Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Olga Zirojević - ANTROPOLOŠKI POJMOVNIK (VI), Čerga

Olga Zirojevic2Olga Zirojevic2Pripada inventaru starobalkanskih tekstilija (od lat. serica – svilena odeća ili tkanina), pri čemu je pod uticajem novogrčkog (vizantijskog) »s« zamenjeno fonemom »c« (tzerga) odnosno u turskom »č« (budući da ovaj jezik ne poznaje fonem »c«).

Umesto skupih tkanina od svile, predslovensko stanovništvo Balkana izrađivalo je te serike od raspoloživih sirovina; to znači, vune, kostreti, konoplje. Otuda će ih ohridski arhiepiskop Homatijan nazvati (u prvoj polovini 13og veka) pokrivač od kostreti nazvan varvarski cerga (tzergam).

Sa neznatnim glasovnim varijantama termin je poznat u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, istočnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Albaniji, Grčkoj, Rumuniji, kao i u jeziku Cincara.

Oslanjajući se na izvore Dubrovačkog arhiva – kako je to utvrdila ugledni srpski etnolog (cincarskog porekla) Đurđica Petrović – pomeni čerge, koji počinju sa 1281. godinom, određuju je kao pokrivač, prostirač za ležaj, deo brodske opreme, nadstrešnicu na putovanjima. U Dubrovnik je pristizala iz zaledja, gde su je izrađivali vlasi (stočarsko stanovništvo) prema analogiji sa najstarijim čergama iz planinskih sela Strandže i Rodopa (Bugarska), na vertikalnim razbojima starijeg tipa. I to od kozje dlake koja je otpornija na vlagu od vune; ne upija kišne kapi, snežne pahuljice kao ni led, a izdržljivija je i bolje štiti od hladnoće.

U srednjem veku čerga je, kao izrazito starobalkansko kulturno dobro bila, po svemu sudeći, proizvod samo katunske organizacije i tkana je u zapadnom delu Balkana od kostreti, a u istočnom pretežno od ovčije vune. »Pripadala je grupi kulturnih dobara s osobinama dugog trajanja, koja su, u toku vekova, prelazila iz jedne u drugu kulturnu epohu sa nepromenjenim ili nešto modificiranim osobenostima. U momentu kada je pismeno fiksirano postojanje čerge u svakodnevnom životu urbanih (Ohrid, Dubrovnik) i katunskih naselja, ona je bila određen, definisan predmet, koji se razlikovao od sličnih tekstilija prema nameni - gunje, sklavine, koje su takođe koristili i Sloveni i Vlasi i stanovnici balkanskih gradskih aglomeracija«.

Čerga je bila onaj obavezni deo vlaških davanja njihovim gospodarima, o čemu detaljno obaveštavaju osmanski zakonski spomenici (kanunname) XV i XVI veka. Tako u Kanunu za Braničevske vlahe (1467.) čitamo: »Dvadeset kuća je jedan katun. Od svakog katuna daje se jedna čerga, jedan krug sira, tri konopca i šest ulara, mešina masla i jedan ovan«.

IlustracijaIlustracijaKasnije će ova davanja biti obračunavana u novcu. Pa vlasi Smederevskog sandžaka (1528.) »na rođenje Isusovo, koje zovu Bojić (daju) od svake kuće za jednu filuriju (zlatnik) po četrdeset pet aspri, a kao vrednost jednog ovna po petnaest aspri, na pedeset filurija, koje zovu katun, (daju) za jednu čergu, dva ovna, dva kruga sira, dva konopca i tri ulara po tri aspre, što sve iznosi šezdeset tri aspre. To daju na Božić«.

Čergi je bilo tri veličine; male, srednje i velike. U središnjim oblastima Balkana čerga je, pod orijentalnim uticajem, postajala višebojna, prugasta i proizvod gradskih zanatlija (mutapčija), drugim rečima, bila je predmet trgovine širih razmera (inače, u Prijepolju su mutapčije - muslimani sve do Drugog svetskog rata zavijali otkane čerge u trube i po želji kupaca odsecali određene dužine). Vremenom je počela da se koristi i kao prostirač za pod ili prepokrivač za ležajeve, stolove, klupe. U prijepoljskom kraju pokrovac (od opšteslovenskog i praslovenskog glag. »kriti«) – koji je služio kao pokrivač pri spavanju – bio je identičan sa čergom, samo što je bio uži i kraći, tako da se mogao smatrati i kao slovenski prevod čerge.

U turskim zakonima javlja se i termin čergar, to je bio čovek koji nije bio zaveden u zvaničnom popisu stanovništva (tzv. defteru) bilo koje društvene kategorije i koji, stoga, ne daje nikakve dažbine; čovek bez stalnog krova nad glavom, nevezan za zemlju i gospodara zemlje, čovek koji ne pripada nijednom drugom čoveku. »Ima nekih čergara – čitamo u beratu s kraja XV veka – koji beže od harača, ulaze među vlahe i ne daju svoj harač. Blagoizvoleo sam da se takvima takođe upišu imena u defter, nalože vlaški resumi (resim – novčane takse i dažbine) i uzmu«.

Inače, u Osmanskom carstvu jedna posebna vrsta šatora odnosno nadstrešnice na dva direka (kroz koji je prolazio sultan idući u glavni, ukrašeni šator) zvala se čerge, a janjičari koji su čuvali ovaj šator nazivali su se čergedžije (čergeci).

Paralelno s menjanjem namene i delimično strukture i funkcije dešavaju se promene i u tehnikama izrade čergi. Uvodi se pamuk za osnovu, izrađuju se jednobojne kosmate čerge od vune merino ovaca, poput makedonskih jambolija, koje nazivaju »čupave čerge«. Taj modni trend javlja se i u Grčkoj. U Etoliji, usled velike potražnje kosmatih tkanina, što turista što grčkog stanovništva u gradovima, izrađuju se takođe čerge s izvučenim pramenovima vune (Tserga flocata).

IlustracijaIlustracija

Još u proteklom veku na Kosovu i Metohiji čergom se zvao »zastirač tkan od kostreti, šaren na naročiti način kako se šaraju mutafdžijski predmeti i kod siromašnijih građana služi mesto ćilima za zastiranje sobe. Nema značenja šatora ili ciganske kolibe i sl. Po zemlji se u odajama prostre prvo asura pa preko nje čerga da ne bi od zemlje i vlage trunula. Po selima se ispod čerge prostire seno ili slama«. Postojala je i čergica (»nigde ništa pod sebe nemaju do tanu čergicu«).

U muslimanskim kućama u srednjem Polimlju čerga se prostirala preko slame na pod kada su dolazili ugledni gosti (divan gosti) ili policajci (zaptije). Na njoj su gosti sedeli »ala turka« i bivali posluženi jelom.

U pirotskom govoru crga (mn. crđe) je i danas »vunen ili konopljan pokrivač u raznim bojama i šarama«. U Leskovcu su se koristile obe reči, čerga i crga (»kolika ti je čerga toliko se ispruži«). I u bugarskom jeziku čerga znači guber, ponjava, ćilim, ali i ciganska čerga. Po mestu proizvodnje čerge su se nazivale kotlenska, slivenska, tetevenska, sopotska, karlovska, panađurska, dok se ćilimene čerge izrađuju u Rodopima i Pirinu. A kao sirovina koriste se: vuna, konoplja i kozina. Za domaću radinost tipična je šarena čerga (pored ćilimene) raznobojnih ivica.

IlustracijaIlustracija»Tude ćemo konje razjahati, a i čerge svoje raspinjati«; vremenom će ovo poslednje značenje preovladati, pa će čerga označavati mali šator, šator uopšte, ciganski šator odnosno cigansku kolibu. Đurđica Petrović pretpostavlja da bi širenje i odomaćivanje značenja čerge kao nadstrešnice, malog šatora, trebalo pripisati pojavi Cigana čergara u našim krajevima. jer njihovo pridolaženje na Balkan poklapa se sa prvim pomenima turciziranog leksema čerga sa promenjenom primarnom namenom. Takav odnos prema čergi ustaljivao se širenjem i stalnim kretanjem Cigana čergara, naročito u oblastima u kojima je čerga bila nepoznata u srednjem veku. Današnje pejorativno značenje pojma čerge išlo bi u prilog iznetom objašnjenju semantičkog razvoja ovog termina od XVI veka nadalje. Jer čergar (čergaš) je Ciganin (Rom) koji živi pod čergom, ali (figurativno) i onaj koji se mnogo seli, premešta iz mesta u mesto, skitnica, potucalo, bo(h)em. Čergara, čergarka, čergašica, čergaškinja je ona koja živi pod čergom, Ciganka. Postoji i pridev čergaški (»činovnički život, čergaški život«; »oni su uvijek išli čergaški brzo i potrčkujući«), kao i imenica čergaštvo, fig. »poslednje ljudsko slobodarstvo (...), revolucionarno čergaštvo, jedino još moguće u današnjem društvu«.

U savremenom turskom jeziku reč čerge znači »šator, kiosk, baračica, ciganski šator, ali i svečan, šaren šator.

U zaključku može se reći da je čerga bilo izrazito starobalkansko kulturno dobro, koje je još u kasnom srednjem veku zahvatalo širu teritoriju nego danas, bezmalo celo poluostrvo, izuzev jadranskog područja (u Dubrovnik je uneto i nije se odomaćilo). Sudeći po recentnoj etnografskoj građi moglo bi se, ipak, zaključiti da je centar, matična oblast čerge bila prostrana brdovita teritorija u Bugarskoj (Stara planina, Srednja gora, Rodopi, Strandža), jugoistočnoj Srbiji i severoistočnoj Makedoniji. Zbog toga se ona tu i najduže održala.

Olga Zirojević