Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Neđo Osman: Tako je govorio moj tata

Neđo Osman

Neđo OsmanNeđo OsmanPodsetiću vas, da sam u svojoj prvoj priči govorio da je moj tata bio partizan, i da nas je uspavljivao godinama svojim pričama o ratu, o Bugarima, o balistima, o Italijanima, o Nemcima .

Govorio je kako su ljudi, ne samo od metaka, od patnje i bola umirali, umirali u čežnji za slobodom svoje zemlje.

Govorio je kako borci nisu žalili što su dali svoje stare i mlade živote za borbu protiv fašizma, za zemlju u kojoj će svi narodi i narodnosti biti jednaki, gde neće biti razlike u godinama, u lepoti, u boji, u muzici, i gde ćemo biti svi jedni u jednom, i svi od jednog .

Tako je moj tata razumeo svoje iluzije, kad je napustio svoju familiju sa 15 godina i pobegao u šumu .

Imao je nadu koja ga je vodila u budućnost, i da ona ni u kom slučaju ne može biti izgubljena u tom vremenu, i ne misleći da može svoj život izgubiti .

Tako je govorio moj tata, on je Rom kao i ja, učio nas je da volimo, jer onaj koji voli, sve voli.

I kad budeš jednoga dana veliki, slavan i moćan, i ako umeš da voliš, nikad nećeš biti zloban.

Moraš voleti svoj grad, svoju državu, svoju kuću, svoju ulicu, svoje prijatelje, sve što je oko tebe.

TataTataJa sam mu verovao, i bio sam uvek zadnji od braće koji je napuštao njegove priče, kako se borio, kako se borio za Tita i Partiju.

Ja sam verovao, godinama sam verovao tatinim pričama, da mu je taj dio života bio najvažniji, borba za Jugoslaviju za Tita i za Partiju.

Verovao sam, u tu njegovu nadu u budućnost, i da ona ne može biti izgubljena i da se ne može razbiti.

Verovao sam, i nije mi bilo žao što nisam na vreme išao na spavanje, makar mi je uvek bilo teško ujutro ustati da idem u školu.

I onda nakon 60 godina rat.

Jugoslavija je razbijena, ali ne od Bugara, Balista, Italijana, Nemaca, od nas samih, od sinova čiji su očevi, kao i moj tata, bili partizani i borili se za našu budućnost.

Moj tata danas ima 86 godina, on je stari Rom, bolestan ali ne toliko od bolesti, kako on kaže, nego od razočaranja.

„Ne verujem ja više, Neđo moj, nadama, ne verujem više u ništa, ne zato što sam star i što polako odlazim, ne verujem više u nikakva verovanja“.

Teško je kad ga sad čujem kako je razočaran u svoju borbu, u svoju zemlju.

Čudan je moj tata, čudan neki Rom, sebe je uvek prvo shvaćao Jugoslovenom a onda Romom, a sad kaže samo Rom, i ništa više.

Sve ove godine odlazim redovno ga posećujem u mom Skoplju, i sad mu ja govorim da mora verovati, da ja još uvek verujem i da ja sada imam svoju nadu i da je on nju usadio u mene.

Tata i jaTata i jaNaši očevi su se borili za našu slobodu, a mi smo je izgubili.

A ovih zadnjih godina mnogo njih misle da su je tek sada dobili, sa ovim ratovima.

Hteo sam reći kako je moguće, da čovek ne nauči od toga što je proživeo.

Postoji jedno pravilo, da ne postoji stotinu sloboda i stotinu života.

Kad se dođe do jednog života i slobode, trebaš je usavršavati, gajiti i drugima preneti.

Ali ako tražimo i biramo često nove živote, znači da nismo ništa od prethodnog naučili, a ako ne naučiš od prethodnog, idući će ti biti jednak itd.

Sigurno ste primetili da sam nostalgičar, ili kako kažu Jugonostalgičar.

Danas biti Jugonostalgičar nije dobro, nego je smešno, gledaju te prazno, kao:

„Šta je s tobom, čoveče? Čoveče, ne postoji Jugoslavija, kakva bre Jugoslavija, to je izmišljotina, to je bila laž, svi su oni lagali, krali, nije se u njoj dobro živelo itd.“

Pitam se, da li su ovako slično govorili, mislili i kad su u toj državi živeli, da li su je osećali?

Ovi isti ljudi koji tako govore, postali su to što jesu u to vreme, školovali se, studirali, stekli karijeru, zarađivali, ostarili, deca su im se rodila, porasla, a oni su postali uspešni u toj državi koju sad kritiziraju.

Znam da ne lupam gluposti, da ne izmišljam, to nije bolest biti nostalgičar ili Jugonostalgičar, kako neki misle.

Jasno je da nema te Jugoslavije, ali ne mogu reći da mogu sve zaboraviti, i da je moj tadašnji život bio laž, i da ja onda nisam postojao, nego je to bio moj duh i da sam se ja tek sada rodio.

Srećom nisam se rodio sad, nego onda.

Ja se nadam da su ovi ljudi, koji govore ovako, srećni u svojim novim državama, i da žive u državama u kojima se ne laže, ne krade, i da žive u slobodi?

Ali siguran sam i pored svega, da su svesni i da govore kad ih nitko ne čuje, o tim lepim danima, i o svemu što su onda stekli, i da Jugoslavija nije bila laž nego java.

Svih ovih 22 godina koliko sam u Nemačkoj, u kojoj sam stekao puno novih prijatelja, doživeo uspeh, izgradio novu karijeru, doživeo puno lepih momenata, a ipak ne osećam da pripadam ovom prostoru.

Još uvek mislim da sam na privremenom radu, ili proputovanju, i da se sutra, ili prekosutra trebam vratiti tamo odakle sam došao.

Nažalost neću, ili možda hoću, ali ne znam kad i gde?

Ovo pričam zbog toga, jer još nisam odradio, ili promenio, ili iskopčao uređaj za zaborav, za osećaj, za sećanje.

Jednom rečju, još uvek mislim na Jugoslaviju.

Ja sam živeo u toj Jugoslaviji slobodno, zadovoljno, što ne znači da sam živeo bogato, srećno, ali niti siromašno.

Šta to znači živeti u Jugoslaviji i sećati se lepih stvari .

Neđo OsmanNeđo OsmanBili smo 6 članova u kući, samo je tata radio, nikad nismo s tatom i mamom bili na moru, nikad nismo od države imali nikakve beneficije, nismo imali auto, nismo imali kuću na sprat, ali smo dobili kuću od države, zato što nam se kuća srušila u zemljotresu u Skoplju.

Živeli smo zadovoljno, i živeli na kredit, to je bio jedini luksuz kojeg smo vraćali u ratama.

Sećam se danas samo lepih momenata.

Dana kad smo spremali zimnicu, to je bilo kao da počinje svetsko prvenstvo u paprikama i paradajzu, kao da ćemo celu godinu jesti samo paprike i paradajz, kao da u Makedoniji ima samo paprika i paradajza.

Ajvar od paprika, sok od paradajza, ispržene paprike i paradajz, paradajz u flašama, paprike u teglama, celi grad miriše na paprike, i celo leto ljudi su po dvorištima samo pekli paprike.

Mi deca smo igrali fudbal, a roditelji su mešali ajvar i pravili scenario za budućnost.

Pa zar je nešto bilo lepše od ovoga, pa zar se ovo zaboravlja?

Sećam se godine, tata nas je po običaju, nas četvoro braće, jednoga dana poređao u kolonu i odveo kod krojača da nam sašije odela.

To nam je bilo veliko iznenađenje, jer smo odela videli samo kod ljudi koji su vodili emisije na TV, i sad trebamo i mi to isto imati.

To je bilo čudo godine, da je tata odlučio da podigne kredit da bi nama sašio odela.

Bio je samo jedan problem sa tim odelima, kada i gde da ih nosimo.

Ja sam potajno sanjao i razmišljao još onda, da ću jednoga dana postati slavan glumac, i možda da ću ga obući kad budem primao nagradu.

Možete zamisliti, to se i desilo, dobio sam nagradu nakon 18 godina od tog dana.

Na MES-u u Sarajevu 1991. dobio sam Zlatni lovorov venac za ulogu Leonarda u predstavi „Krvava svadba“ od Lorke.

Nažalost nisam obukao odelo, jer sam zakasnio na dodelu nagrade, a sutradan, kad sam trebao ići po nju, morao sam brzo na avion za Beograd, jer smo gostovali u Novom Sadu. Mislio sam da će mi nagradu poslati kad-tad. Nagradu nisam nikad dobio, do danas.

Nedavno sam se javio u direkciju festivala, a oni su mi rekli da nagrade iz te godine ne postoje, jer ih je tadašnji direktor poneo.

Nagrade poneo, čudno? Pa zar je moguće da je tadašnji direktor od moje nagrade sebi napravio zube? Sve je moguće.

Ako je rat bio moguć, što ne bi i zubi!

Neđo OsmanNeđo OsmanSećam se prvog dana

kad sam otišao u školu i postao Titov đak, imao sam crvenu maramu na ramenima.

Kad smo čekali Tita kad je dolazio u Skoplje, obično nismo išli u školu, nego smo čekali ceo dan da bi njegov auto prošao, a mi njemu mahali zastavicama.

Doduše nikad ga nisam video od zamagljenih stakala na autu, ali primećivao sam njegove bele rukavice.

Nosio sam moju kapu sa crvenom petokrakom, nadam se da ste i vi imali marame i petokraku. Ja je nisam još izgubio, ne znam kako vi?

Pevali smo mu: „Mi smo Titovi, Tito je naš“.

Sećam se, jednom me je učiteljica opomenula da trebam pevati na makedonskom, a ne na srpskom. Ja toga nisam bio svestan, očito sam znao da ću se kad-tad preseliti u Srbiju.

Sećam se godine

kad nam je tata kupio na kredit knjige, 300 komada onih crvenih, „Reč i misao“, a pored knjiga kupio je i gramofon i još 30 ploča.

Omiljena mu je bila pesma „Kafu mi, draga, ispeci“, ne znam zašto, jer su mama i tata pili čaj.

Tata je znao svako malo da podigne kredit, obožavao je kredite, zbog tog luksuza nekad smo trpeli dok ih je otplaćivao.

Sećam se onih dana

kad smo išli na Radne akcije, celog dana kopali, a uveče smo pevali „Računajte na nas“, i još mnogo drugih partizanskih pesama, kao „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“.

Zapravo, mi smo Tita još onda lagali dok smo se njemu kleli, mi smo još kako skrenuli sa njegovog puta, a na tim putevima danas postoje i nove granice.

Zapravo, Tito je bio naivan što je verovao svojim sinovima, ne znam da li ih je pogrešno vaspitavao, ili su oni bili dobri glumci?

Sećam se godina

kad sam završio osnovnu onda i srednju školu, išlo se na kraju na zadnje druženje. Jednom se slavilo u Grand Hotelu.

Ceo dan sam glačao hlače, ali nisam imao novu košulju.

Srećom, moj ujak je bio upravo stigao na odmor iz Nemačke, primetio sam da je imao jednu lepu košulju sa plavim cvetovima.

Smislio sam kako doći do nje i kako je uzeti, jer je on bio jako sebičan, mada je bio u Nemačkoj.

Pomogla mi je baka da košulju ukradem iz njegovog kofera, samo mi je rekla da je ne pocepam.

Uveče sam se našao u tom hotelu, devojke su sve bile u haljinama, i sve u bojama, a dečki većinom u majicama, neki i u odelu, a samo nas par u košuljama.

Svi su me pitali za moju košulju, a ja sam im rekao da mi ju je ujak iz Nemačke doneo na poklon.

Morao sam lagati, mada to nisam često radio.

Sve je bilo lepo, dok se nismo morali skrivati iza nekog drveta da bi pušili cigaru, i onda se desilo, pocepao sam košulju od ujaka.

Baka kao da je znala i rekla je da je ne pocepam.

Nekako sam je sutradan opet vratio u kofer, ali ne znam kako je ujak reagirao i kako se moja baka izvukla iz te situacije.

Sećam se dana kad sam se bavio sportom.

Nakon svakog treninga smo svraćali na neko piće i nastavljali razgovore, vraćao sam se kasno kući.

Nije bilo onda straha hoće li neko pucati, ili kidnapirati nekog, mogao si i na ulici spavati.

Danas kako vidim, svako ima svoje obezbeđenje, i ljudi se boje da spavaju u svojim kućama, a kamoli na ulici.

Sećam se, onda je bila moda da nosiš one zelene vetrovke, išli smo u Trst da ih kupujemo, bilo je u modi i da nosimo patike šangajke, špicaste cipele i široke hlače.

Putovali smo po drugim delovima Jugoslavije, družili se, upoznavali razne prijatelje iz svih krajeva Jugoslavije, dovoljno je bilo reći „zemljače“, to je bila čuvena rečenica, znak prepoznavanja.

Sećam se godine

kad sam otišao u JNA. To je bilo nešto posebno, uvek sam razmišljao kako ću ja izgledati kao vojnik, ali moram priznati da sam se i bojao.

Moja mama je uvek govorila, kad budem išao u vojsku i ona će doći sa mnom, ali nije.

Kad sam krenuo pitao sam je hoće li i ona doći, a ona se nasmejala i rekla da to moram sam odraditi.

U to vreme otići u vojsku bilo je prvo priznaje da si sposoban muškarac i da se onda možeš oženiti. Eto, ja sam i to doživeo, ali nisam se odmah oženio.

Biti vojnik u JNA bio je poseban doživljaj, doživiš prva različita iskustva, probiješ strah, osećaš se kao pravi muškarac, sve moraš sam raditi, sebe čuvati i druge čuvati.

Imaš poseban doživljaj da činiš nešto svojoj državi, da je čuvaš, i dok ti čuvaš stražu, ostali mirno spavaju.

To je bilo jedan poseban doživljaj. Šta je bilo još posebno u JNA, to druženje, naučiš da ceniš drugara i da znaš šta znači drugarstvo.

Bilo nas je iz cele Jugoslavije. Imao sam za drugare Bosance, koji su bili pravi drugari kao i Crnogorci, Hrvati su po pravilu bili malo arogantni, dok Slovenci, kao i Šiptari, uvek su hteli da se izoluju, sami da budu.

To nisam onda shvaćao, ali sam ovih godina shvatio. Dok su Makedonci stalno nešto muckali, nešto kao: oni su super, Srbi su bili osetljivi na zajebancije, i pravili se malo mangupi, dok su Romi hteli sa svima da budu dobri, ali često su bili žrtve.

Sve zajedno se mora reći da smo ipak bili svi jednaki, bilo je veliko drugarstvo.

Vojska se ne može nikad zaboraviti.

Neđo Osman kao vojnik JNANeđo Osman kao vojnik JNASećam se

putovanja sa mojim Romskim teatrom Pralipe, gostovali smo po celoj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije, bili pozivani na razne festivale.

Družili smo se do kasno sa romskim pesmama, svi su voleli da se druže sa romskim glumcima, i Slovenke i Hrvatice i Crnogorke i Bosanke.

Gostovali smo po raznim gradovima i festivalima, od Dubrovnika, MES-a u Sarajevu, Dodest Festivala u Titogradu, gostovali smo na Bitefu, u Zagrebu.

Bilo je uvek razgovora posle predstave, bili su to kreativni razgovori bez provokacija.

Jugoslavija je imala jedan od najboljih teatara u Evropi, sjajne festivale i izvrsne glumce.

Sećam se

kad sam prešao u Subotički teatar, u KPGT, gostovali smo svuda, po celoj Jugoslaviji.

Bio je to poseban doživljaj za publiku predstave KPGT, od Bleda, preko Zagreba, do Beograda, u Studentskom centru, do Avale, preko Sarajeva i Vrela Bosne, do Ohrida, Kotora i Budva Festa, do Yu Festa na Paliću, u Subotici.

Gostovali smo od Meksika do Amerike i Australije i u mnogim evropskim državama.

Mnogi mogu samo sanjati šta smo mi doživljavali kao jugoslovenski teatar i kao glumci na svim tim gostovanjima.

Subotica i KPGT, to je bila Jugoslavija u malom, svi smo bili u tom gradu kao jedna nacija, kao jedna religija koja se zvala teatar, a za sve to su zaslužni bili kao inicijatori svega Ljubiša i Nada, hteli mi to ili ne, a njima su posebno pomagali Šerbedžija i Dušan Jovanović, kao i još neki njihovi prijatelji. Nažalost, među ovim prijateljima, mnogo njih su ih svih ovih godina zaboravili, ili su skrenuli sa puta.

Danas nakon svega što se desilo, shvatam zašto je KPGT onda mnogima smetao, jer su predstave koje smo radili, i ideja tog teatarskog pokreta, bili u sukobu sa nekima koji su priželjkivali ono što se kasnije i desilo.

Danas u ovoj mojoj novoj državi Nemačkoj, govorim često mojim novim kolegama o tom našem jugoslovenskom teatru, kakve smo predstave radili, kakve smo i glumce imali i gde smo sve igrali i putovali.

A oni se čude, oni nemaju takva iskustva, a mnogo njih i ne znaju šta je bila Jugoslavija, misle da je Jugoslavija bila sagrađena od rovova i da smo brojali samo do deset. A kad čuju ovo, onda saginju glave, i osete koliko malo znaju, i da je ono što su im novine i TV servirali, bila je laž.

Sećam se

nerado tih dana nakon 13. sednice, i one čuvene situacije u Hrvatskoj, kad su počele da se pripremaju neke paravojske, a u Sloveniji da ruše granični kamen.

Sećam se da smo sa Nadom imali dva TV-a, i da smo gledali i slušali i srpske i hrvatske vesti, i svako je pričao svoju priču, a Jutel još treću.

U to vreme sam morao putovati za Nemačku, zato što je teatar Pralipe radio koprodukciju sa Ćulijevim teatrom, „Krvave svadbe“ od Lorke.

Otišli smo te godine i ostali, jer je rat već krenuo u Sloveniji, a onda u Hrvatskoj itd.

Bilo je strašno sve to slušati i gledati na TV, i još kako su nemačke televizije taj rat na svoj način prevodile.

Sećam se

da sam često dolazio u sukob sa ljudima iz Pralipa i iz Ćulijevog teatra zbog svakodnevne teme o Jugoslaviji.

Počeli su svi polako da govore istim jezikom, da Jugoslavija nije bila dobra ideja.

Govorili su kao da nisu bili tamo, kao da ne znaju šta je Jugoslavija bila, to mi je sve teško padalo, posebno od mojih kolega, kako romskih, tako i nemačkih.

Bio sam iznenađen i razočaran.

Sećam se

kasnije, kad smo ja i Nada osnovali nas teatar u Kelnu, skupljali smo u našem teatru ljude iz cele Jugoslavije, razgovarali smo o svemu, svako je imao svoje priče, svako je svoje smatrao za žrtve, ali smo na kraju opet pevali pesme od Triglava do Đevđelije.

Bilo je i suza i svačega, bilo je teško biti i ostati realan.

Nisam mogao verovati kako ljudi nisu mogli razdvojiti to što se onda dešavalo od ideje Jugoslavije, sve su stavljali u jedan koš, kao da je ideja kriva za to zlo što se desilo.

Posebno što smo bili razočarani našim ljudima koji su dolazili tih godina u Nemačku, našim kolegama glumcima i redateljima, koji su predstavljali tada svoje države i mahali sa novim pasošima, i pokazivali sebe patriotama i kao nacionalistima.

Bilo je to sramno i razočaravajuće.

Neđo i NadaNeđo i Nada

Danas, nakon svega, ponekad pročitam neki članak upravo od nekih kolega koji su tada svašta govorili, a sada pričaju neke druge priče, kao da nisu i oni širili tu mržnju onda, i zaboravili da su tih godina mahali sa svojim patriotizmom, za te onda njihove nove države.

Jedan moj dobar prijatelj reditelj uvek je govorio:

„Ko zna zašto je sve to dobro“.

Moj razlog ove priče o mojoj Jugoslaviji i o Jugonostalgiji je samo da vam prenesem moje sećanje i da podelim sa vama moje emocije, da objasnim ono što ne mogu sebi, jer sebe mogu ubediti nekom mojom mišlju i osećajem, ali sada kada sam vam sve ispričao, možda ćete me bolje razumeti i reči čuti.

Jedino je važno da li ćete želiti razumeti.

Ne može se tek tako izbrisati nešto što se zove život, i čovek, svejedno.

Nostalgija ili Jugonostalgija je samo nešto što je čovek imao, proživeo ili živeo.

Na kraju ću citirati jednu lepu misao Nikole Tesle:

„Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju, mogla bi osvjetljavati gradove.“

Jugoslavija

Između tebe
i mene
između mene
i tebe
tuga

 Nedjo Osman

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12