Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Milena Dragičević Šešić: Latefa Ahrare – Marokanka, Berberka, Azagir…. umetnica, rediteljka i glumica "Razgovaram i sa salafistima, i sa vladom, i sa ljudima na ulici"

Dr Milena Dragičević ŠešićDr Milena Dragičević ŠešićŽelela sam da sretnem Latefu, pozorišnu umetnicu koja realizuje svoje ideje uprkos svima, uprkos pretnjama, cenzuri. Njena teatrografija je velika, posebno kad znamo da se bavi i filmom, da snima za televiziju, ali da je pre svega posvećena aktivistkinja. Ostvarila je zanimljive uloge u predstavama čiji je spektar toliko različit, od predstave po Artou (Pozorište i njegov dvojnik 1991), preko Lorkine Krvave svadbe, Rasinove Ifigenije, Tenesi Vilijamsa i velikog broja arapskih autora čija imena nažalost ne prepoznajemo.

A biti uspešna žena umetnica nije lako ni u zapadnom svetu. Tek pre nekoliko dana, početkom oktobra 2013., Marin Alsop je postala prva žena koja će rukovoditi čuvenim londonskim Festivalom klasične muzike „Last night of the Prom“, posle njegovih 119 muških sezona. Onda možemo razumeti kakvu herojsku borbu vodi Latefa u Maroku praveći predstave koje direktno provociraju islamske fundamentaliste, koji protiv nje vode rat u javnosti – u klasičnim medijima, na blogovima...

Latefa AhrareLatefa AhrareUšla je u kafić Narodne biblioteke u Rabatu sa osmehom i sa držanjem žene koja je svesna da je znaju, da je gledaju – i da je vole. Odgovara na svaki pozdrav, pruža ruke, a sa nama, gostima iz Evrope pozdravlja se kao da smo se dobro poznavali i rastali pre mnogo vremena. Dakle pozdrav topao i otvoren.

Odmah da vam kažem, ja sam optimista, uvek, ali baš uvek sa pozituvnom energijom. I kada me napadaju salafisti – ja im dođem u susret. I kada pišu o meni sve najgore na društvenim mrežama, ja odgovaram kao da su mi napisali najlepše reči.

Odakle mi hrabrost – ne znam. Ćerka sam oficira, vojnog lica, i od mog rođenja do mog odlaska iz kuće, selili smo se od kasarne do kasarne. Život u kasarni drugačiji je od života bilo u gradu ili selu. Živeli smo izdvojeno, vojnim kamionima su nas vozili do škole, igrali smo se i u školi zajedno, među sobom – mi, deca vojnih lica. Poznavali smo samo naše majke – domaćice, supruge… Ali uvek sam se pitala zašto smo mi uvek na margini, sa strane. Užasno sam želela da se integrišem u društvo…

Preselili smo se u Zapadnu Saharu… Tamo sam videla da i žene imaju svoju “žensku uniformu” – nošnju žena Berberki… Odatle smo otišli na istok Maroka, na samu granicu, u Uždu (Ujda)… Ali ne samo tamo, i svuda gde smo pre bili, i svuda kuda smo posle išli, bile su granice… Upravo to me je pokretalo da stalno pokušavam da uklanjam barijere, sve klišee koji vladaju o nama i oko nas.

U jednom trenutku smo živeli u kasarni pored reke. I zaželela sam da plivam. Brzo sam shvatila da sam prvi put « sama” , jedina devojčica sa dečacima… I tada, upravo zbog nerazumevanja okoline, da i ja, jedna devojčica, mogu da zaželim da plivam, počela sam da razmišljam o odnosima muškarac – žena.

Mnogo sam i čitala, od antičke do savremene literature… I sanjala… to je bio moj svet. Maštala sam da ću postati kosmonaut, ali stigosmo u grad SALE, a tamo mi je jedan reditelj ponudio ulogu u TV seriji… I tako sam shvatila da ustvari jedino želim da budem umetnica.

Školske 1991-92 upisala sam Glumu, ali učila sam i kulturnu animaciju. To je za nas glumce bio obavezan predmet čak dve godine. I danas ja povezujem ta dva “zanimanja” kroz svoje umetničke akcije.

A volela sam i jezike, jer ja sam Amaziga (Berberka) – govorim arapski, amazig, francuski, španski, engleski…

Pozorište prijatelja (Le theatre des amis)

  • Caphernaum : U pitanju je grad u nekadašnjoj Galileji (danas sever Izraela). U potpunosti uništen u zemljotresu 746. Iako obnovljen, grad je iz nepoznatih razloga ponovo napušten, da se za njega ni arheolozi nikada nisu interesovali. Capharnaüm – kao pojam danas označava mesto koje je ruinirano i u rasulu (u francuskom jeziku).
  • Ovu predstavu Latefa pravi nakon smrti svog oca, kada postaje svesna prolaznosti života. Inspirisana poezijom Jasina Adnana, marokanskog pesnika.

Zašto sam postala rediteljka? Pa samo kao rediteljka sam mogla sebi dati ulogu koja je sasvim van klišea, koju mi reditelji muškarci nikada ne bi dali. A posebno mrzim ženske klišee…

Kada režiram predstavu, radim i mnogo toga drugog. Recimo za predstave Tenesi Vilijamsa koje režiram (Govori mi kao da pada kiša), uvek komponujem i muziku. Radila sam sa brojnim marokanskim glumcima… Sve su to posebna, izvanredna iskustva.

Ali uvek sam želela više od predstave - da stvorim svoju platformu – svoj prostor. Stoga sam, pre svega za sebe, oformila kompaniju Le theatre des amis i ja sam joj i osnivač i kuma, i producent i menadžer, distributer karata, glumica i rediteljka…

Reditelj Said Amel je predsednik kompanije, u kojoj nas je četvoro stalno zaposlenih, a ostali su pod ugovorima. Imamo tri osnovne delatnosti: obrazovanje (pozorišna edukacija); senzibilizaciju (animacioni rad) i stvaralaštvo (produkciju).

KafarnaumKafarnaumIzdajemo i DVD-je sa našim predstavama, posebno onima u kojima se bavimo određenom temom. Tako smo prvi u Maroku napravili predstavu o SIDI i drugim seksualno prenosivim bolestima, vodili smo računa da se jasno čuju oba diskursa: diskurs imama i diskurs lekara.

Medjutim, mnogo radim i izvan svoje kompanije. Često kumujem subsaharskim pozorištima, posebno od kada je donet Zakon da se imigranti iz crne Afrike moraju integrisati u društvo. Radili smo i u kasarnama… i na mnogim drugim neobičnim mestima.

Volim da deranžiram, da uznemiravam… A ne želim da uđem u ulogu žrtve, pokušavam da budem otvorena i da razumem sve što se dešava oko mene. A uz sve to, ima u meni još uvek nešto dečje.

KafarnaumKafarnaum

  • Kafarnaum je iskaz jedne žene koja ponovo svojim telom proživljava momente samoće. Telo je prekriveno velom, uspomenama iz detinjstva, telo koje je obeleženo odrastanjem... Telo koje nosi na sebi ljude, religije, tradicije… telo u potrazi za slobodom.

A radim za brojne grupe: za decu, za žene (kojima je potrebna pomoć), za ljude kojima je potrebna terapija. Tako smo napravili predstavu Lubna (za prebijane, maltretirane žene).

Čak radim i kao pedagog za Ministarstvo omladine – i s ponosom napominjem da sam sa Ministarstvom omladine potpisala konvenciju o dugoročnoj saradnji!

Pokazuje mi fotografije sa potpisivanja Konvencije. U trenutku ne razumem zašto je toliko ponosna – ali svakako to je istinski veliki uspeh za ženu koja ne dolazi iz ključnih porodica marokanskog društva.

Nedavno sam postala pozorišni “pedagog” – medijator, Ministarstva kulture. Radim sa najstarijom grupom zainteresovanih za pozorište, i dičim se njima – i našim rezultatima.

Ministarstvo kulture je pokrenulo u 7 gradova Maroka obrazovne programe u domenu pozorišne umetnosti, za tri starosne kategorije: za decu od 7 do 11, od 12 do 17 i za odrasle od 18… pa do njihove 100-te.

Pozorište u vremenu isključivosti i verske netrpeljivosti

U svakoj predstavi pokušavam da dodirnem neku tabu temu, da razbijem neko pravilo, bilo da su u pitanju teme poput smrti oca, odnosa tela i duše, Jevreja Maroka, incesta, homoseksualizma, lezbejstva…

A kako sam podnela rast isključivosti i verske netrpeljivosti u Maroku? Ja, kao i islamisti, branim svoj projekat. I spremna sam uvek da sa njima razgovaram. Stoga sam od Ministarstva unutrašnjih poslova tražila svoj prostor na ulici – i na njega postavila moj kontejner. U njemu i oko njega će se dešavati različite “scenske” radnje, ali u otvorenom, javnom prostoru. Jer ljudi imaju prava da dobiju kulturu i na ulici, I ja želim da uključim i slučajne prolaznike. Želimo da igramo na ulici! Želimo da pokažemo svoju indignaciju…

Naredna predstava je Kontejner… Povodom nje, imala sam sukobe i sa arhiepiskopom… Tražio je da sklonimo kontejner – nismo prihvatili. Rekla sam mu da sačeka tri meseca – toliko će trajati naša akcija. I – prihvatio je moje argumente – zašto moj ulični teatar treba da se dešava baš tu.

A od kada me salafisti napadaju, na blogovima i društvenim mrežama, dešava se da se festivali koji su me pozvali u međuvremenu uplaše, i povuku poziv. Ili, traže da izbacimo određenu provokativnu scenu. To naravno, ne prihvatamo...

I brojne moje TV serije su skinute sa repertoara nekih TV stanica u Maroku. Međutim, kao što sam rekla – ja se ne bojim, ja idem i razgovaram sa salafistima, i sa Partijom pravde i razvoja (PJD) i uspevala sam do sada da ih „primirim“. U neposrednom razgovoru imam snagu i toplinu koju oni ne mogu da prenebregnu. Ali govor mržnje na Internetu ostaje. I stoga su druge ustanove u strahu, i ne žele me, boje se da me pozovu. A ja sam aktivni borac za slobodu mišljenja, izražavanja i stvaralaštva. Stvaralačka sloboda (pre svega unutrašnja), ključ je svega!

Medijatorka – menadžerka

A kako sam učila kulturni menadžment? Jednostavno, kroz praksu. Bila sam umetnički direktor nekoliko festivala. Tema prethodnog se odnosila na umetnike koji stvaraju izvan sopstvene zemlje. A tema narednog biće posvećena Mediteranu. I u organizaciji i menadžmentu, i u fundraisingu moj kredibilitet umetnice mi mnogo pomaže… Ali ipak, pre dva meseca u Theatre des amis primili smo jednu devojku koja je završila odgovarajući master na Fakultetu umetnosti i obrazovnih nauka (Faculte des arts et des sciences de l’Education).

Društvo samo po sebi ima mnogo problema. Medijator treba da bude i inicijator i operativni nosilac, lider, spreman da rizikuje i spreman na repozicioniranje, da bude preduzetan. Međutim, fakulteti ne pružaju odgovarajuće znanje – suviše su “skromni” i u postavkama i u zahtevima.

A često zaboravljaju i jednu neophodnost, potrebu umetnika da stekne i političko obrazovanje, da bi mogao da sprovede novi socijalni projekat. Stoga je neophodno ne samo da shvatamo kulturu drugog, već da stvarno pomognemo onima kojima je pomoć potrebna.

Treba razumeti i svet politike, njihov način upravljanja: politiku države, ali i opština; politiku međunarodnih organizacija, kao i politiku finansiranja koje one vode… Tako da umetnik-medijator mora da bude strateg, neko ko nas, na suptilan način vodi.

Razgovor postaje vrlo veseo… Govorimo o osobinama menadžerke, pozorišne liderke…

Krećemo iz biblioteke prema tramvaju – modernom tramvaju koji sada vrlo efikasno spaja različite delove grada. I dok smo u hodu, ona mi pokazuje na svom telefonu slike iz predstava u kojima igra – svetlo, kostim, šminka, scenografija… Sve je drugačije za svaku predstavu. Telo je u prvom planu – telo otvoreno, koje naslonjeno ramenima i stopalima na velike drvene kovčege održava ravnotežu i govori više od sat vremena…

Pokazuje i naslovne strane časopisa – ženskih časopisa u kojima govori o sebi. Detinjasto ne skriva koliko je zbog “naslovnih strana” istinski srećna. Pa te naslovne strane me štite, kaže, ljudi me prepoznaju i to razoružava salafiste.

Stižemo u restoran Le petit biere… naručujemo tažin…U stvari naručujemo različite tažine: marokanske, berberske – pa i one sasvim specifičnih ukusa…I dalje gledamo fotografije Latefe sa različitih događaja, sa crvenog tepiha, slike iz serija, iz njenih filmova… Konobari ne prestaju da se vrte oko našeg stola, ipak, nije zvezda svaki dan kod njih u restoranu.

Razgovaramo dalje – šta može da bude rešenje? Kako da se promeni „svet“? Latefa odgovara brzo, kao da su je već mnogo puta to pitali.

Neki ljudi smatraju da je islam, vera – rešenje za sve probleme. Neki drugi opet glorifikuju laicitet, laičko društvo... A ja mislim da je istinski odgovor samo: Umetnost i kultura. Samo emocije koje dobijamo kroz umetnost mogu da nas povežu... To se nekad dešavalo kroz tradicionalne svečanosti (moussem), a danas umetnik mora sa delima koja su svesna sveta oko sebe, da razvija druge oblike dodira i interakcija sa publikom

Kao članica mreže i potpisnica peticije protiv seksualnog napastvovanja – Latefa je organizovala i aktivne oblike otpora, poput protestnog sedenja ispred Sofitel hotela čiji je menadžer počinio takav akt a nije bio kažnjen.

Dobitnica je brojnih nagrada za glumu kako na Nacionalnom festivalu u Meknesu, tako i na brojnim medjunarodnim festivalima. Najviše priznanja dobila je za svoju predstavu Kafarnaum "Capharnaüm", kao i za Pijanistu ("La pianiste"). Kritika je ocenila da je Latefa ostala verna sebi, da sa istom energijom uspeva da u svaki novi komad unese ličnu interpretaciju, spontanost i profesionalizam.

«Zadatak je glumca da se stalno dovodi u putanje. A zatim, to su zahtevi rediteljke u meni koji me guraju da razvijem sopstvene forme fizičke ekspresivnosti i interpretacije. Ne smem, naravno, zaboraviti ni sport, koji mi dozvoljava da lako dođem do daha i da sa lakoćom igram na sceni...», napisala je Latefa na svojoj Facebook stranici.

Stalno se dovodeći u pitanje, ona svojim telom, glasom, izrazom, ide do kraja svojih mogućnosti.

Sa temama koje dodiruju više različitih aspekata, a posebno položaj žene u arapsko-muslimanskom svetu, Latefa Ahrare nas uvodi u jednu parodijsku predstavu koja umetnicu dovodi u sklad sa sopstvenim telom, tekst sa svojim stavom i simbol sa sopstvenom konzistencijom. Sve to Latefa adaptira inteligentno do tačke koja ne ostavlja nikakvu mogućnost gledaocu da se izvuče, da izbegne da bude uhvaćen.
Njena prošlogodišnja predstava : Pijanista, « oda je ljubavi, komad koji opeva mir i slobodu. To je krik srca i poziv na toleranciju i osluškivanje samoga sebe”. To je koprodukcija sa "Fujairah Culture Media" iz Emirata i Njenog Pozorišta prijatelja.

Pijanista je komad koju je napisao Milha Abdullah iz Saudijske arabije, dok i glavnu ulogu i režiju potpisuje Latefa Ahrrare, uz podršku Saida Amela. Koreografiju je uradio Španac Ramon Baez. Kolaborativni međunarodni projekat u pravom smislu te reči.Pijanista je komad koju je napisao Milha Abdullah iz Saudijske arabije, dok i glavnu ulogu i režiju potpisuje Latefa Ahrrare, uz podršku Saida Amela. Koreografiju je uradio Španac Ramon Baez. Kolaborativni međunarodni projekat u pravom smislu te reči.

I na kraju razgovora, Latefa zaključuje onako kako bismo mi želeli da čujemo.

Ono što nam je sada najviše potrebno, jeste da umetnici i kulturni aktivisti koji imaju društveno relevantan projekat, koji su ga osmislili, pokrenuli I postali nosioci ideje, nauče I kako da realizuju te ideje u jednoj dugoročnoj razvojnoj perspektivi. Reči poput: animator, medijator, menadžer, glumac, reditelj, akter… imaju danas brojne slojeve značenja. Tako se i moja pozorišna praksa razvila na način da u mnogome prevazilazi uobičajenu umetničku produkciju, već pokriva I istraživanje, menadžment, praćenje statistika… I prosto stalno podstiče potrebu za permanentnim učenjem i razvojem profesionalnih kapaciteta, stalnim sticanjem novih ekspertiza.

Milena Dragićević Šešić

http://www.libe.ma/Latefa-Ahrrare-distinguee-au-Festival-national-du-theatre-de-Meknes-Gloire-au-corps-et-au-souffle-theatral_a28683.html

 

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12