Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Zoran Janković: Odumiranje Miloša Pušića

O solipsizmu gde mu mesto nije

Zoran JankovićZoran JankovićNakon zadovoljavajućeg debitantskog rada Miloš Pušić se dosta dobro pokazao i u drugoj rediteljskoj epizodi; njegovo Odumiranje pleni ozbiljnošću, slojevitošću i ponajpre uverljivošću na planu udarnih emocija. Pred nama je vrlo dobar film, čijoj recepciji će gotovo izvesno na piutu stajati fušeraj konkurencije, a za šta autori ovog dela svakako ne mogu da snose bilo kakvu odgovornost.

Piše: Zoran Janković

Radnja filma: Nakon brodoloma na više planova Janko (Branislav Trifunović) se privremeno vraća u zabito planinsko selo iz kog se i odmetnuo u Beograd. Namera mu je da nagovori majku Milicu (Dara Džokić) da prodaju parče zemlje kako bi on sa tim novcem otišao na privremeni rad u Švajcarsku. Majka se protivi jer je upravo tu, po svojoj želji, sahranjen njen muž i Jankov otac, čije su maltretiranje oboje trpeli godinama. Janko dane provodi u društvu komšije geodeta (Emir Hadžihafizbegović) i nekadašnjeg krčmara Strahinje (Boris Isaković), čija se porodica nakon samoubisatva sina raspada njemu pred očima – supruga Jovanka (Jasna Đuričić) je odabrala autističnu tišinu, a ćerku Stamenu (Milica Janevska) vraćaju kući nakon pokušaja samoubistva.

Dara Džokić i Branislav Trifunović "Odumiranje"Dara Džokić i Branislav Trifunović "Odumiranje"

U svom izveštaju sa poslednjeg izdanja Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji Nenad Polimac, cenjeni i vodeći filmski kritičar iz Hrvatske, osvrnuo se na Odumiranje, drugi dugometrražni igrani film reditelja Miloša Pušića, ovim rečima „Film nije loš, no teško je pretpostaviti tko će ga gledati...“; naravno, ovo je posve legitiman utisak koji bi teško bilo osporiti nekakvim konkretnim činjenicama, ali i utisak koji u isti mah (doduše, neplanirano) u pamet zatziva činjenicu da veliki broj filmova proizvedenih u Srbiji poslednjih deset i kusur leta nailazi na sličnu sudbinu, a da pri tom takav fatum u upadljivoj većini slučaja zapravo i jeste pravična reakcija gledateljstva na u tim filmovima ponuđeno.

Na svu sreću, to nije slučaj sa Odumiranjem – ukupno uzev, ovo je film sasvim na mestu, a uz to ostvarenje čije si nedosttci lako daju objasniti, pa sami tim i tolerisati. Miloš Pušić je već na drugom profesionalnom stepeniku svoje profesionalne rediteljske karijere ispravno shvatio okolnosti u kojima dela; naime, dobar deo njegovih, mahom starijih i etabliranijih kolega svojim je nedopustivo lošim, promašenim i sasvim nepotrebnim radovima dobrano rasterao veći deo publike, koja je (iz ovih ili onih razloga) istrajno pratila srpski film. Teško je delati u tako poraznom kontekstu, to stoji, ali se takođe ne sme smetnuti s uma da je, imajući to u vidu, dovoljno umešnima sada omogućeno (naravno, ukoliko se sticajem srećnih okolnosti ili zahtevnom akrobatikom ipak domognu novog filma) da prasve filmove po svom guštu. A sudeći po onome što je pokazao u Odumiranju, cilj Miloša Pušića je bio da stvori vlastiti ekvivalent onog vazda varljivog čistog filma – dakle, filma u izvornom smislu, ne nužno u vidljivijoj vezi sa društvenim, ideološkim ili esnafskim kontekstom. Pušić je u toj nameri u većoj meri i uspeo, premda, formalno gledano, Odumiranje ipak izmiče kategoriji čistog filma, budući da je reč o filmskoj adaptaciji pozorišnog komada (autora Dušana Spasojevića), dela koje je možda nastajalo sa drugačijim pretenzijima i autorskim ubeđenjima.

Boris Isaković "Odumiranje"Boris Isaković "Odumiranje"

I mimo priče o Odumiranju kao uspelom filmskom prepakivanju zapaženog teksta pisanog za i izvođenog u pozorištu, ovo je ostvarenje koje zavređuje nedvosmislene pohvale po više osnova. Osim serioznog tona, koji je krasio i prethodni Pušićev rediteljski rad (gotovo bezbudžetsko, a sasvim valjano ostvarenje naslovljeno Jesen u mojoj ulici), najjači utisak svakako ostavlja umešnost sa kojom Miloš Pušić stvara emotivno ubedljivu priču u prilično svedenoj postavci. A idejni okvir njegovog Odumiranja posve je jednostavan – ključna reč kojom bi se dala opisati emocionalna srž ove filmske priče pomalo nenadano je solipsizam. Naime, prvi sloj ovog aspekta (uostalom, jasno naglašen i u samom nazivu i Spasojevićevog predloška i Pušićeve ekranizacije) je odumiranje, i to odumiranje shvaćeno ponajpre kao odumiranje topline u međuljudskim odnosima; međutim, kada se iole pažljivije zađe u dinamiku odnosa, ali i unutrašnjih trvenja svakog od ključnih likova, dolazi se do zaključka da osnovni remetilački faktor, ali i najupadljivija odrednica njihovog dela biva upravo narečeni solipsizam. Janko se solipstički odlučuje za korak koji će majku izbaciti i iz onako varljive ravnoteže, majka bi, mimo neporecive topline, brižnosti i požrtvovanosti, najradije već odraslog i u dobroj meri pogrešno sraslog Janka videla ukotvljenog kraj sebe, Strahinja je i dalje ponajpre zagledan u svoju nekadašnju ulogu voljeno-cenjenog vlasnika kafane, Jovanka se sve dragovoljnije prepušta svom samotničkom ludilu, a Stamena ostaje zaglibljena u vlastiti doživljaj nepravde koja se sručila prevashodno na njena nejaka i mlada pleća. Spasojević i Pušić ovde uspevaju da teatrsku bit ovog teksta tranformišu u , što je možda najvažnije, emotivno ubedljivu filmsku priču kojom caruje emocija, i to istovetna emocija koja predstavlja zajednički imenitelj svim bitnim, ovde ukupljenim akterima, a čega oni nisu i do kraja ni ne postaju svesni. Ciljana poenta, koju pomenuti dvojac uspeva da u 108 minuta trajanja Odumiranja, ipak uspe da izvarira i potrcta do kraja filma predočena je jasno i konsekventno, tvoreći možda i najznačajniji aspekt, da ponovimo to još jednom, ovog u celini uspelog i zanimljivog ostvarenja.

Branislav Trifunović "Odumiranje"Branislav Trifunović "Odumiranje"

Gorepomenutom valja dodati i fino nijansiranu atmoferu opšteemocionalne pometnje, a sve to u snovoliko oku ugodnim i mahom opustelim pejsažima zapadne Srbije; u tom smislu treba istaći sa svim već navedenim uspešno urimovanu fotografiju Aleksandra Ramadanovića, kao i znalački odabir onovekovnih tvrdolinijaških klasika narodne muzike, ovde srećno združenih sa slikom koju prate, ali i dopunjuju, te gotovo potpuno uspeo zahvat da se ova priča i obogati utiskom (ili prividom) bezvremenosti, usled čega nije baš lako odrediti tačno vreme događanja ove priče, koja se mogla zbiti već ranih devdesetih, ali i mirnodopski-drastičnihgodina novog milenijuma. Tu je i nekoliko vanredno primamljivih, a funkcionalnih prizora, kao i čitav niz zrelih i pamćenja vrednih glumačkih kreacija – Dara Džokić u Odumiranju pleni diskretnom glumačkom i tiho gradiranom igrom, Boris Isaković ostvaruje finesama najbogatiju ulogu, Jasna Đuričić i ovde suvereno vlada promišljenim minimalizmom, dok Milica Janevski suvereno podseća na nekada nepobitnu tradiciju sjajnih glumaca-debitantata na srpskom filmu.

Jasna Đurić i Boris Isaković "Odumiranje"Jasna Đurić i Boris Isaković "Odumiranje"

Tu se stiže i do jedne od najuočljivijih slabosti ovog filma; naime, Branislav Trifunović, ovde prisutan i kao producent i glumac, ostavlja najbleđi utisak, otkrivajući glumačku nedostatnost u svim kombinacijama, odnosno u svim scenama koje deli sa ostalim kolegama; doduše, njemu je dopao i glumački najnezgodniji lik, jer Janko, mimo početnog proaktivizma, do kraja priče ostaje ipak očekivano pasivizirani lik kome se dobar deo radnje naprosto dešava. Ovde treba dodati i tu i tamo neoprezno prenaglašene folklorizacije, kao na primer u slučaju pesme kojom se i završava film. Ipak, najveća smetnja recepciji ovog filma, a što bi možda moglo biti i pojašnjenje Polimčevog kratkog suda, stiže u vidu onoga na šta autori ovog i hvale i pažnje vrednog filma nikako nisu mogli da utiču, a to je problematoični i neželjeni tematski kontekst, tj. dobrano i uporno kompromitovana tema sela na srpskom filmu, za šta su svakako „najzaslužniji“ Dragoslav Lazić, Radoš Bajić i sateliti. Ali to se već da podvesti pod istu onu krilaticu od koje bi junaci Odumiranja da uteknu, ali im se, naravno ne da – krilaticu znanu kao život kao takav.

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12