Veljko Eraković – Lifecasting kao novi oblik medijske produkcije*

• 
• 

Veljko ErakovićApstrakt: Fenomen lifecastinga (digitalnog pozorišta) je relativno nov i neistražen fenomen. Može se tretirati kao hibrid reality programa, jer se u slučaju lifecastinga publika, sami gledaoci, aktiviraju u proizvodnji medijskih sadržaja koje potom dele ,,online", dakle vrsta reality programa koju prave gledaoci. Razlika izmedju reality programa i lifecasting programa je što u lifecastingu gledaoci i korisnici interneta (obični korisnici digitalnih medija ili lifecasteri), snimaju i emituju svoje životne aktivnosti online, dok se reality TV emisije (šou program) snimaju kamerama koje se nalaze u studiju, a zatim prenose putem televizije. Rad ukazuje na fenomen lifecastinga - program u savremenoj digitalnoj eri.

Ključne reči: lifecasting, reality, program, digitalni mediji.

 

Kada upalimo svoj TV prijemnik u Srbiji, lako se možemo uveriti u činjenicu da veći broj TV kanala emituje različite licencirane reality programe. To su: Parovi, Maldivi, Big Brother (Veliki brat), Farma, Survivor, a u drugim sezonama - i mnogi drugi. Reality je, dakle, medijski i digitalni fenomen koji nije zaobišao ni našu državu. U ovom trenutku gledanost ovakvih emisija u našoj zemlji meri se milionima gledalaca, što ukazuje na ogromnu medijsku i društvenu pažnju koju ovakvi program imaju. Kako su takvi programi nastali, i šta se iz njih sve razvilo vremenom, jeste predmet ovog seminarskog rada.

Možemo reći da je trenutak u istoriji kada je čovek počeo da beleži događaje iz svog života i piše dnevnik, početak ljudskog prenošenja svakodnevnih aktivnosti, u ovom smislu pisanim putem.

Razvojem digitalne tehnologije, a posebno medija, poprimile su ovakav vid prenošenja aktivnosti dostupne ,,na uvid" čitavom čovečanstvu.

Big brother, advert,,Moderni oblici reality televizije sa auditorijumom koji se broji milijardama, ipak se dramatično razlikuju od svojih korena. Kada danas analiziramo ovaj televizijski žanr možemo uočiti njegovo sazrevanje i mutiranje, prilagođavanje potrebama savremenog gledaoca, kao i način na koji reflektuje, ali i kreira vrednosti savremenog društva.

Bez obzira na kritike i kvalifikacije, „unscripted programming" doživljava procvat od 2000. godine širom Planete. Pritom je održivost i popularnost ovog žanra uslovljena angažmanom kako producenata, tako i gledalaca, ali ne samo gledalaca sa ove strane ekrana, već i onih gledalaca koji su stali ispred objektiva kamere. Upravo je u tome čarolija ovog žanra – gledaoci su sa obe strane kamere, a samim time reality program predstavlja ultimativno ostvarenje medijskog sna o demokratizaciji koja se najavljivala decenijama unazad, a koja je postala moguća zahvaljujući ne samo komercijalizaciji medijskog tržišta, već i novim medijima."¹

Kakva je pozicija publike u lifecasting formatima, pa i u reality šou programima?

Gledaoca tu možemo posmatrati kao konzumenta, ili još bolje voajera TV i digitalnih lifecasting formi (u tom kontekstu oni koje posmatramo su egzibicionisti). Recimo, on odlučuje putem slanja SMS poruka o ishodu reality emisija, da li će i koji ,,ukućanin" biti izbačen iz kuće, ući unutra, osvojiti prvo mesto u kući i glavnu novčanu nagradu. Takođe, uključeno je i praćenje putem elektronskih i štampanih medija o ,,dešavanjima" u kući, zatim putem internet društvenih mreža (Facebook, Twitter) i to razvojem interneta u deliću sekunde, zatim internet forumima na kojima se vodi pravi ,,online war" oko svojih favorita.

Važno je istaći da svaki konzument, odnosno korisnik doprinosi i oblikovanju emisije i samoj programskoj produkciji.

''S obzirom na to da se online stream programa, kao i forumi ili chat aplikacije sve nalaze na jednom ekranu, ekranu računara, tako online stream sadržaja postaje neka vrsta video‐audio wallpapera. Istovremeno, uključujući gledaoce i različite online aktivnosti izmedju dve televizijske rekapitulacije programa, producenti dodatno povećavaju lojalnost gledalaca, vezuju ih duže uz program, dodatno ih involviraju u radnju, odnose, likove. Samim time raste fan zajednica oko svakog serijala BB, kao i stepen aktivnosti i komuniciranja kroz online kanale."²

Ono što je važno u razumevanju ovakvog fenomena, jesu tzv. ,,posete" tih sajtova, odnosno broj korisnika koji učestvuje u gledanju, ali i snimanju sopstvenih života. Te brojke idu i do nekoliko miliona poseta po sajtu, i to je ono što ih održava aktivnim i na taj način donose profit lifekasterima. O ovim web sajtovima koje svrstavamo u lifecasting, bavimo se u daljem nastavku rada.

Međutim, trebalo bi pre svega reći šta je to Lifecasting?

''Lifecasting je neprekidni emiter događaja iz života osobe putem digitalnih medija."³

Lifecasting preokreće koncept prismotre, dajući uspon snimanju kroz prenosivost, lično iskustvo, dnevne rutine i interaktivnu komunikaciju sa gledaocima. Originalno nazvan LifeLog ili lifestreaming, tokom leta 2007., Justin Kan-ov termin lifecasting eskalira u opštu upotrebu i postaje prihvaćena odrednica ovog pokreta. Ostali epiteti za lifecasting i srodne forme imaju slične oblike, uključujući: cyborglog, glog, lifeblog, lifeglob, livecasting i wearcam.

Lifecasting može biti privlačniji od reality televizije, jer je to forma koja nema tematski koncept, reditelja programa, urednika programa, montažera, reklame, bez ičega u životu u odnosu na publiku, osim same spremnosti subjekta da bude prikazan, posmatran i praćen. Time se postiže veća i bolja komunikacija.

''Zanimljivo je proces gledanja reality medijskih sadržaja posmatrati sa aspekta producenta, gledaoca i učesnika. S jedne strane, „potrošači" se pozivaju da se praktično potčine, stave u službu oblicima interaktivnosti koji će njihovo ponašanje, reakcije, karakter učiniti vidljivim masovnoj publici „sa one strane" ekrana. Pritom se ovakvo potčinjavanje prikazuje kao korišćenje medija za kreativno samoizražavanje učesnika. Tako se reality TV pojavljuje ne samo kao još jedan komercijalni programski trend, već kao format jedinstveno skrojen tako da odgovara konceptu interaktivne medijske ekonomije u kome se, prividno, izjednačavaju producenti i potrošači. Obećanje reality televizije je da potčinjavanje sveobuhvatnom nadziranju nije samo izazov u okviru kog će učesnik „ojačati karakter" i doživeti „nezaboravno iskustvo", već je to način da se participira u mediju koji je odavno publici dodelio ulogu pasivnog posmatrača. Tako zapravo potčinjavanje mediju, postajanje medijskog toka, istovremeno od principa nadziranja stvara poželjnu tehniku ‐ gledalac postaje učesnik, onaj koga nadziru postaje zvezda. Sada svako može igrati ulogu, ranije rezervisanu samo za privilegovane ‐ moć imaju svi korisnici medija."⁴

Steve MannPrva osoba koja je uradila lifecasting, praveći video formu tako što je snimao prenosivom kamerom, bio je Stiv Man (Steve Mann). Njegovi eksperimenti sa prenosivim računarom kojim je pravio video ranih osamdesetih godina, doveli su do razvoja prenosive wireless web kamere. Počevši 1994. godine, Man je kontinuirano prenosio svoj svakodnevni život dvadeset i četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji, i tako je njegov sajt rastao do velike popularnosti i postao Cool site of the day, 1995. Koristeći prenosivu kameru i prenosivi displej, on je pozivao druge da gledaju šta radi, na mreži, tokom čega su mu slali poruke ili live feeds u realnom vremenu. Man 1998. počinje sa zajednicom lifecastera koja narasta na više od dvadeset hiljada članova.

Zek Adams (Zac Adams) osniva CoolegeBoysLive, od 1998. (a traje i danas) koji postaje prvi dvadesetčetvoročasovni live reality sajt koji prikazuje grupu međusobno nepoznatih gej mladića, kako žive zajedno u kući pod stalnom ,,prismotrom" streaming kamera i zvukom.

Collegeboyslive bira šest nasumično odabranih ljudi da žive u kući u kojoj će čitav njihov život biti prenošen dvadeset i četiri časa dnevno, tokom šest meseci, i gde gledaoci mogu da ih gledaju i slušaju dok oni žive svoj život. CollegeBoysLive je ujedno i prvi website koji ima i film napravljen o jednoj od grupa, i to od ulaska u kuću do izlaska.

Lisa Batey i njen HereAndNow.net počinje sa streamingom dvadeset i četiri časa dvevno, takođe tokom cele nedelje, od 1999. i traje do 2001. ,,Mi živimo u javnosti" bio je 24/7 internet konceptualni umetnički eksperiment kreiran od Džoš Harisa (Josh Harris) decembra 1999. Sa formom sličnom kao TV Big Brother, Haris postavlja telephone, mikrofone i trideset i dve robotizovane kamere u domu koji deli sa svojom devojkom, Tanjom Korin (Tanya Corrin). Ovde vidimo učešče publike, jer gledaoci pričaju sa Harisom i Korin na sajtu, i to preko tzv. chatroom (soba za ćaskanje).

Steve MannU San Francisku, početkom 2007. Džastin Kan (Justin Kan) osniva Justin.tv, platformu za live video streaming online. Noseći web kameru pričvršćenu za bejzbol kapu, Kan kontinuirano počinje da uživo prenosi video i audio, počevši u ponoć, 19. marta 2007., i ovaj postupak naziva lifecasting.

Kan najavljuje da će nositi svoju kameru ''24 časa dnevno, sedam dana u nedelji."

Pored Justina Kana, kreatori ovog sajta su Emmet Shear, Michael Seibel i Kyle Vogt.

Justin.tv korisnički nalog (accounts) biva nazivan ''kanal", poput onog na you tube-u, i korisnici bivaju ohrabreni da emitiju širok spektar korisničke proizvodnje živih video sadržaja, nazvanih prenos (broadcasts). Korisnicima biva dozvoljeno da emitiju neograničen broj ljudi besplatno, i gledanje prenosa nije zahtevalo korisničku registraciju. Emitovanje za koje se smatralo da sadrži potencijalno uvredljiv sadržaj, bilo je dostupno samo registrovanim korisnicima iznad osamnaest godina starosti. Prenosi koji su sadržali klevetanja, pornografiju, kršenja autorskih prava, ili koji bi podsticali kriminalno ponašanje, bili bi zabranjeni od strane Justin.tv ,,uslova korišćenja."

19. novembra 2008., devetnaestogodišnji Abraham K. Biggs počinio je samubistvo tokom emitovanja iz ,,sobe" pune gledalaca na svom justin.tv kanalu, tako što se predozirao opijatima i barbituratima. Takođe, on se borio sa bipolarnim poremećajem. Biggs je poslao svoju oproštajnu poruku online New York Times-u.

Ono što je bitno za razumevanje kako gledaoci i korisnici učestvuju u proizvodnji medijskih sadržaja, jeste da od oktobra 2007., Justin.tv postaje otvorena mreža, koja je omogućila svakom da se registruje i prenosi njegov ili njen život. Do 13. oktobra, Justin.tv imao je tri hiljade i dvesta naloga za emitovanje. Sajtovi kao što su Justin.tv I Ustream.tv učinili su mogućim da svako za kompjuterom, web kamerom, mikrofonom i internet konekcijom može da lifecastuje globalnom auditorijumu. Janelle Stewart, spiker i pevačica, koristila je ovu tehnologiju za scenski nastup u redovno zakazanom vremenu, intervjuisala živu publiku i planirala američku i svetsku turneju oko justin.tv gledateljske lokacije. S druge strane, Lisa Batey emituje čitav svoj život, razgovara konstantno sa gledaocima i informiše ih o svojim svakodnevnim odlukama iz svog amartmana u Bruklinu.

Ostali predstavnici lifecastinga su: DotComGay, Rick Kirkham, Arin Crumley i Susan Buice (koji su bili u vezi), Justin Shattuck, Tristan Couvares, Sarah Austin, Dylan Reichstadt, Justin Shattuck, Jody Marie Gnant, Patrick Cornwell (vlasnik Camstreams-a) i drugi.

Međutim, sigurno najpoznatija predstavnica fenomena lifecastinga jeste Dženifer Kej Ringli (Jennifer Kaye Ringley), pionir ovog fenomena, o kojoj će biti nešto više reči.

Jenny Cam, web pageJennifer Ringley (rođena 1976) je online internet zvezda i bivši lifecaster. Poznata je po kreiranju svog popularnog sajta JenniCam. Zašto ovaj naziv sajta? Ona je jedna od prvih Camgirl devojaka (devojke koje snimaju svoje aktivnosti web kamerom, u realnom vremenu). Prvobitno, direktni prenos putem web kamere prikazivao je statične snimke kamere koja je snimala kroz prozor ili putem Trojan room coffee pot. Inovacijea Ringlijeve bila je u tome da jednostavno dopusti drugima da gledaju njene dvene aktivnosti. Juna 2008., CNET proglašava JenniCam kao jedan od najvećih ugašenih web sajtova u istoriji. Takođe je nazvana ,,kraljicom Cyberspace-a", i imala je mnoštvo fan sajtova, verne chatrooms, i dobijala je hiljade e-mailova svakodnevno. Iz današnje perspektive, možemo zaključiti da je Jennifer Ringley stvorila jedan od najuticajnihih i najizdržljivijih ,,digitalnih pozorišta" ikada, i to bez znanja o pozorištu, medijima, niti je u trenutku nastanka sajta posedovala bilo kakve izvođačke veštine.

A evo šta je ona rekla: ,,Jeenicam nastaje u aprilu 1996. godine, kada sam bila brucoš na koledžu. Prvobitna zamisao je bila da to bude zabavan način kojim bi moja majka i prijatelji imali kontrolu nada mnom, i interesantan način korišćenja digitalne kamere koju sam kupila, iz hira, u knjižari. Nikada nisam razmišljala o posledicama toga, samo sam se ulogovala, izazivajući samu sebe da pišem tekstove koji će poboljšati obradu slike (u današnje doba možeš jednostavno da preuzmeš softver da to uradi) i rekoh sama sebi: Daću jednu nedelju. Nakon te nedelje, odlučila sam da dam još jedu... Držim Jennicam živim ne zato što želim da budem gledana, već zato što me prosto ne zanima što sam gledana." ." Fenomen Jennifer Ringly je veoma značajan, jer su njene online aktivnosti bez sumnje uticale na razvoj raznih reality TV programa, pre svih Big Brother-a. Ona je bila budućnost savremenog arta i ,,new media" arta. Bila je bitan rani primer toga kako internet kreira ,,kiborg subjekta".

Ponekad posmatrana kao konceptualni umetnik, Ringlijeva je svoj sajt gledala kao napredni dokument sopstvenog života. Ona nije želela da iščisti događaje dok je snima kamera, tako da je ponekad snimana gola, tokom vođenja ljubavi, ili masturbacije. To je bio novi način korišćenja internet tehnologije, i neki gledaoci su bili zainteresovani za to kao sociološku implikaciju, dok su neki drugi gledali zbog seksualnog uzbuđenja. Ringlijeva nije bila prva, a sasvim sigurno ni poslednja webcam devojka, ali je imala najveći publicitet, bila je najtrajnija (skoro osam godina) i verovatno najomiljenija. Čini se da je Ringlijeva kombinacija ,,nevinosti" i erotskih aktivnosti ponudila medijima mnogo više ukusan i unosan žanr od drugih. A bitno je pomenuti i slogan njenog webcam sajta: ,,Life, online."

''Sve više smo izloženi inovativnoj upotrebi digitalnih medija koji nam omogućavaju da kreiramo i stvaramo sopstvene reality programe. Jennifer Ringley je stekla međunarodnu reputaciju kada je 1996. godine pokrenula website Jennicam. Sajt putem kog su posetioci mogli da prate Jenniferin život, do najintimnijih detalja često, u zenitu popularnosti imao je preko 5 miliona poseta dnevno ‐ rejtinzi na kojima bi joj pozavideli i gledaniji kablovski kanali. Jennifer je ovim projektom na jednostavan način demonstrirala revolucionarni potencijal Interneta ‐ producirala je sopstveni show, bez budžeta ili skupih producenata ‐ i stvorila model alternativnog medija koji je opsedao medijske teoretičare decenijama ‐ obična osoba zaposeda alate i sredstva neophodna za proizvodnju medijskog sadžaja. Revolucija koju je Jennifer Rigley proizvela je višeslojna ‐ ne samo što je sama postala aktivan učesnik medijskog procesa i iskoračila iz uloge pasivnog primaoca sadržaja, već je ta vrata otvorila i za sve posetioce svog sajta, omogućavajući im da sa njom komuniciraju putem online chata. Takođe, kreirajući reality sadržaj, sadržaj zasnovan na svakonevnom životu, ponudila je nov, svež, alternativan model medijskim formatima i sadržajima koji su unapred programirani, realizovani po tačno utvrđenom scenariju i, najčešće, predvidljivi i neuzbudljivi. Konačno, omogućavajući oglašavanje i sistem pretplate, Ringley je pokazala da ovakav model produkcije i distribucije medijskog sadržaja može biti isplativ i samoodrživ."⁶

Tokom prvih nekoliko godina, Ringlijeva je izvodila striptiz pred web kamerom. Ovo se nastavlja sve do incidenta do koga je došlo kada je otkrivena od grupe hakera sa Efneta, koji su je ,,zadirkivali" radi sopstvene zabave. Sajt JenniCam bio je hakovan, a Ringlijeva je primila smrtne pretnje. Hakera je bilo približno stotinu, ukljućujući i nekoliko tinejdžera – sabotera. Nakon toga, Ringlijeva više nije izvodila striptiz.

Ovde bi bilo dobro reći nešto o hakerima, kao bitnim učesnicima reality-ja i lifecastinga.

''Hakeri – čine jezgro medijske ideologije, duboko utkani u otvoreni izvor pokreta; popularna slika hakera je ova: anti – socijalni mladi čovek koji sedi pogrbljen za svojim laptopom, koji zlonamerno pravi pustoš, tzv. ,,ilegalni" haos, ili je on radoznali, talentovani ljubitelj tehnologije."⁷ Etimološko poreklo ove reči ukazuje na lopova (hack).

Navodi od strane webcam devojaka da one zapravo kontrolišu ovaj medij i njegovu aparaturu, suštinski su deo fenomena webcam žanra. Na primer, jedna od devojaka, Aimee, sugeriše da je život pred web kamerom ,,skoro kao da si u svom sopstvenom TV šouu, jedino što ti poseduješ mrežu i donosiš sve odluke. Mogu da emitujem kada Ja želim i šta Ja želim."⁸ Mnoge webcam devojke proizvode svoje sajtove u cilju razvijanja i reklamiranja svojih kompjuterskih veština.

Ali (2002) snima web kamerom jer ,,voli da dizajnira!" Amy (2002) tvrdi da je njen webcam sajt ,,prilika da poradim na mojim html veštinama." Mandy (2002) opisuje webcam kao ,,način da pokažem svoju kreativnost i neke svoje kompjuterske veštine." Ali (2002): ,,Kamera je samo način da navedeš ljude da posete sajt."⁹

''Gledaoci ispunjavaju potrebe webcam operatera prilažući novac kao podršku sajtovima, praveći crteže operatera i tako ih čineći poznatima, funkcionišući kao jedna vrsta ,,sistema prismotre."¹⁰

Filmovi i drugi medijski tekstovi imaju upozorenje da njihova dostupnost gledaocima može biti opasna, ali uprkos tome veći broj devojaka se osećaju sigurnim, pa čak i udobno dok su posmatrane.

''Veoma mi je udobno dok me ljudi posmatraju. Da mi nije tako, ne bih to ni radila. Ja sam po prirodi stidljiva osoba, i to što sam pred kamerom, na mene deluje veoma terapeutski. To mi omogućuje da ,,izađem iz svoje ljušture", ali da ipak zadržim određenu distancu. Osećam se veoma sigurno znajuči da su ljudi tu negde, gledajući amy cam čitavo vreme, danju i noću." (Scislowicz, 2002)¹¹ Komentari webcam devojaka sugerišu da one prihvataju svoje vizuelno predstavljanje, kao jedan ,,nadzirući" efekat tehnologije.

Tokom Live Journal (2002) takmičenja za nominaciju Best female webcam operator, devojke su sa entuzijazmom pregledale sajtove i davale zasluge Voog-u i drugima što su ih uveli u medije. Webcam devojke su mnogo lakše pominjale žene nego muškarce kada su diskutovale o tome šta ih je inspirisalo da započnu lifecasting aktivnosti. Lična izražavanja o komforu tokom webcam snimanja, potencijalno prijatne ženske aktivnosti, i sposobnost webcam devojaka da gledaju druge devojke su ključni aspekti ove forme. Termini kao što su ,,life", ,,live", i ,,real" i korišćeni su u webcam žanru, jednako kao i u drugim internet formama, nastali su u pokušaju da naprave internet predstave u jednu vrstu fizičke i materijalne stvarnosti.

A evo kako Steve Shaviro opisuje svoje posmatranje Ringlijeve predstave, kao svoju invaziju na njenu spavaću sobu: ,, Uspavana Jenni leži potpuno izložena. Dozvolila je meni, strancu, da uđem u njenu spavaću sobu. Sada je nemoćna pred mojim radoznalim pogledom. Čak nije ni svesna mog prisustva. Samo leži tu, pasivna i ranjiva. Ovo telo, ova slika, može je uzeti bilo ko.(1999)"¹² ,,Voajer se trudi da održi jaz, prazan prostor, između objekta posmatranja, objekta i spostvenog tela: njegov pogled prikovan za objekat na pravoj razdaljini, poput gledalaca koji pažljivo izbegavaju da budu preblizu ili predaleko od platna. Prema psihoanalitičkoj i tehničkoj teoriji, muški bioskopski posmatrači postižu idealnu posmatračku poziciju zbog svoje fizičke udaljenosti i intelektualnog odvajanja od ekrana."¹³

Umrežena publika je posebna u odnosu na ,,emitovanu" publiku, a razlika je u tome što je umrežena publika – konektovana. Tehnološka scena je superlativni primer umrežene publike, zato što socijalni grafikon artikuliše u oba slučaja: i online i offline. Suprotno mnogim online zajednicama gde mali procenat ljudi kreira veći deo sadržaja, ljudi na tehnološkoj sceni deluju kao dvostruki proizvođači i konzumenti u redu održavanja statusa i jedne intimne povezanosti sa zajednicom. Lifestreamersi čitaju lifestreamove drugih i kreiraju sadržaj sa svojom publikom. Njihovi online i offline životi suštinski su isprepletani, u smislu da neučestovanje ima stvarne, negativne socijalne troškove. Umrežena publika posebna je u odnosu na umreženu javnost. Iako je moguće opisati npr. Twitter kao umreženu publiku, ipak je umrežena publika daleko primerenija u upotrebi lifestreaminga.

A kako reaguju neki kritičari reality programa? ,,Radio voditelj Nick Clarke tvrdi u svojoj knjizi ''The shadow of a nation", da je populacija reality TV dovela do opasnog zamućenja granice između fakta i fikcije, i kao rezultat reality TV ima negativan efekat na moderno društvo. Kao što jedan kritičar kaže: U suštini, ovo može biti krah mreže: reality TV je brz, jeftin i totalno zavistan – šou je oružje masovne poremećenosti: izazivajući nas da postanemo gluplji, deblji i više odvojeni od nas samih, i od društva."¹⁴

Kada razmišljamo o lifecastingu, možemo postaviti pitanje: gde nestaje linija između realnosti i iluzije, i to nas odmah podseća na, za ovo istraživanje, veoma bitan film Matrix.

Jer, jako je teško doživeti bilo koju online aktivnost realnom, čak i kad se nešto emituje online, nikad ne možemo sasvim sigurno tvrditi koliko je to realno i stvarno. Time smo kao konzumenti tog metafizičkog sveta u jednom nezavidnom položaju.

Truman show, insertFilmovi koji imaju odlike lifecastinga i sličnih formi su: Purpurna ruža Kaira, Woody Allen, (1985), čija naracija govori o nadrealnom liku koji iz bioskopskog platna ,,ulazi" u realan život, i verovatno najpoznatiji filmski primer čoveka čiji ceo život posmatra cela planeta, ljudski ,,ogledni miš" je Trumanov šou, Peter Weir (1998). Zanimljiv za ovaj rad je i film Strange days, rediteljke Kathryn Bigelow (1995), i čija replika najbolje govori o potrebama i motivima današnjeg gledaoca – konzumenta reality formi: ,,Reality shows and amateur video shows dominate TV programming. It is the age of scopophilia, voyeurism, and vicarious living. ...We like to watch. It is a surveillance culture."

A reditelj koji je sigurno bio vizionar, ili preteča ove medijske džungle, jeste Jean-Luc Godard, čiji su rani filmovi upravo bili spoj realističnosti i igrano - dokumentarne forme, koja je po prvi put ,,uvukla" gledaoca unutra.

Zaključak

Lifecasting je danas nešto drugačiji u odnosu na kontinurano emitovanje kako ga je prvo zamislio Mann. Danas je dobio i nove forme, kao što su Instagram i Snapchat, i tako moderni lifekasteri dele svoja životna iskustva sa svetom na svojim društvenim mrežama. Iako te mreže nemaju kontinuriano prenošenje (poput lifecastinga), motivacija ,,life sharinga" čini se istom.

Možemo zaključiti da je lifecasting važna odrednica savremenog čoveka: njegova potreba da deli svoj život sa drugima (i to pred što većim brojem ljudi), jer je to gotovo neizbežan vid integracije.

''Ako nisam online, kao da ne postojim" – bile bi reči današnjeg čoveka.

Veljko Eraković

---

Literatura:

Dijk, Jan Van, (2006), The network society, social aspects of new media, London.
Evans, Elizabeth, (2011), Transmedia television, Routledge, New York and London.
Hill, Annete, (2005), Realty TV, audiences and popular factual television, London and New York.
Hill, Annete, (2007), Restyling factual TV, London and New York.
Martinoli, Ana, (2012), Lifecasting, tačka susreta tradicionalne reality televizije i novih medija, Medijski dijalozi, Časopis za istraživanje medija i društva, Podgorica.
Jenkins, Henry, (2006), Convergence culture, where old and new media collide, New York University Press.

---

Webografija:

https://medijskidijalozi.files.wordpress.com/2013/02/medijski-dijalozi-no12.pdf
https://en.wikipedia.org/wiki/Lifecasting_(video_stream)
http://www.academia.edu/152367/Jennicam_or_the_telematic_theatre_of_a_real_life
http://www.tiara.org/blog/wp-content/uploads/2010/09/marwick_dissertation_statusupdate.pdf
http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
http://www.nytimes.com/2007/10/14/technology/14digi.html?_r=1&
http://www.winnov.com/wp-content/uploads/2014/07/Streaming-Media-Field-Guide-Shoot-Switch-Stream.pdf
https://www.youtube.com/watch?v=4ii0gLK3meM
http://justin.tv/
http://gizmodo.com/jennicam-why-the-first-lifecaster-disappeared-from-the-1697712996

---

^* Ovaj rad pisan kao deo ispita kod profesorke Ane Martinoli, iz predmeta Teorija i praksa digitalnih medija, katedre za Teoriju i istoriju na FDU, Beograd, septembra 2015.

¹ https://medijskidijalozi.files.wordpress.com/2013/02/medijski-dijalozi-no12.pdf
² https://medijskidijalozi.files.wordpress.com/2013/02/medijski-dijalozi-no12.pdf
³ https://en.wikipedia.org/wiki/Lifecasting_(video_stream)
⁴ https://medijskidijalozi.files.wordpress.com/2013/02/medijski-dijalozi-no12.pdf
⁵ http://www.academia.edu/152367/Jennicam_or_the_telematic_theatre_of_a_real_life
⁶ https://medijskidijalozi.files.wordpress.com/2013/02/medijski-dijalozi-no12.pdf
⁷ http://www.tiara.org/blog/wp-content/uploads/2010/09/marwick_dissertation_statusupdate.pdf
⁸ http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
⁹ http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
¹⁰ http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
¹¹ http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
¹² http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
¹³ http://rcirib.ir/articles/pdfs/cd1%5CIngenta_Sage_Articles_on_194_225_11_89/Ingenta861.pdf
¹⁴ Hill, Annete, (2005), Realty TV, audiences and popular factual television,London and New York,8.

• < Prethodna
• Sledeća >