Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Zoran Stefanović - Preporod bugarskog stripa

Капитални догађај за балканску популарну културу

 

Зоран СтефановићЗоран СтефановићОбнова стрипа у Бугарској, силовита и плодотворна последњих година, једно је од лепих чуда регионалне културе и стваралачка чињеница на коју цела Југоисточна Европа мора обратити пажњу.

Нека нас не завара неука ефемерност коју неки кругови приписују уметности стрипа, архајској и универзалној. У случају „транзиционих друштава", као што је бугарско, управо стање популарне културе сведочи о ревитализацији или деградацији целокупне културе и заједнице. Пажљивијом анализом схватамо да случај стрипа у Бугарској показује да је цела тамошња култура у процесу оздрављења и јачања.

Овим је прекинуто четврт века тешких услова у којима је бугарски стрип радио, још откако је почетком деведесетих настао геополитички лом и почеле трауме транзиције, осиромашења и прилагођавања чарима либералног капитализма. Деловало је да је бугарска уметност, на читаву једну генерацију, изгубила континуитет у свом стрипу, који је последњи пут цветао у 1980-им, нарочито преко култног магазина Дуга /Дъга, прва серија у 42 броја, 1979-1992/. Међутим, у недостатку стабилног друштва и државе, живи људи и њихова ауторска страст ипак су очували континуитет. И изнели су га у жижу јавности чим је то постало могуће.

Антон Стайков, Кратка история на българския комикс, 2013Антон Стайков, Кратка история на българския комикс, 2013Наиме, управо су аутори Дуге — након успешног окупљања 2010. и повратничког албума и пратеће изложбе Изнад Дуге /Над дъгата, 2012/ — на велика врата довели бугарски стрип 2013. и у матицу сопствене културе и то преко елитног националног удружења. Ово је праћено другим важним догађајима: објављивањем књиге Антона Стајкова Кратка историја бугарског стрипа /Антон Стайков, Кратка история на българския комикс, 2013/ и другим историографским и теоријским доприносима, установљавањем националне награде „Александар Денков", новим издањима и репринтима, реактивирањем ветерана и сазревањем нових имена, новим локалним и међународним манифестацијама, путујућим изложбама — свеукупно, новим духом стваралаштва и заједништва.

Симболички врхунац ове нове фазе било је отварање Прве националне изложбе бугарског стрипа /Първа национална изложба на българския комикс/, одржане у Софији 15-25. септембра 2013. године у Галерији Савеза бугарских уметника, чије су најаве, одржавање и одјеке са радошћу пропратиле и колеге и публика из Србије, представљене једним од покретачких духова балканског стрипа, Марка Стојановића, који је и отворио софијску изложбу.

Изложба је донела 600 радова од преко сто аутора, а организовали су је Удружење „Пројекат Дуга" /Сдружение Проектът Дъга/ и новооснована стрипска секција Савеза бугарских уметника /Съюз на българските художници/. Селектори су били Александар Вачков, Антон Стајков и Петар Станимиров — угледна стрипска имена позната и на простору Србије и бивше Југославије.

Изложбу прати каталог на 130 страна, А-4 формата, који пружа велико задовољство сваком заинтересованом за ликовно приповедање. Резултат је упечатљив, за понос, али је и од несумњиве важности како за балканску културу, тако и за европски стрип.

 

Четири нараштаја бугарског стрипа

Својом прегледношћу, детаљношћу и пажљивим избором, Прва национална изложба бугарског стрипа доноси многа изненађења, чак и за оне који су живелиу утиску да добро познају стрип ове земље.

Plaketa Aлександар DenkovPlaketa Aлександар DenkovУз посвету двојици класика — Александру Денкову (1925-1972) и Михаилу Руеву (1929-2012) — изложбу генерацијски отвара још један доајен, Љубен Зидаров (1923), који и након шест деценија наставља своје Острво са благом по Р. Л. Стивенсону, да би је завршили стрипари рођени 1992. у модерној Бугарској: Албена Цонева, Александра Жељаскова и Кристијан Андрејев.

Захваљујући овој изложби, неколико поузданих оцена се већ сада може поставити о историји и карактеру бугарског стрипа. Прва је, наравно, одговор оним неверним Томама који су се у транзиционо време питали „Постоји ли таква ствар као што је бугарски стрип?“...

Изложба потврђује да таква ствар постоји. Али доказује и да је бугарски стрипобимнији и боље укорењен но што се мислило, као и да у свом просечном квалитету није ништа слабији од европског стандарда, чинећи природан део братских јужнословенских сцена стрипа.

Изложбом је постала очигледна прецизнија историјска периодизација, чак и у најмањим временским исечцима, а показала се и пуна жанровска и стилска разноликост целе сцене. Жанровска подела бугарског стрипа коју је 1980-их дао Георги Чепилев — историјско-родољубни, уџбенички, пустоловни, фикција, занимљивости, сатирични и сентиментално-дирљиви стрип — биће засигурно допуњавана новим развојем и правцима које је најмлађи талас стрипара донео.

Ljuben ZidarovLjuben ZidarovНисмо у прилици да из скупине од стотинак уметника поменемо све, а подразумевамо и да српска публика већ зна ауторе који раде на „Вековницима“ или за америчке и француске издаваче. А ипак, морамо скренути пажњу на чињеницу да је изложба стручњацима потврдила једну важну појаву: иако се модерни бугарски стрип у свом развоју последњих 70 година наслањао и на главне трендове у европском и светском стрипу, ипак у њему постоји и лепа доза оригиналности, необичне самосвојности и личних гласова, који саобраћају са другим ликовним и културним пољима. Бугарски стрип никад није био инцестуозно затворен у израз сопственог медијума, или помодности и комерцијалне императиве своје уметничке форме.

Зато неке аутохтоне гласове барем таксативно препоручујемо пажњи српских, југословенских и светских стрипофила.

Верујемо да се бугарска оригиналностпосебно одражава преко карикатуралног стрипа и стилизованог стрипа за децу, где се назиру чак и елементи националне школе кроз радове таквих стваралаца као што су Панајот Гелев(1939-2012), Светослав Јанакиев(1939-2011), Румен Статков(1939-2012), Венелин Валканов (1942), Николај Додов(1945), Румен Петков(1948), Тоња Горанова (1949), Тошо ЦветановЦеков(1958-2002), Румен Чаушев(1959), Сотир Гелев(1960), Росен Манчев(1966), Борис Клисурски (1967), Павел Павлов(1977), Станислав Андрејев Тангра(1978), Маја Бочева(1978), Иван Беров(1985), Ана Цочева Рикале(1985), Гергана Манова(1989), Ивајло Драганов(1985) или Ива Груева (1988).

Изворни доприноси осећају се и на подручју реалистичке стилизације, у обради традиционалних мотива, где су, по личном виђењу потписника, истакнути ауториЉубен Зидаров (1923), Владимир Коновалов(1941), Григор Бојаџиев(1946-2012), Петар Станимиров(1952), Емануил Чаљовски(1960-2009), Пенко Гелев(1968),Николај Гонов(1977) и Николај Чадаров (1978).

Ajhan HajrulaAjhan HajrulaЧак и кад нове снаге говоре ликовним језиком новог главног тока, спектакуларном визуелношћу глобалне ере, лични глас остаје присутан, као што нам то показују Алекс Малејев (1971), Георги Бандеров, Виктор Калвачев(1972), Георги Мурџев(1977), Ајхан Хајрула (1981), Ангел Ангелов(1988), или људи у групи „Скитници“ — Ангел Славчев (1980), Роман Кисов (1982) и Веселин Костадинов (1984).

Експериментални и подземни стрипсу по својој природи тврђаве личног израза, а у бугарском случају је очигледна посебност коју дају Борис Праматаров(1989) или „Компот колектив“чији су чланови Иван Богданов (1973), ДмитријЈагодин (1979), Петја Златева (1984), Наталија Атанасова (1985) и Константин Златков (1987).

Ово важи чак и када имамо фузије стилова и манира, као у случају аутора око „Грозен Ентертејнмент” који помирују мноштва естетика и поетика — ту су Евелина Рајнингер (1975), Даниел Атанасов (1979), Сибила Коритарева (1982), Игнат Андровски (1985), Иван Коритарев (1986), Николај Попов — Нико (1986) и већ поменути Праматаров.

Ову изворност и оригиналност бугарског стрипа сматрамо за његову највећу снагу, иако она није једина. Сетимо се и да тај личносни израз по аналогији мора имати своје пандане и у другим уметничким облицима, те га у будућности можемо све више очекивати и од бугарског филма, музике и ликовних уметности, а можда и прозне књижевности.

 

Дуготрајни јужнословенски односи

Нагласимо да је препород бугарске културе од несумњивог значаја и користи за српску културу.

Постер за изложбу бугарског стрипаПостер за изложбу бугарског стрипаПри томе, не треба да нас завара наизглед јасна геополитичка одвојеност Бугарске и Србије. Она је нов феномен на једном старом тлу, тек од Берлинског конгреса 1878, али на плану духа и културе заједнички простор никад до краја није био раздељен. Ово важи и за идеолошки и геополитички испарцелисан 20. век.

Сетимо се да је „Лада“, јужнословенско / југословенско уметничко удружење, основана као јединствено за цео простор, у Београду 1904. године, иако је убрзо добила и четири секције: словеначку, хрватску, српску и бугарску. Индикативно је колико је тадашња — светски образована генерација — сматрала да језичке препреке скоро да не постоје, јер је и бугарски језик тек део говорног континуума, који је свим Јужним Словенима лако разумљив уз мало уложене пажње.

Слична испреплетаност је важила и за стрип. Златно доба српског стрипа (1935-1941) одјекнуло је и код наших суседа, а радови многих београдских уметника превођени су на бугарски у међуратном, па и у ратном периоду — Лобачева, Навојева, Кузњецова, Јанковића....

Не заборавимо и да су цртач Методи Петров (село Жељуша код Димитровграда, 1920. — Димитровград, 1995) и његов брат, сценариста Иван, још од 1942. били пионири стрипа у Бугарској, а после рата и у Македонији, а дали су велики допринос култури бугарске мањине у Србији. Више о томе погледати у књизи Изабрани комикси на Методи Петров, коју је приредио Бранислав Милтојевић, а објавили Културно-информациони центар бугарске мањине „Цариброд“ из Димитровграда и Новинско-издавачка установа бугарске националне мањине у Србији „Братство“ из Ниша 2009. године.

У следећем нараштају, уметници из часописа Дуга истичу да су у 1980-им, уз француске и америчке стрипове, ценили и проучавали и стрипску литературу из Југославије. Пад Берлинског зида је, иронично, довео и до привременог слома националних продукција стрипа и у СФРЈ и у Бугарској. Крах је деловао скоро као потпун.

Потписник ових редова се врло добро сећа, као предселектор премијерне изложбе балканског стрипа “Comics — Stories of Balkans” за потребе Олимпијаде културе у Солуну, у Грчкој, 2002. године, колико је тадашње стање стрипа у Бугарској деловало слабо, скоро безнадежно, упоређено са златним 1980-им или овим садашњим годинама.

Petar StanimirovPetar StanimirovУ лепом обрту, 21. век је ипак донео општу регионалну обнову, а у случају бугарског стрипа први већи страни одзив и подршка дошли су из Србије.

Петар Станимиров, стожерна личност данашњег бугарског стрипа, наглашава да је нови импулс сарадње почео лета 2012, након његове изложбе илустрације у Новом Саду, као и убрзог гостовања бугарских уметника у Лесковцу, на 14. Балканској смотри младих стрип аутора, где је на њега „јак утисак оставио однос Срба према стрипу, чување традиције и популаризација стрипа код омладине“ („Балканска правила: Увек ка вишим врховима“, са Петром Станимировим разговарао Александар Вачков, Стрип пресинг, Ниш, 2013). Исте 2012. године Станимирову се десила награда за класични стрип на Међународном салону стрипа у Београду (нагласимо због културне историје: оглас је видео у Стрипотеци) и остало је већ модерна историја. Доајен каже: „Та награда је била јако важна за мене зато што је подигла моје самопоуздање, ипак нисам цртао стрип скоро двадесет година. Осим тога, то је било и важно признање бугарском стрипу уопште. /.../ Награда је допринела и уврштавању стрип-секције 'Комикс' у Савез бугарских уметника“ (Исто).

Управо зато је и било природно да Прву националну изложбу бугарског стрипа 2013. отвори један од кључних интегратора балканске сцене, Марко Стојановић — сценариста, издавач и преводилац, члан Управног одбора Удружења стрипских уметника Србије. Баш као што је и логично да је сам Станимиров, председник стрипске секције СБУ и лауреат београдског Салона, отворио 2014. изложбу Балканске смотре младих стрип аутора, збратимљујући и формално стрипске центре — Софију и Лесковац.

Penko GelevPenko GelevСвакодневица нам сада доноси дружење и заједнички рад регионалних аутора, објављивање бугарских стрипова и чланака у часописима у Србији, узајамне излагачке наступе, па и награде у оштрим међународним конкуренцијама. Ово сматрамо за природни ток ствари.

Враћено на повод овог чланка, нагласимо наше уверење да бугарски стрипови морају бити препоручено штиво у земљама бивше Југославије, такво које може обогатити нашу перцепцију регионалног стрипа и локалну самосвест. Штиво које нас својим посебностима и квалитетима може надахнути за даљи и другачији рад.