čestitali (ko zna šta im se pričinilo!) Kad sam dobio od Prvog osnovnog suda kopiju tužbe, mislio sam da se bez advokata pojavim na sudu. A onda mi je jedan od najpoznatijih beogradskih advokata (nedavno preminuo) rekao: "Nemojte potceniti kreativne mogućnosti srpskog pravosuđa", te sam od nekoliko ponuda poznatih advokata da me brane pro bono, odabrao jednog od najboljih. Njegov odgovor sudu neću navoditi, niti ono što je meni rekao.

Ranjeni genije je Dragojevića i mene tužio zbog nanošenja duševnih bolova. Kakva farsa od samopovređivanja! Mogli bismo da zatražimo psihijatrijski nalaz, ali ovlašćeni bi našli nešto drugo, čemu leka nema.

I upravo dok se prisećam ovog skandala, ne mnogo bitnog (sudski proces je već bio, ali sudinica nije znala šta da radi, jer se prvooptuženi Dragojević nije pojavio), stiže nova vest: dotična AFUN najavljuje dodelu trijenalne Kristalne prizme, i odmah je donela, po uzoru na Holivud, nominacije u petnaestak kategorija. I šta mislite, čiji film je dobio najviše nominacija? Odgovor je tačan. Odmah su reditelji Srđan Dragojević i Ljubiša Samardžić povukli svoje filmove, ali AFUN smatra da to nije korektno (!). Igra se ponavlja, što bi rekle babe iz brdskih krajeva: to kad uhvati, ne pušća! Cirkus je odavno stigao u naše malo misto, ali to nije onaj felinijevski, već panađurski, sa šibicarima i brkatim ženama u tegli!

Sve kristalno prozirno, poput one prizme.

(28. novembar 2013.)

 

2. BIOSKOP MOJE MLADOSTI

Ako se susretnete sa starim prijateljima, a niste se videli desetak godina ili nešto duže, eto prilike da obnovite sećanja na godine koje su vam bile zajedničke. Protokom vremena pamćenje postaje nepouzdanije, optimizam sećanja slaže deliće nekadašnje stvarnosti na neobičan način. Nostalgija postaje najsigurnije pribežište. Da li?

Muzej Jugoslovenske kinotekeMuzej Jugoslovenske kinotekeKoliko mi se puta dogodilo da me prijatelji koje znam iz osnovne škole (u mom slučaju to su s kraja četrdesetih prošlog veka), zaspu slikama natopljenim nostalgijom. Dobro pamtim kako sam jednom prijatelju, koji mi reče kako su to bila lepa vremena, odgovorio suprotno: bila su grozna, bile su to godine velike nemaštine, hleb i maslac na tačkice (današnji dvadesetogodišnjaci da ne poveruju). Ali tada za bolje nismo znali i bili smo mladi.

Ima jedna sjajna anegdota iz sedamdesetih. Tito, Kardelj i svita šetali brdima oko Kranja, u nekom seoskom bircuzu sednu da predahnu, a za obližnjim stolom sedi neka časna starina, kao iz nekog filma. Zapita ga Kardelj: „Da li se ti stari sećaš vremena austrijskog cara Franje Josifa.". Stari, kao iz topa: „Kao da je juče bilo". Ne sluteći šta će dobiti, tvorac radničkog samoupravljanja postavi novo pitanje: „A kad je bilo bolje, u Franjino doba ili sada?" Odgovor je bio šokantan: „Naravno, u Franjino". Svi se uzvrpoljiše, kao da su dobili zaušku. „Ma kako je to moguće?" neko od gostiju je zavapio. I onda su dobili impozantan, antologijski odgovor: „Tada sam bio mlad".

U novijim godinama, kako nam zemlja ne izlazi iz ekonomskih nevolja, uprkos gromkim obećanjima političke garniture na vlasti, primetili ste da u javnosti ima mnogo glasova koji govore kako je nekad bilo blagostanje u zemlji, svi su išli na more ili na pecanje, nije bilo nezaposlenosti...

Često ćete čuti u tv-anketama sa ljudima na ulici, kako je u godinama sankcija iz devedesetih bilo bolje nego danas (!), sindikati su delili svinjske polutke ili pakete sa smrznutom piletinom, a sada, evo šta nam se događa! Kratko pamćenje, današnje nezadovoljstvo leči se ulepšanom slikom iz nekih dana, koja sa stvarnošću nema bliske veze.

I nije tako samo u nas. Na kraju prošlog milenijuma, koji je zatvorio epohu propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na Istoku koliko i na Zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim.

Veliki deo masovne kulture, čitavi filmski žanrovi, od istorijskih, ratnih, do ljubavnih melodrama, pothranjuju se čovekovom potrebom da se pribegne nostalgiji (ulepšane slike prošlosti, podilaženje retro-modi, mitologija sportskih zvezda koje su se nekad zvale Rajko Mitić, Bobek, Vukas, Zebec, Šekularac).

Nostalgija je drevno osećanje u ljudskoj psihologiji, a u osnovi (na grčkom) znači bolno mesto, ili, slobodnije protumačeno, bolni povratak u zavičaj. Za nostalgiju imam puno razumevanje kad je primetim među ljudima koji su otišli u bliže i dalje zemlje, gde su zasnovali nova domaćinstva, nove veze sa sredinom u kojoj žive.

Bioskop 'Balkan'Bioskop 'Balkan'Malo je manje razumem kad neko hoće da me gurne u nostalgiju posle drugog piva, u kafani „Kalenić".

Na području kulturne svakodnevice najčešće se susrećem sa psihoanalitički prozirnim pravdanjem lične zaparloženosti, kao što je na primer paradigmatičko pozivanje na bioskop naše mladosti. Kad neko od mojih prijatelja ili slučajnih poznanika pokuša da me uvede u priču kako je nekad bilo divno u bioskopima posleratnim, dođe mi da, po onom poslovičnom refleksu izvadim revolver! Odmah mi postane jasno da dotični već u dugom nizu godina nije kročio u bioskopsku dvoranu, maker to bila i kultna dvorana Muzeja Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj.

U prvih petnaestak godina nakon oslobođenja Beograd je imao četrdesetak dvorana sa dobro probranom ponudom. Prikazivali su se najbolji filmovi italijanskog neorealizma (De Sika, Roselini, Đermi), francuski klasicisti (Kler, Kluzo, Karne, Kajat), američki mjuzikli "Bal na vodi" i vesterni kao što su Fordova "Poštanska kola" i Hjustonov "Malteški soko"... Ali same dvorane su bile prilično neudobne, pretežno sa olajisanim podom, drvenim sedištima, neprovetrene i zimi neugrejane...

Praviti mit o takvim bioskopima je infantilno i neproduktivno.

Kad smo već kod bioskopa, tačno je da su od sredine osamdesetih do danas oni prepušteni krajnoj nebrizi, ostavljeni da u vremenima uvođenja stereofonije, vistavižna, stereorame i digitalnih kopija istrajavaju sa izanđalim projektorima kojima je odavno mesto u muzeju ili, da prostite, na đubrištu. Druga je priča, koju sam više puta ponavljao jer je paradigmatična za krajnju nebrigu poduprtu upropašćenom kulturnom politikom, što je Beograd dozvolio da se odjednom zatvore 14 bioskopskih dvorana (prodatih jednom tajkunu), a slično se dogodilo širom Srbije. I tako smo došli dotle da u velikom broju gradova nema nijednog redovnog bioskopa, već se povremeno nešto prikaže u lokalnom domu kulture ili sličnom prostoru zaostalom iz vremena zemljoradničkih zadruga.

Bioskop 'Voždovac'Bioskop 'Voždovac'Ovom haotičnom stanju i pometnji u pojmovima olako doprinose mnogi filmski stvaraoci (među njima su najglasniji i oni koji su nekad osvajali međunarodna priznanja). Pošto ni sami ne prate recentniju filmsku proizvodnju sa raznih strana sveta (valjda da ne bi lošim uticajem narušili integritet sopstvene poetike), često glasno izgovaraju kako je bioskopima vreme odzvonilo, kako se neka višeglava medijska aždaha nadnela nad onim što se obično nazivalo pokretnim slikama. Oni, naravno, ne znaju da u Sjedinjenim Američkim Državama punom parom radi oko 30 hiljada bioskopskih dvorana, da se Kinezi približavaju toj brojci, a da se širom Evrope, promišljenom kulturnom politikom, preuređuju bioskopski prostori, uz restriktivne mere prema američkoj produkciji (to ponajviše važi za Francusku, još od vremena Džaka Langa).

Bez ikakve upućenosti u stanje na medijskom nebu, priča o bioskopima naše mladosti je samo znak da palanačka zaokupljenst sopstvenom čemernom sudbinom loše prikriva isključivanje iz sudelovanja u savremenoj kulturi, ma šta mislili o njoj.

(14. januara 2014.)

 

3. LENI: SUSRET SA ČUDOVIŠTEM

Adolf Hitler i Leni RifenštalAdolf Hitler i Leni RifenštalU svojoj 72. godini počela je da se bavi ronjenjem, a u 97. je preživela helikopterski udes u sudanskoj pustinji, izašavši iz srušene letelice sa polomljenim rebrom. Uoči stotog rođendana privela je kraju montažu svog prvog filma posle pedeset godina prinudne apstinencije, dokumentarca nastalog u dubinama Indijskog okeana, naslovljenog „Podvodne impresije". Film je prikazan na satelitskom programu Arte.

„To može samo Leni Riefenstahl", nepodeljeno je mišljenje svih, i onih koji joj se dive i onih koji je preziru. Istovetan sud je, pre sedamdesetak godina, izrekao nemački kancelar Adolf Hitler, kada je 1934. jednoj od najlepših i najslavnijih igračica i glumica onog doba, koja je s vremenom uzrasla do samostalnog filmskog autora, poverio krajnje izazovan zadatak – snimanje filma o kongresu Nacističke stranke u Nuernbergu.

Neko bi danas pomislio da je to bila nepristojna ponuda koju je nemoguće odbiti. Ne, bila je to njena želja, za koju se borila svojom upornošću i neizrecivim šarmom. Rad na tom filmu sudbinski je i tragično obeležio njenu celokupnu karijeru i život, sve do ulaska u treći milenijum.

Helena Berta Amalia – Leni Rifenštal (rođena u Berlinu 22. avgusta 1902. – umrla 8. septembra 2003. u seocetu Poeking blizu Minhena) školovala se za profesionalnu balerinu, ali je povreda stopala usmerila njeno interesovanje ka filmskoj glumi.

Ranih dvadesetih igrala je u grupi čuvenog Maksa Rajnnharta, dok je od sredine decenije nastupila kao filmska zvezda u nekoliko „planinskih filmova" (žanr koji je u to vreme bio nemački pandan američkom vesternu), u režiji Arnolda Fanka. Njen prvi samostalni autorski rad – film „Plava svetlost" (Die Blaue Licht, 1931), koji je režirala, producirala i u kojem je igrala glavnu žensku ulogu, doneo joj je ogromnu popularnost. Naredne godine ovaj film je na prvom izdanju i danas čuvenog Venecijanskog festivala dobio srebrnu medalju.

Kad su već minule strahote Drugog svetskog rata, Leni je neprekidno bila zasipana pitanjima o Hitleru i Nemačkoj toga doba. Uvek je odgovarala da je u početku bila fascinirana Hitlerom kao i devedeset odsto Nemaca.

Pored dva kraća dokumentarca, snimila je dva dugometražna dokumentarna filma, koji su i danas u najbiranijim antologijama svetskog filma – „Trijumf volje" (Die Triumph zum Willen,1935) i „Olimpija" (1938). Posle rata jedva je uspela da završi romantičnu filmsku bajku „Nizija" (Tiefland,1954), čija premijera je prošlapotpuno nezapaženo.

Vreme nemačkog romantizma te vrste zauvek je prohujalo. Posle rata nije mogla više da se bavi snimanjem u Nemačkoj, premda su neki filmski autori, koji su svojim filmovima pogubnije podržavali nacističku doktrinu, doživeli da im bude oprošteno i da dobiju nove prilike za rad. No Leni nije bila spremna da kleči i da se suviše posipa pepelom.

Retki su umetnici i ljudi od duha koji dožive obeležavanje stote godišnjice svoga života. Još su ređi oni čije je delo tako dramatično obeležilo svoju epohu kao što se to dogodilo Leni Rifenštal. U izvanrednom dokumentarnom filmu od stotinak minuta „Lepi, čudovišni svet Leni Rifenštal" (1993), koji je svojevremeno prikazan i na našem Festu i više puta na televiziji, još vitalna gospođa, koja je ušla u desetu deceniju života, navlači pred kamerama ronilačko odelo, masku, stavlja na leđa bocu sa kiseonikom i, mahnuvši nam, spušta se u dubine okeana.

Kamera reditelja Reja Milera je prati, ona ugleda džinovsku ražu (upravo onakvu kakva je ovih dana ubila čuvenog australijskog istraživača raznih nemani Stiva Irvina). Prilazi joj, gledaju se iz velike blizine, i, na naše zaprepašćenje, Leni je pomiluje po leđima, kao da je reč o kućnom ljubimcu.

Jozef Gebels i Leni RifenštalJozef Gebels i Leni RifenštalTaj susret sa čudovištem kao da simbolizuje njenu opsednutost neobičnim i neljudskim. Nešto od te radoznalosti verovatno se nalazilo u njenoj opčinjenosti Hitlerom i njegovim doglavnicima.

Oni koji su gledali zadivljujući i zastrašujući „Trijumf volje" u vreme prve premijere, morali su da znaju šta taj film predskazuje. Ali još nekoliko narednih godina vođi zapadnih demokratija udvarali su se Hitleru, videći u njemu čoveka koji će se suprotstaviti boljševičkoj nemani.

Paklenom ironijom sudbine, Hitler, koji je bio nominalno socijalista (nacional-socijalizam) koliko i Staljin komunista (obojica su već imali pretrpane koncentracione logore), nije najpre napao sovjetsku imperiju, već je pokorio zapadnu Evropu sve do kanala Lamanš. Pre toga, mala Poljska bila je zajednički zalogaj dvojice diktatora.

Dalje je sve bolno poznato.

Vratimo se ipak na početak tridesetih, kada Leni Rifenštal dobija velika autorska ovlašćenja od samog Hitlera. Godišnji skupovi Hitlerove partije, održavani u samom svetilištu nacizma – Nirnbergu, sa grandioznom smotrom kao vrhuncem, bili su najznačajniji događaji Nemačke onog doba, planirani do savršenstva.

Vest da je Rifenštalova počastvovana poverenjem da na filmskoj traci ovekoveči te grandiozne spektakle, potkrepila je glasine koje su već dugo kolale da je Leni Furerova ljubavnica. Ona se nije previše trudila da te priče pobija (to je moglo biti i opasno), sve do posle rata, kada joj je pređašnja veza s nacistima postala tamna mrlja na savesti, zbog čega je nekoliko godina odležala u pritvoru.

Ali 1934. godine, kada je Hitlerova moć bila bezgranična i, činilo se, večna, snimanje filma o nirnberškoj priredbi nad priredbama bio je posao u kojem ništa nije bilo nemoguće, niti nedostupno. Leni je za potrebe snimanja filma imala na raspolaganju sve što je poželela i zamislila: avione, dizalice, kamione, vozove. Sve gradske komunalne službe bile su joj na usluzi, filmska ekipa je brojala ukupno 120 ljudi.

Plakat: Trijumf VoljePlakat: Trijumf Volje„Trijumf volje" se smatra ključnim filmom nacističke filmske propagande. Tehnički savršeno izveden (bez ijedne reči komentara), uz upotrebu 30 kamera, što je za ono vreme bilo nezamislivo u svetu filma, i danas uživa slavu jednog od najvećih dokumentaraca dvadesetog stoleća, a decenijama se filmski kritičari i teoretičari prepiru oko odnosa propagandnih ciljeva filma i njegovog vrhunskog vizuelnog jezika.

Na mnogim listama najvećih filmova svih vremena taj film se nalazi na samom vrhu. Od 1952. svakih deset godina najpoznatiji filmski časopis Sight and Sound (London) objavljuje liste najboljih filmova za koje glasaju stotine kritičara sa svih strana sveta. I pre četiri godine „Trijumf volje" i „Olimpija" su bili među najboljima. Estetiku Leni Riefenstahl sa znatno manje uspeha primenjivali su reditelji staljinističkog bloka istočne Evrope, menjajući samo ideološki predznak.

Posle ogromnog uspeha „Trijumfa volje", već slavna Leni je u Nemačkoj postala još više slavljena i obožavana, tako da niko nije bio iznenađen kad joj je 1936. pripala čast da kamerama ovekoveči Olimpijadu u Berlinu. „Olimpija", film iz dva dela, od kojih je svaki bio dužine celovečernjeg filma, dospeo je do publike tek dve godine kasnije, pošto je Leni strahovito mnogo vremena i nerava potrošila na rad u montaži i postprodukciji.

Rat je već bio na vidiku, svet je osetio mnogo jasnije ko je Hitler i kakve strahote smera, tako da je i Leni, koja je sebe već videla kao holivudsku zvezdu i s tim ambicijama otputovala u Ameriku, u gradu snova (Los Anđeles) doživela razočaranje, naišavši na ledenu dobrodošlicu i bojkot.

Plakat: OlimpijadaPlakat: OlimpijadaO Leni Rifenštal su napisane obimne biografske knjige i ozbiljne studije; monografije o najvećim dokumentarnim filmovima „Trijumf volje" i „Olimpija" štampane su u čuvenoj ediciji filmskih klasika, koju u poslednjih petnaestak godina objavljuje Britanski filmski institut. I upravo su ta dva dela glavni izvor svih kasnijih nevolja ove lepe i darovite žene. To su ujedno jedina dva dugometražna filma koja je Leni načinila u vreme Hitlerove vladavine. To joj mnogi nisu oprostili, a pogotovu oni koji ih nikada nisu videli.

Posle rata Leni je bila četiri godine pod zvaničnom istragom. Najoštriji su u optužbama bili Francuzi, koji se nikada nisu zapitali kako su njihovi velikani Žan Pol Sartr, Alber Kami, Marsel Karne izvodili svoje predstave i snimali u Parizu pod nemačkom upravom. Naposletku, bila je „denacifikovana", oslobođena krivične (što ne znači i moralne) odgovornosti. Živela je u tišini i povučeno u blizini Minhena, često boravila među nubijskim plemenima, o kojima je načinila nekoliko neverovatnih zbirki fotografija.

Kako je zgodno primetila američka kritičarka Suzan Sontag u svom ogledu „Fascinantni fašizam", odblesak mita o lepoti arijevske rase pronašla je, što bi ogorčilo sve ubeđene fašiste, u najlepšem crnačkom plemenu središne Afrike.

Posle pada fašizma uporno je odbijala svaki dodir s javnošću i novinarima. Opsežne intervjue dala je samo nekim nenemačkim sineastima. Sredinom šezdesetih već pomalo zaboravljenu rediteljku otkrili su francuski „novotalasovci" Godar, Trifo, Rohmer i mlađi, posvećujući joj čuveni tematski blok u pariskom časopisu "Cahiers du Cinema" i ogroman intervju koji se danas preštampava u mnogim zbornicima i antologijama.

Na njen75. rođendan do nje je nekako stigla novinarka berlinskog magazina „Štern". Ledena Leni je iz njenih ruku uzela tridesetak dobro sročenih pitanja i rekla joj da dođe sutradan. Ali od intervjua nije bilo ništa, jer je Leni hladno odbrusila: „Na sva neprijatna pitanja odgovoriću u priči o svom životu, u memoarima koje ću sama napisati."

Snimanje Olimpijade: Leni RifenštalSnimanje Olimpijade: Leni RifenštalPotom je desetak godina prekopavala po ličnoj i skrivanoj dokumentaciji o strašnim vremenima i napisala obimnu knjigu „Sećanja" (Logos, Beograd, 2006). Prvo američko izdanje objavljeno je 1987. godine, a pet godina kasnije usledilo je englesko izdanje te knjige sa naslovom „Curenje vremena" (The Sieve of Time). Reč je o jedinstvenom svedočanstvu o životu u Nemačkoj u prošlom stoleću, jednoj od najboljih knjiga te vrste koju smo pročitali.

Ništa nije sakrila, ni svoju opsednutost fašističkim režimom (sve do osvajanja Poljske i ubijanja nevinih ljudi na ulicama Varšave, bila je na licu mesta sa kamerom, posle čega je utekla nazad i povukla se u svoj filmski projekat „Nizija", od kojeg sve do pedesetih neće biti ništa), kojoj su podlegle bar dve trećine nemačkog naroda toga vremena, ni svoje sumnje i nedoumice.

Verovatno tu ima nešto i glume političke naivnosti, no u sličnim prilikama to je gotovo nezaobilazno. Jedino nije priznala ono što je bio „šapat svih šapata": da je bila Hitlerova ljubavnica i njegov predani propagandista. Drugih dokaza za to nije bilo, ali to je večita priča o lepim i uspešnim ženama u Holivudu i širom sveta, slatka muška osveta koja živi od neostvarenih želja i pokvarene mašte. Ako je to jedina tajna njenog života, neka bude.

Leni Rifenštal sa plemenom NubijacaLeni Rifenštal sa plemenom NubijacaOdsečno je priznala: brzo sam uvidela ružne strane Hitlerovog režima, ali sam kao i mnogi drugi uglednici nemačke kulture (izuzimajući Tomasa Mana, Bertolta Brehta, Adorna, Markuzea i nekoliko stotina uglednih stvaralaca, koji su pobegli iz Nemačke, dodajemo mi) bila konformista, imala sam jedan život i činilo mi se da će hitlerizam trajati duže od mog života (ovo je naša slobodna interpretacija svih njenih odbrana).

Upitana po ko zna koji put o moralnoj odgovornosti zbog povezanosti sa fašističkim režimom, uz pitanje da li se kaje, Leni Riefenstahl je u jednom intervjuu 1993. rekla: „Kazati da mi je žao i nije mnogo teško, ali ne mogu da se razapnem i da uništim samu sebe. To je tako strašno. Tokom više od pola stoleća sam patila zbog toga i to se neće završiti pre moje smrti. To je takav neverovatan tekst, stoga reći 'žao mi je' jeste neprimereno, jer tako malo izražava."

Leni Rifenštal stoti rođendanLeni Rifenštal stoti rođendanDesetak godina posle objavljivanja „Sećanja", poznata engleska istoričarka Audrie Salkeld objavila je 1996. dokumentovanu biografiju Leni Rifenštal u kojoj je preorala sve arhive i dokumente, proveravajući svaki navod iz prisećanja nemačke ikone. Ta studija doživela je izvanredna priznanja, nagrađena je uglednom nagradom Bordmen Tasker, a o njoj je londonski „Observer" napisao: „Divna knjiga... U ovoj ne samo senzitivnoj već i visokointeligentnoj biografiji Salkeldova je uspela da sa zadivljujućom pribranošću sagleda Rifenštalovu i njene psihološke konflikte nastale između politike i ličnosti toga doba."

Svi su odmah pojurili da vide šta je od skrivenih tajni Salkeldova otkrila i da li je uhvatila Leni u lažima. I šta su utvrdili? Salkeldova je dopunila mnoge priče i objašnjenja, ali, sem malih i nebitnih činjeničnih omaški, potvrdila je sve bitne tvrdnje Leni Rifenštal!

Da nije ostavila za sobom „Trijumf volje" i „Olimpiju", danas ne bismo znali kako je fašizam izgledao iznutra. U tom smislu „Sećanja" Leni Rifenštal suštinski produbljuju razumevanje jedne epohe koja, to sada sa žalošću vidimo, nije završena. Sudbina Leni neprekidno aktuelizuje sudbinu uspešnih umetnika u zločinačkim i autoritarnim režimima.

Nekad i sad!

(18. februara 2014.)

 

4. PARADŽANOV IZBLIZA

Ubitačni komarci sa Zapadnog Nila, skakavci veličine malih aligatora koji za tren obrste polje sazrelih plodova, drekavci, dvoglava telad, uplakane ikone, - sve je to uobičajena ponuda dugog, toplog leta. No ovoga puta su poplave učinile svoje, i svaki jači pljusak potopi pola prestonice, da ne govorimo o manjim mestima u kojima inače nema urbane infrastrukture, nego se gaca po blatu satima. Uz nestanke struje i višemesečni nedostatak vode za ljudsku upotrebu (slučaj Užica je horor već pola godine, a taj zapadni deo Srbije između Tare i Zlatibora je uvek bio deo ekološkog sna, kad retorika o ekologiji nije ni postojala).

Senke zaboravljenih predakaSenke zaboravljenih predakaStoga ću ovoga puta o nečem lepšem. Pre 16 godina sam usred Azije (čuj mene, kakva patetika!), u dalekom Bakuu, tadašnji Azerbejdžan kao sovjetska republika (ne za dugo), naleteo na velikog ruskog filmskog reditelja i maštara Sergeja Paradžanova (1924-1990). Kultna ličnost evropskog autorskog filma, autor „Senki zaboravljenih predaka", „Boje nara", „Legende o suramskoj tvrđavi", „Ašik Kerib", bio je u nemilosti sovjetskih vlasti jer je svoje prvo remek delo, pomenute „Senke" (1964) snimio na nekakvom jermenskom dijalektu, narušivši vladajući kodeks zvanične kulture da se film nahsinhronizuje na ruskom.

Odmah mu je po poznatom staljinističkom modelu napakovana protivdržavna radnja, robija od pet godina, pa su Aragon i mnogi evropski intelektualci pisali protestne peticije (oproštena mu je jedna godina). Ali progon se nastavljao tako da je do kraja svog života Paradžanov otprilike polovinu vremena provodio u zaptu.

Prvih aprilskih dana 1988 javio mi se glas iz saveznog udruženja filmskih umetnika, ponudivši mi da kao član nekakve filmske delegacije budem gost na Svezojuznom festivalu ruskog filma, u Bakuu, krajem aprila. Uzeo sam 24 sati da odlučim, pogledao na mapu, nisam imao pojma koliko je to daleko od evropske zone. Prelomilo me je to što sam znao da je reč o staroj kulturnoj metropoli, tamo je Čehov proveo godine lečeći se i stvarajući.

Sve plaćeno, avionske karte, hotel, zvaničan gost. Sa mnom su bili jedan zanimljiv umetnik iz Zagreba, drugi iz Ljubljane. Drama je bila u odlasku, u Rusiji je već bio raspad na svim nivoima, u hotelu Ukrajina jedva su nam otvorili neke konzerve sardine za večeru (uz nadoknadu za dolare, naravno), avionski let nekim aparatom koji se tresao, raspadao, sa bukom koja je bila veća unutra nego spolja! U Bakuu hotel sa povremenim dotokom vode, da ne pričam o sličnim stvarima.
Organizatori iz Moskve su bili zbunjeni jer su domaćini iz Bakua pokazali potpunu nemoć da organizuju festival u najskromnijem vidu. Prvoga dana, kad su nas poveli u središte festivala (kongresni centar veličine Lisinski ili Centra Sava u Beogradu), na glavnom trgu video sam ljubičastu mrlju veličine 10 puta 10 metara. Upitam MČ, čoveka koji je često dolazio na Fest i koji je dobro govorio srpskohrvatski, šta je ovo, on zbunjen: ne zna! Zadužim ga da dozna. Sutradan on mi uzrujano saopštava u pola glasa: desetak dana ranije pojavile su se demonstracije sa zahtevom da Azerbejdžan dobije nezavisnost, stigli su tenkovi, bila je to uvertira za krvavu dramu na Tjenanmenu.

Sergej ParadžanovSergej ParadžanovOdmah mi je bilo jasno zašto je tih dana grad pust, kao da žive duše nema, zašto je u kongresnom centru projekcije pratio, sem filmskih umetnika iz Rusije, i nešto nas gostiju, gotovo niko! Bojkot! Mnogo poznatih ruskih umetnika, ali atmosfera nikakva, kao na groblju.

I četvrtog ili petog dana ulazi jedan krupan čovek sa stilizovanom sedom bradom, odeven i predivnu belu tuniku sa diskretnim vezom, u pratnji sedam-osam mlađih ljudi. Prođoše pored nas i sedoše u prvi red.

Rekoh devojci koju su mi organizatori dodelili kao prevodioca i stalnu pratnju: ovo mora da je Paradžanov! Ona se napravi kao da uopšte ne zna ko je to (a možda nije ni znala, unutrašnja blokada je SSSR bila čudovišna, premda je ona imala doktorat o Andriću).

Ustadoh i priđoh čoveku. Upitah, izvinite, da li ste Vi Sergej Paradžanov. On mi sa smeškom odgovori: Ja Paradžanov. Predstavih mu se i upitah ga na engleskom: da li mogu da napravim intervju sa Vama. On mi kaže,

Nje znaju angleški. Upitah ga na francuskom, on mi reče, ni francuski. Sad upotrebih poslednje oružje, parla italiano? On sa nadmoćnim osmehom. No. U očajanju ga na srpskom zapitah: pa na kom ćemo jeziku da pričamo, a on kao iz topa: pa na srpskom, brate moj. I zagrli me. Kako znate srpski, upitah, a on, učio me moj prijatelj Puriša (Đorđević).

Vrativši se kući sretnem Purišu i prenesem mu pozdrav iz Bakua. Puriša mi otkrije da se zapravo nikad nisu videli, ali ga je Puriša mnogo puta zvao telefonom i ugovarali su saradnju na filmu, koja nikad nije ostvarena. Sergej između dve ćorke nije mogao ni da sanja o nekakvom inostranstvu.

Pošto je počinjala projekcija upitah Segeja kad ćemo da se vidimo, a on mi reče: neka vas neko dovede sutra u Mos Studio gde upravo završavam najnoviji film (ispostavilo se kasnije, i poslednji) „Ašik Kerib". Prvo moraš da vidiš moj film.

Sutra rekoh prevoditeljici da imam ugovoreno i ona se usprotivi. Očito, imala je uputstvo da gostu ne dopusti bilo šta što nije potvrđeno zvaničnim programom. Bila je uporna, nisam znao šta da radim, a ja zapretih da ću je prijaviti direkciji festivala. To je upalilo.

Sutradan pojavih se u studiju, Paradžanov me dočeka srdačno, film je bio zapravo dovršen i napravio je projekciju samo za mene. Pošto mi je skrenuo pažnju da je kao osnovu iskoristio neku poemu Ljermontova, tu očito, u poznatom stilu ovog čarobnjaka, od Ljermontova nije ostao nikakav trag. Ljubavna drama dvoje mladih smeštena je u fantastičan ambijent jermenskog sela, sa predivnim kostimima iz starine i muzikom koja dopire do dna srca.

Kad se završila projekcija, ja mu otkrijem da u Jugoslaviji, među ljudima koje znam i koji prate film sa strašću, on uživa kultni status, da mi niko neće verovati da sam naleteo na njega, jer iskreno govoreći nisam ni znao da je još živ. Smejao se grohotom, ali me je upozorio da nikad nije imao prilike da da intervju nekim ozbiljnim novinama, niko mu se nije ni obratio s takvim predlogom, on živi povučeno i pod stalnim nadzorom.

Ja napravih dramsku scenu:čuj Sergej, prešao sam pola Evrope i pola Azije da bih napravio razgovor s Tobom, nemoj da me izdaš. Prokužio me je da gledam da ga nadmudrim, i reče: Dođi večeras kod mene u Gostilnicu Jevropa. Dolazim uzbuđen do hotela, nosim flašu najbolje rakije koja je bila namenjena mom drugu MČ (pomenuo sam ga, on mi je kasnije jedva oprostio).

Kad hotel, ne mogu da verujem očima: kao neki zadružni dom u Žagubici, niska zapuštena zgrada, oljuštenih zidova, unutra pod od zemlje, tako da smo u Sergejevoj sobi sedeli na nekim tepisima i asurama. A u njegovoj sobi desetak prvih imena ruskog filma: Kira Muratova, Elem Klimov, Sergej Bodrov (navodim po sećanju). I među njima moj stari prijatelj Ronald Holovej, evropski urednik američkog „Hollywood Reporter", koji je svojom malom digitalnom kamerom gradio filmski portret Paradžanova. Kad sam Ronu rekao da će mi dati klasičan intervju za novine, sumnjičavo je odmahivao glavom. Hajde i to da vidimo. Kasnije je došao u drugu sobu i snimio intervju za potrebe svog filma (ima ga na internetu).

Sergej ParadžanovSergej ParadžanovSergej me je postavio o desnuju, na počasno mesto, pričalo se unakrst, svi u glas, uz mnogo nekog žestokog pića (a ja večiti apstinent). Nervozno nekoliko puta sam upozoravao Sergeja da mi je dao obećanje. Rekao bi mi: ne brini daragoj. Posle dva-tri sata, videh da će stvar propasti, dramski sam ustao, rekao Sergeju da sam žalostan što me je obmanuo... Ustao je i rekao gostima: idem sa Milanom na razgovor. Odveo me je u sobicu pored portirnice, seli smo na neke šamlice. Sve vreme našeg razgovora, iznad naših glava stoji jedan čovek u izanđaloj uniformi, sa pištoljem za pojasom, verovatno čuvar hotela. Upitah: ko je ovo, a Sergej sa nadmoćnim osmehom promrmlja: eta moj angel čuvar!

Ali moj veliki problem je bio što se prevoditeljica tresla od straha rekavši: ja ne prevodim. Onda sam joj zapretio da će zažaliti. Stvar je krenula. Sergej mi je govorio iz srca, sa neverovatnom otvorenošću, govoreći da su njegove zatvorske godine najlepše godine njegovog života, jer je sve svoje filmove u glavi snimio još u zatvoru, a kad bi izašao, žurio je da što pre snimi, pre nego što ga ponovo ćorkiraju.

Pitao sam Paradžanova na kraju da li bi voleo da dođe u Jugoslaviju. Naravno, ali mogao bi neko da me pozove. Znao sam sve bitnije ljude oko Festa, nekima sam rekao i dao adresu, gledali su me belo. Sirotani, stalno su sanjali da im dođe neko iz Holivuda, Harvi Kajtel ili Džim Džarmuš (bili, nije problem, pomogla USA Embassy). Sa Rusima uvek postoji zazor. Proveravao sam: Paradžanova niko nikad nije pozvao u Beograd.

Razgovor sa Paradžanovim sam objavio na celoj stranici „Politike" (7.maj 1988) pod naslovom „Moje najbolje zatvorske godine". Kad smo završili, rekao sam Sergeju, a šta ćemo sa fotografijom, niko mi neće verovati da sam Te stvarno video, a on je uzeo moj blok i u 3-4 poteza nacrtao sebe. Tako je umeo da izvede samo još moj pokojni prijatelj Zulfikar Džumhur. Kad sam pokazao kako je Sergej nacrtao sebe, moja je žena odmah odnela crtež na uramljivanje i sada je ovaj likovni biser na udarnom mestu radne sobe.

Ali, sa Rusima, onda i sada, nikad ne znaš šta se može desiti. Moja mala profesionalna panika, šta ću ja sa intervjuom ako nemam slike, dobila je čudno razrešenje. Desetak dana pošto je objavljen intervju sa crtežom stiže mi pismo iz SSSR (nepoznati pošiljalac) sa nekoliko fotosa, SP sa MV! Kako ja to nisam primetio da nas je neko snimio? Sem Holoveja nikog nije bilo unaokolo. Neka to ostane još jedna mala tajna oko ovog misterioznog susreta.

Ubrzo posle ovog našeg susreta, Sergej se teško razboleo, verovatno ga slomili teški zatvorski i vanzatvorski uslovi. Kad je dve godine kasnije umro, javio mi se Holovej s molbom da mu dozvolim objavljivanje intervjua u časopisu „German Kino – German Cinema", koji je uređivao u saradnji sa svojom gospođom Doroteom. Odgovorih Ronu telefonom, imam srpsku kopiju, a on mi reče, ja ću organizovati prevod, ništa ne brini. I reče, imam veliku dokumentaciju o njemu, to je jedini intervju koji je on dao „jedan na jedan". I posle mi stiže broj časopisa kao hommage velikom reditelju.

Sve vreme pričamo o zecu, a on u šumi! E pa neće biti. Sledeće nedelje ćete, ako ste u čitanju došli do ove tačke, videti kako o svom životu i delu govori nenadmašni Sergej Paradžanov, koji u svim izborima najboljih i enciklopedijama jedini stoji naporedo sa drugim velikim Rusom, Andrejom Tarkovskim (Rubljov, Ogledalo, između ostalih).

(29.juli 2014.)

 

5. NAJBOLJE ZATVORSKE GODINE

Kako sam onomad najavio, moj razgovor sa Paradžanovim vođen je krajem aprila 1988. u Bakuu. Prvi put objavljen je 7. maja 1988. u najstarijem dnevnom listu na Balkanu (kasnije nekoliko puta objavljen u nekim inostranim zbornicima posvećenim ovom velikanu). Prenosim ga bez ikakvih naknadnih intervencija.

 

Naslov: Moje najbolje zatvorske godine

Sergej ParadžanovSergej ParadžanovNajveći živi sovjetski filmski reditelj i jedan od najznačajnijih filmskih maštara današnjice, Sergej Paradžanov (1924) je ujedno najosporavaniji i najkontroverzniji sa stanovišta zvanične sovjetske kulturne politike. Rođen u gruzijskom gradu Tbilisiju, Jermenin po nacionalnosti, Gruzijac po široj kulturnoj pripadnosti, Paradžanov je počeo da se bavi filmskom režijom posle studija, još davne 1953. i od tada, za trideset pet godina – uspeo da završi samo četiri dugometražna filma o kojima se nešto zna izvan granica Sovjetskog Saveza.

Pre nego što je stvorio "Senke zaboravljenih predaka" (1964), imao je nekoliko filmova o kojima se malo zna, jer nisu zvanično dobro ocenjena i nisu prikazivana u inostranstvu. "Senke" se smatraju najuspešnijim sovjetskim filmom od Eisenstina naovamo. Ovim filmom je osvojio Grand Prix u argentinskom gradu Mar del Plata, a nagrađen je na još petnaestak festivala.

Drugi igrani film koji se svrstao u antologijske primerke modernog filma, "Boja nara" završavan je pune tri godine, pa se čak navodi da ga je (sada dodajem, navodno po partijskoj liniji – MV) montirao Sergej Jutkevič. Film nije stavljen u cenzorski bunker, ali je vrlo skromno distribuiran, i tek su krajem sedamdesetih neke kopije iznesene u svet ilegalno, da bi prikazivanjem na uglednom njujorškom festivalu zabeležio neverovatan uspeh.

U međuvremenu je Paradžanovu odbijeno čak deset scenarija, 1974. je, ne prvi put, uhapšen zbog više navodnih prekršaja, kao što su homoseksualizam i "širenje venerične bolesti" (!). na opšti protest međunarodne kulturne javnosti, pušten je iz zatvora 1978, ali mu je zabranjeno da režira filmove.

Živeo je od prodaje starih stvari, a 1981. je viđen kako prosi na ulicama Tbilisija. Načinio je 1984. godine sjajan film "Legenda o suramskoj tvrđavi", koji je prošle godine prikazan sa velikim uspehom na Međunarodnom filmskom festivalu u Zapadnom Berlinu. I ovoga puta bez prisustva autora.

Na Paradžanova sam sasvim slučajno naleteo poslednjeg dana boravka na Svesaveznom festivalu sovjetskog filma. Na osnovu jedne mutne fotografije ovog reditelja u nekakvom filmskom katalogu, učinilo mi se da bi jedan stariji posetilac na festivalskoj projekciji u bioskopu "Nizami" mogao biti upravo on. Pre toga niko nije gostima i kritičarima, prisutnim na festivalu, pomenuo da Paradžanov u Bakuu dovršava tonsku montažu svog novog igranog filma "Ašuk kerib" (naziv za neku vrstu gruzijskog narodnog pevača, trubadura) o pesniku Ljermontovu.

Rizikujući da ispadnem smešan, prišao sam prosedom čoveku kojem se pola dvorane javljalo srdačno iz daljine, i zapitao ga da li je on Paradžanov. Iako je poznato da je samo nekoliko domaćih novinara uspelo da od njega dobije neke odgovore (ne voli novinare, neki su mu naneli mnogo zla i uvreda, retko se pojavljuje na javnim mestima i tek je ove zime bio izvan granica svoje zemlje) odmah je pristao da priča sa gostom iz Jugoslavije.

Čim smo te večeri kročili u hotelsku sobu 113, Paradžanov je svečanim pokretom podigao čašu sa rakijom i rekao:

Senke zaboravljenih predakaSenke zaboravljenih predakaNećemo da se kucamo, samo tiho da popijemo do dna za uspomenu na dragog Andreja Tarkovskog i Ivana Korničuka koji je igrao glavnog junaka u mojim "Senkama zaboravljenih predaka". Siguran sam da su ušli u večnost, besmrtni su. Verovatno su sada negde između nas.

Tokom razgovora Paradžanov je neprekidno nasmešen i zbog ironije njegov iskaz se mora čitati "između redova". Neka moja pitanja dobroćudno odbija rukom kao previše ozbiljna i podvlači da ovo treba da bude "običan razgovor dva prijatelja".

SP: Dolazili su nedavno selektori kanskog festivala tražeći da mojim filmom o Ljermontovu otvore ili zatvore festival. Nisam hteo ništa da brzam. Uostalom, ne volim velike festivale. Ne znam kako bih se tamo osećao. Najnoviji film ću verovatno prikazati na Minhenskom festivalu krajem juna. Tamo će verovatno napraviti retrospektivu mojih filmova, objaviće mi knjigu mojih priča i imaću izložbu crteža. Ja sam sve vreme slikar i ne znam šta mi je važnije u životu – slike ili filmovi.

Podsećam ga da je njegov dokumentarni film "Arabeske na temu Pirosmani" prikazan ove godine na Berlinskom festivalu, ali je naknadno uklonjen iz borbe za nagradu, jer je prethodno prikazan na festivalu u Roterdamu.

SP: Baš me briga što su ga uklonili, kaže, Paradžanov. Pozvali su me pre toga u Roterdam, osećao sam se strašno čudno. To nije moj svet. Dobio sam nekoliko stotina maraka od organizatora i poslednjeg dana pred povratak u moju zemlju imao sam još sve te pare. Ništa nisam želeo da kupim. A pošto moja zemlja ne dozvoljava da građani unesu inostranu valutu, stao sam na uglu i delio novac prolaznicima.

Onda se pojavila holandska policija i mislila je da sam ludak. Sve se ubrzo razjasnilo. Zapravo, najbolje se osećam u svojoj kući, u prirodnoj sredini, u jednom seocu kraj Tbilisija. U kući nemam ni telefon, ni televizor, imam frižider iz predrevolucionarnog perioda. Po kući nosim ogrtač od lamea i volim stare i retke stvari. Ne volim da putujem, jer onda moram da nosim, kao dokaz svoje genijalnosti, sve svoje rukopise i dela sa sobom.

Pošto imam svoj život, svoj svet, nije mi potrebna Đokonda ili Miloska Venera. Kad bi moj prijatelj Ron (pokazje na Rona Holoveja, urednika "Hollywood Reportera", koji prisustvuje ovom delu razgovora i snima ga malom digitalnom kamerom) došao kod mene u goste, ostao bi desetak dana, sve bih mu pokazao što smatram bitnim u životu i osećao bi se kao da je završio Oxford.

Život je neverovatan i samo treba gledati oko sebe. U selu Surahami, dvadesetak kilometara od Bakua, pronašao sam čoveka koji se zove Aramijan Hačaturijan. On je prost čovek, umrla mu je ćerka i on je od tuge ceo svoj vrt iznenada ispunio skulpturama. To je drugi Pirosmani, čisti genije. Za mene je to više nego potresno i nosim se mišlju da o njemu načinim film.

Zanima nas zašto je svoj najnoviji film (koji sam video u gruboj montaži) posvetio velikom ruskom pesniku Ljermontovu.

Plakat: Boja nara Plakat: Boja nara SP: Vidite, Ljermontov je vrlo složen stvaralac i ne daje se lako ekranizaciji. To nije njegova nesreća, nego naša. Imali smo nekoliko osrednjih i neuspešnih ekranizacija. Pokušao je Rosticki da ekranizuje njegove priče "Kneginja Meri" i "Bela". Jedan užasan film načinio je glumac i reditelj Burljajev, poznatiji kao zet Sergeja Bondarčuka (donedavnog moćnika u sovjetskim filmskim krugovima, naša primedba). Zabavio nas je, između ostalog, svojom perikom i maskom jer je kao 45.godišnjak igrao 20.godišnjaka.

Moj film je zasnovan na Ljermontovljevom "Demonu" i zasad se zove "Ašuk kerib", što označava narodnog pevača, nešto poput trubadura ili lutajućeg minstrela u srednjovekovnoj evropskoj poeziji. To je fantazija na temu lutajućeg pesnika, koji na svom putu susreće svadbu, neme, slepe, umiruće, sultanske dvorove i nesreće... Voleo bih da se Ljermontov čita u celom svetu, kao što se ova bajka može gledati svugde, čak i tamo gde nisu čuli za genijalnog ruskog pesnika.

MV: Kakve ste sada uslove imali, pošto ste ranije imali mnogo nevolja pri snimanju filmova.

SP: Uslovi nisu bitni. Uvek sam bio tretiran kao sumašedšij i kao kosmopolita. Ponekad naizmenično, ponekad istovremeno. Snimali smo u Jermeniji, Azerbejdžanu i na Apšeronskom poluostrvu. Sve je već snimljeno i vidite da sam zadovoljan. Sada za ovaj film snimam "medhane", azerbejdžanske narodne pesme sa čuvenim narodnim pevačima. Za ukrajinski filmski studio spremam se da snimim filmu o "Slovu o polku Igorovom".

MV: Kako ocenjujete promene u sovjetskom društvu koje se označavaju političkom šifrom "perestrojka".

SP: Perestrojka je i meni mnogo pomogla. Mogu da radim i to mi je najvažnije. Čitav život sam se spreman za ovaj život. Najzad sam dobio natrag sve moje skice za film "Kijevske freske", koje mi je KGB zaplenio pre 22 godine. Obećan mi je konačno i ovaj film koji sam smislio 1967. U međuvremenu sam mnogo radio. Sve svoje scenarije pišem u glavi, a kad sednem da zapišem, to traje samo tri dana. Iako sam imao mnogo muka da snimim filmove, snimao sam brzo. Sve je već bilo u mojoj glavi. Čitavu mladost sam proveo u antikvarnici, otac mi je bio direktor, njemu zahvaljujem što sam zavoleo staru knjigu i literaturu.

MV: Između "Boje nara" i "Legende o suramskoj tvrđavi" su petnaestak teških godina o kojima se malo zna.

SP: Tri puta sam zatvaran i ostale su mi još dve godine uslovne kazne. To su najbolje godine mog života. Načinio sam u to vreme osam stotina slika, šest scenarija.

MV: Koji vam je filmski reditelj blizak?

Sergej ParadžanovSergej Paradžanov

SP: Paradžanov koji još nije snimio film. Ali ja o sebi ne razmišljam kao o reditelju. U Erevanu sam pravio izložbu šešira, lutaka, kolaža. To je moja omiljena izražajna forma i smatram je dostojnom mojih filmova.

MV: Zašto su Vaši filmovi toliko smetali, kad su se bavili narodnim životom, a ne ideologijom?

SP: Možda su smetali jer se baš nisu bavili ideologijom. U "Senkama zaboravljenih predaka" su otkrili nacionalizam, jer su likovi priče govorili na guculskom, priča je pripadala tom kraju, a ne na ukrajinskom. Nisam pristao na "moskovski dublaž", sinhronizaciju na ruski i tako je to krenulo. Nadam se da se ta vremena nikada neće vratiti.

(4.avgust 2014.)

Napomena: Pet filmskih varijacija čine pet poglavlja iz rukopisa nove i neobjavljene knjige Milana Vlajčića.