Zlatko Paković - Drevni jadi: nova kosovska dramaturgija

• 
• 

Zlatko PakovicDramski komadi albanskih pisaca s Kosova – "Podrum" Iljira Đocaja, "Prst" Doruntine Baša, "Ubistvo jednog komarca" Dževdeta Bajraja, "Let iznad kosovskog pozorišta" Jetona Neziraja i "Kafana na raskršću" Visara Kruše – ovde odabrani i prevedeni na srpski jezik (prevodioci: Anton Berišaj, Ćerim Ondozi, Fadilj Bajraj, Škeljzen Malići), obuhvataju period od NATO bombardovanja SR Jugoslavije, u martu 1999, do proglašenja nezavisnosti Republike Kosovo u februaru 2008. godine. Za tih devet godina pređen je dug put borbe za nezavisnost države, od civilnog bojkota do oružanog otpora, pod strahovito represivnim režimom Slobodana Miloševića, a zatim i diplomatskim sredstvima – put od aparthejda do nacionalnog oslobođenja.

Šta to znači za dramsku književnost na Kosovu? Upravo trenutak da kritički preispita sadržaj pojma i fenomena nacionalnog oslobođenja, u njegovom društvenom kontekstu. Ovo je, dakle, čas u kojem petoro mladih dramatičara drži lekciju društvu o njegovim stubovima.

Borbu za oslobođenje smenila je borba za osvajanje i očuvanje vlasti, poseda i moći; državna nezavisnost, posle tragičnog žrtvovanja, nakalemila se na patrijarhalnu svest i etiku palanke. Drevni problemi autoritarnog vaspitanja, klanovske ekonomije i plemenskog udruživanja pojavljuju se sada u novom ruhu parlamentarne demokratije i tržišne privrede, trasirajući put ka kapitalizmu i Evropskoj uniji, kao podzemna osnova, kao podrum jednog zdanja u izgradnji.

Da je patriotizam ideološka varijanta patrijarhata, a da je patrijarhalnost pervertovani kukavičluk muškog subjekta i njegove politike, dubinski je sagledano u drami "Podrum" Iljira Đocaja. Podrum je realno mesto na kojem se tročlana porodica sklanja od bombardovanja, ali dublje i skrovitije od toga, podrum je metafora onog podzemnog patrijarhalnog toka društvene svesti (tačnije, podsvesti) koji guši život svake nove generacije, vaspitavajući je da bude samo senka drevnog pokolenja, prema slici i prilici neupitnog kolektivnog predanja.

Otac koji neprestano kinji sina zbog njegovih strahova od bombardovanja, i to sina koji je preživeo torturu Miloševićeve policije da ostane trajno invalidan, otac koji tvrdi da se prvo treba boriti za prava svog naroda, a potom za univerzalna ljudska prava, u prikrivenoj svojoj biti jeste kukavica, a sinovljeva žrtva mu je potrebna kako bi na njoj gradio sopstvenu karijeru herojskog roditelja – u simboličkom smislu, samog oca nacije. Naravno, on sam toga nije svestan. I to je savršen zločin patrijarhalnosti – sineubistvo iz nehata.

U drami "Prst" Doruntine Baša, u čijem je središtu, kao i u drami "Podrum", jedan nestali sin, majka, koja živi sa snahom, za svog muža – koji je, gotovo identično kao i otac iz komada "Podrum", sina poslao iz skloništa napolje gde će ga srpske militarne snage, u akciji proterivanja albanskog stanovništva, odvesti bestraga – jasno i glasno veli: "Moj muž je bio kukavica."

U patrijarhalnoj urbanoj sredini (sic!) na Kosovu i diljem Balkana i Sredozemlja, žena je još uvek kolonijalni posed muškarca – oca, brata ili muža – i to je najdublji sloj koji određuje duh i ove dve drame o nestalim sinovima, ali i ostalih drama u ovoj antologiji. Ostvareno je nacionalno oslobođenje, ali šta je ono donelo za emancipaciju „drugog pola" – za emancipaciju samog subjekta?

Koliko je duboko ukorenjen patrijarhat pokazuje autoritarna savest same žene. O tome najdramatičnije svedoči rečenica, koja se u „Prstu" javlja kao lajtmotiv, a izgovara je svekrva Zoja, tiho i postojano tiranišući snahu Škurtu: "Kada sin ugađa majci, to znači da je voli. A kada ugađa ženi, znači da nije iskren."

Priština, 2014

U mladoj snahi, svekrva uviđa svoju sopstvenu "žensku sudbinu" i zbog toga je nesvesno prezire i svesno tiraniše, ali u sinu, muškarcu kojeg je rodila, jedinom muškarcu koji joj nije nadređen, ona nazire mogućnost (svog) iskupljenja, posve drukčiju ljubav, novu, utopističku perspektivu slobode i obrtanja (sopstvene) sudbine – sudbine potlačenog (ženskog) subjekta. Međutim, upravo ta ljubav je smrtno plaši kao najpogubniji greh. Jedino što ne može da oprosti tom ljubljenom muškarcu, drukčijem od svega što inače poznaje i doživljava kao ono muževno i muško, jesu njegova pravednost, iskrenost i nežnost prema supruzi. To je krah njene utopije i najdublja perverzija patrijarhalne svesti. Nosilac joj je, dakle, kolonijalizovani subjekt majke.

Nije li, naime, u pervertovanoj ljubavi majke prema sinu kao budućem pateru familiasu, patrijarhat našao najskrovitije mesto? Nije li ona zastrašujući Minotaur komplikovanog patrijarhalnog lavirinta?

Dramatičari zastupljeni u antologiji "Let iznad kosovskog pozorišta", s pijetetom, kako i dolikuje, pišu o žrtvama borbe za nacionalno oslobođenje, o nestalima, nevino stradalima, ali ne zaboravljaju pri tom na dublju traumu – na drevni jad kosovskog i balkanskog društva. Kad pišu o nestalim sinovima, oni pišu o užasu praznine u prošupljenim srcima njihovih bližnjih, ali i nešto drugo od toga, zbog čega pozorište i jeste pesnička veština par excellence: o onome što krucijalno nedostaje a nadilazi granice ličnih sudbina, upravo ih određujući, naime, o onoj utopiji koja se rađa u srcu potlačenog ženskog subjekta kao želja ili žudnja, vizija ili san, a projektuje se na sina, i stoga se neće ostvariti, jer joj je upravo on poslednja i najnepremostivija prepreka. To je zastrašujući, mračni lavirint.

Postoje konkretni zločini, zločinci i žrtve, koje osuđujemo i oplakujemo od Trojanskog rata do postjugoslovenskih ratova. Mi znamo ko ubija, ali šta je to što postojano i iznova proizvodi ubijanje? To pitanje ne može da postavi politika niti etika, iako je ono suštinski političko i moralno, nego isključivo poezija i umetnost. Jer jedino tu čovek ima smelosti da se zapita nisu li u ljubavi majke prema sinu, tom budućem pateru familiasu, patrijarhat i rat našli najskrovitije svoje mesto?

Nestali sinovi, ta najčudovišnija bića za koja se više ne zna da li jesu ili nisu, na nevidljivoj granici između bića i ništavila, između realnog i imaginarnog, stvarnosti i mita, bića koja svojom prazninom unose u život nepodnošljivu težinu, ukazuju na onu mogućnost drugosti koja inače tavori u zaboravu. Žudnja za otkrivanjem tragova nestalih sinova priziva u sećanje zaboravljenu želju za drugačijim subjektom i drugačijim društvom. Onu želju koju su pateri i patriciji kastrirali. U zamenu za nju, majke su dobile surogat – ponos na muževnost svojih sinova. To je veliki nauk dramskog pesništva, njegov dubok i opasan zaključak: realnost je samo simptom.

U realni, realistični tok, Doruntina Baša, u drami "Prst", inkorporira i dve irealne, imaginarne scene. To su, kako bi rekao Martin Buber, dve slike-želje, što je drugo ime za utopiju: "Reč slika-želja podseća nas na nešto što se izdiže iz dubine Nesvesnog i, snagom sna, maštarije, 'opsednutosti', gospodari dušom bez odbrane i čak, na višem stadijumu, biva prizvana, proizvedena u svesti, osvojena samom dušom."

Spomenik Bil Klinton, PrištinaDve utopijske projekcije iz dubine duše ili dubine sna ozaruju realni život ove dve žene, već deset godina organizovan kao zajedničko iščekivanje na povratak čoveka koji neće doći, dakle, oko jedne praznine koja se uvukla u biće kao njegova suština. Na realnom planu, to je praznina i bol, na metaforičkom, simptomatskom planu, to je mogućnost drukčijeg života i iskrene sreće.

Zojina slika-želja zove se "Klub drugih šansi", a Škurtina – "Prodavnica sreće". Deo dijaloga koji se vodi između prodavačice i Škurte, ejdetska je slika iz najskrovitijeg jezgra bića, koja se predočava samo u snu ili umetnosti. Prodavačica pita: "Želite da sve otpočnete ispočetka, zar ne?", Škurta odgovara: "Prvi put u životu." A kad prodavačica kaže da je sada sve što je Škurta tu prisvojila doista samo njeno, Škurta veli: "Ali, osećam kao da je sve to nekako tuđe." Iz ove nevine scene, sasvim detinjaste (u Prodavnici sreće, ili Klubu drugih šansi, Škurta sve što želi kupuje isključivo banknotama koje je sama pravila u detinjstvu, novčanicama-igračkama), mogla bi se izvesti čitava evropska povest lažne želje – želje kojom sebi pribavljam ono što nikada nije moje, a što me kolonijalizuje da zaboravim uistinu na sebe i želju koja me, kako bi rekao Lakan, u stvari nastanjuje. Takođe, paralelno, iz ove se slike može izvesti povest evropske mudrosti, od Delfskog proročišta i Heraklita do Spinoze, i od njega, preko Fihtea i Hegela, Marksa i Frojda, do Lakana: "Jedina stvar zbog koje se može biti kriv jeste kada se ustukne pred svojom željom."

Bit prevare, u tome je da ono što je istinski moje osećam kao tuđe. O tome je izvrsno pevao Jorgos Seferis u pesmi "Mikena", iz 1935, u kojoj se o duši kaže da "se bori da postane tvoja duša". To je genijalna pesma o emancipaciji, jer duša je utopija, ona slika-želja – sama želja. To su drevni jadi. Muški tragovi na nama, da parafraziram Sioranovu misao: "Tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi."

Raspoloženje iščekivanja, određuju u ovim dramama nestali sinovi, ali, iza toga, ono ukazuje na čekanje na sopstvenu dušu, na onu slobodu za koju nacionalno oslobođenje i stvaranje države nije dovoljno.

Spomenik Skender Beg, PrištinaNije lako pisati o nestalima, o žrtvama, o pravednoj borbi za nezavisnost onih koji su, kao nacija, smatrani građanima drugog reda, ali tek kad se postavi pitanje o sadržaju nacionalnog oslobođenja, i kad se pokaže da se i samo to oslobođenje bazira na unutrašnjoj strukturi potčinjavanja, po kojoj su, pre svega, žene ljudska bića drugog reda, pisanje postaje istinski teret (zadobija, naime, istinsku težinu smisla).

Danas, kad je osvojena kosovska državnost, jezgro suštinske slobode ostalo je netaknuto, ali se zatreslo usled preduzete borbe i dospelo u žižu dramskog stvaralaštva kroz pismo o nestalim sinovima i bolnoj želji njihovih majki – kako se da videti u dramama iz antologije "Let iznad kosovskog pozorišta".

Iščekivanje spoljašnjeg glasa o nestalim sinovima podseća na izgubljeni glas o slobodnom, nepotčinjenom, netlačenom subjektu. Pompa i slava nacionalne nezavisnosti zaglušuju rodnu i klasnu nejednakost, koje se nalaze u njenim temeljima. Realnost je, ponovimo, simptom. A ključno pitanje glasi: kako se probiti iz začaranog kruga oštećene želje?

Doruntina Baša komad "Prst" završava tiradom o patnjama koje nam javno ispoveda Zoja da joj ih je nanosio muž – tu gde se, kako kaže, "žene i devojke ništa ne pitaju čak i o stvarima koje ih se tiču". Ta vrsta osvetničkog iskaza naći će se i u monološkoj drami Dževdeta Bajraja "Ubistvo jednog komarca", pisanoj u slobodnom stihu:

"Žao mi je naših majki / One su kao ostarele ptice u našim grudnim koševima / koje zbog starosti / nisu mogle da odlete sa svojim jatom / pa su primorane da jedu / iz ruku ovih ljudi / čak i ako znaju da su oni kriminalci." Ove reči nadovezuju se na Zojinu srdžbu. One piscu služe da se, u prvom planu, direktno ostrvi na novu političku vrhušku, ali ne propuštajući priliku da pri tom ukaže na ono skriveno jezgro koje proizvodi represiju čak i kad se protiv nje bori.

Bajraj u lavirint ovog problema ponire introspektivno, pišući u prvom licu. Junaka koji je pobunjenik protiv novih uzurpatora vlasti u oslobođenoj državi, prikazuje kao nasilnika nad suprugom. Dakle, pobunjenik protiv patrijarhalne vlasti u sebi nosi klicu istog tog patrijarhalizma, te iste autoritarne svesti. To je circulus vitiosus. Muškarac ubija komarca na licu žene, bez milosti, sladostrasno. To je sarkazam ovog ciničnog komada, kojim se produbljuje perspektiva same kritike: onaj koji kritikuje oligarhiju patriota i sam je oligarh mizoginosti. Krug je zatvoren a atmosfera komada je beketovska. I tu smo došli do onog uzor-autora većini ovde zastupljenih kosovskih dramatičara. Zašto Semjuel Beket?

Raspoloženje iščekivanja, koje neminovno sugeriše na komad "Čekajući Godoa", određeno je ovde nestalim osobama, od kojih se, ili o kojima se, svesno čeka ma kakav trag, ali, preko toga, njime se određuje ono, podsvesno, iščekanje na sopstvenu dušu – na slobodu za koju nacionalno oslobođenje i stvaranje države nije dovoljan uslov. Zato Beket.

Zlatko PakovićDrugi bitan dramski autor za ovde zastupljene kosovske dramatičare jeste Breht. Ton njegovog didaktičkog pozorišta nalazimo u sledećim stihovima Dževdeta Bajraja: "video sam na TV-u tri stranačka lidera / koji su nam se obratili rečima / ne pitajte šta je država uradila za vas / nego se pitajte / šta ste vi uradili za državu / na primer nas trojica sa našim bliskim saradnicima / jednom dnevno vršimo đubrenje naše voljene zemlje / a kad imamo proliv / radimo više puta na dan." Podjednako ogoljeno, isti ton nalazimo i u komediji Jetona Neziraja "Let iznad kosovskog pozorišta".

Od premijera Kosova, u Narodno pozorište u Prištini stigla je direktiva da se priredi svečana istorijska predstava za dan proglašenja republike, a kad će se to dogoditi, ne zna se. Bitno je da u predstavu bude integrisan i govor koji će premijer održati na dan proglašenja, a glavni glumac će ga dobiti nekoliko sati pre predstave da ga nauči napamet. I kad, na kraju, glavni glumac, tek dobijeni i na brzu ruku napamet naučeni govor premijera, stupi da na sceni i izgovori, dešava se ono što bez ostatka razara dekor patriotizma. Glumac govori taj naučeni tekst, ali se on otima njegovom pamćenju kao nešto posve tuđe, i glumac posustaje, zamuckuje, te zaćuti da bi zatim progovorio u svoje ime i u ime onih koje uistinu predstavlja, u ime želje koja ga zapravo nastanjuje.

U ovom času, Jeton Neziraj publici drži važnu lekciju ne samo o odgovornosti glumca prema svakoj izgovorenoj reči u predstavi, kao njegovoj ličnoj odgovornosti, o čemu je prvi govorio Branko Gavela, nego i o tome kako se može ispoljavati onaj delić duše koji postaje doista moj. O tome kako čovek može da se odrekne moći u ime želje, i straha u ime dostojanstva – a to je sloboda.

Evo šta kaže stari glumac: "Ja zaista nisam sitničar, ali, pitam se, kakvo to govno od države pravimo ovde? Kako je moguće da jedan poslanik ima platu deset ili dvadeset puta veću nego što je moja plata, a ja sam glumac više od trideset godina?"

Tu nema pardona, ovo je politički teatar par excellence! Ovo pitanje direktno je upućeno publici koja momentano postaje subverzivni saučesnik samim svojim dolaskom na predstavu! Publika je tu na najjednostavniji i najjedinstveniji način, kako to biva samo u pozorištu, u hipu pretvorena u kritičku javnost!

"Let iznad kosovskog pozorišta" nije drama koja kritikuje kosovsku državnost, za koju su podnete ogromne žrtve. To, naime, nije drama koja u pitanje dovodi smisao tih žrtava, već pod pitanje postavlja uspostavljeni smisao državnosti, koja bi tebalo da znači nekakvu slobodu i novu priliku za građane i građanke, a ne novu laž i novu nepriliku.

NEWBORN, Priština, 2014

Ako je komad Jetona Neziraja svojevrsna drama apsurda u formi farse, "Kafana na raskršću" Visara Kruše, čist je vodvilj. Taj zabavni, laki žanr, sa zapletom u vidu komedije zabuna, a u okolnostima NATO bombardovanja i proterivanja albanskog stanovništva s Kosova i ubijanja civila od strane srpskih oružanih snaga, znak je ne samo slobode stvaralaštva kao prava na igru, nego se, više od toga, uspostavlja kao jedna slika-želja. Jer, ovde su žene, ilegalne borkinje za nacionalno oslobođenje i glavni pokretači radnje – preuzele tradicionalno muške uloge. Glavnog junaka, kafedžiju Sokolja, koji, kao Sančo Pansa svoje vrste, pokušava da iz svake situacije izvuče maksimalno moguću korist, pa će u tom stilu i svog sina savetovati: "Nikad nisu bile bolje šanse za stipendiju", potrebno je samo dobro manipulisati, podmititi tuđom željom kao njegovom sopstvenom, kako bi bio iskorišćen u borbi za nacionalnu stvar koju, kako rekosmo, prema zapletu ove komedije, vode žene.

"Ako ne rizikuješ za svoj narod, ko će ti doći u taj hotel? Niko! Ko će ti dati dozvolu za hotel? Niko! Razmisli dobro, dragi moj mužu", poručuje Sokolju, sasvim utilitarno patriotski, njegova supruga, potvrđujući stari nauk da je patriotizam poslednje utočište protuva, i velikih i malih, i ogavnih i simpatičnih. No, bez ovih malih protuva i protuvica iz komedija, spremnih da ućare tu i tamo šta mogu, ne bi bilo ni onih velikih protuva i protuvčina, bez kojih nema tragičnih okolnosti.

  

Zlatko Paković

predgovor Antologiji savremene kosovske drame „Let iznad kosovskog pozorišta" 

• < Prethodna
• Sledeća >