Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Zorica Jevremović – "Razgovor sa Milenom Dragićević Šešić"

Zorica Jevremović MunitićZorica Jevremović MunitićHoćemo li u Evropu, pitanje koje još uvek odzvanja skupštinskim zdanjem. Iako upućeni upozoravaju da je krajnje vreme da srpsko društvo shvati evropske prednosti, mnogi pričaju, ali ne rade. Milena Dragićević Šešić, profesor menadžmenta, u Rektoratu Univerziteta umetnosti delom pokazuje kako se ulazi u evroatlantske vode. Razgovaramo u Rektoratu, posle polaganja ispita jednog od evropskih magistranata:

Uveli ste evropsku praksu u rad fakulteta umetnosti. To je prošlo nezapaženo u široj javnosti. Zašto?

 Letnja škola Univerziteta umetnosti u SirogojnuLetnja škola Univerziteta umetnosti u SirogojnuKad kažemo evropska praksa mislimo na uvođenje modela nastave u kojem postoji odgovornost studenta za sopstvene studije. To znači da student izborom različitih kurseva stvara sebi primeren (inter)disciplinarni profil, mnogo radikalniji od onih koje mi profesori možemo osmisliti. Univerzitet umetnosti je pokrenuo pet interdisciplinarnih programa: tri umetnička i dva u domenu nauke, unutar kojih studenti imaju veliku slobodu i mogućnost profilisanja u skladu sa interesovanjima.

Na UNESKO katedri kojom rukovodim, student može da se specijalizuje za kulturnu politiku, interkulturnu medijaciju ili kulturni menadžment – a u domenu kulturnog menadžmenta i uže, za muzejski menadžment, menadžment kulturnih događaja, festivala, muzike itd. Ta evropska praksa na Univerzitetu podrazumeva i letnje škole - međunarodne, interdisciplinarnog karaktera pružajući studentima iskustva koja ne mogu steći tokom godine. Škole su smeštene u naše multikulturalne sredine poput Subotice, Novog Pazara, Pančeva, u kojima studenti Univerziteta umetnosti zajedno sa svojim kolegama iz inostranstva pokušavaju da na jedan drugačiji način kontekstualizuju svoju umetničku praksu.

Konferencija o kulturnoj politici arapskih zemalja u BejrutuKonferencija o kulturnoj politici arapskih zemalja u BejrutuZbog čega u javnosti nije tako jasno šta se rađalo, koliko su krivi mediji a koliko Univerzitet?

Moram reći da naši mediji gotovo uopšte ne prate obrazovanje i promene u obrazovanju. Kulturne rubrike ipak postoje. Kakve takve. Posebne rubrike i specijalizovani novinari za obrazovanje veoma retko. Na Univerzitetu umetnosti smo probali da to stimulišemo tako što smo dodelili priznanja onim novinarima koji su se bavili procesima promena u obrazovanju, bolonjskom reformom itd. Međutim, izgleda da ta pitanja jednostavno ne zanimaju urednike i vlasnike medija u Srbiji.

Koliko je potrebno znati da bi se predavalo u Evropi – koliko često boravite na predavanjima u inostranstvu?

Dodela nagrade najboljem mladom istraživaču kulturne politikeDodela nagrade najboljem mladom istraživaču kulturne politikeU inostranstvu sam svakog meseca bar tri do četiri puta. Većinom zbog predavanja, a ponekad i zbog istraživačkih projekata. Trenutno učestvujem u projektu koji podržava Evropska unija – program Leonardo, u kojem istražujemo način nastave kulturne saradnje, tj. da li se uopšte na univerzitetima širom Evrope o tome vodi računa. Drugi razlog putovanja spada u domen profesionalne "ekspertize". Predsednik sam žirija za dodelu Evropske nagrade najboljem mladom istraživaču kulturne politike (Amsterdam), kao i Saveta Evropske diplome kulturnog menadžmenta (Brisel). Deset godina sam vodila Pododbor za Program kulture i umetnosti za srednju Aziju i Kavkaz (Institut za otvoreno društvo, Budimpešta). Međutim, suštinski najvažnija za mene je predavačka aktivnost, podjednako na univerzitetima u Evropi (Lion, Grenobl, Pariz, Krakov, Riga, Vilnjus, Moskva), pa zatim univerziteta u Sjedinjenim državama (NYU, Bafalo...), kao i za edukaciju profesionalaca u kulturi organizovanih preko Evropske kulturne fondacije (Amsterdam), Fondacije Marsel Hikter (Brisel), Pro Helvetie, Britanskog saveta, arapske organizacije Al Mawred. Ta praksa edukacije pokriva široko područje, od balkanskih preko arapskih zemalja pa sve do Gruzije i Jermenije, pa i Senegala i Mongolije.

Pitala sam Vas koliko je potrebno znati da bi se predavalo? Ima li civilizacijskih preduslova?

Predavanje o samoorganizovanom učenjuPredavanje o samoorganizovanom učenjuDa bi vas neko pozvao da predajete kod njega znači da morate da znate nešto više, nešto što oni ne znaju. Sticajem okolnosti, Jugoslavija i otvorenost koju je ona imala sedamdesetih godina u vreme kad sam se formirala, omogućila mi je da podjednako poznajem kulturni menadžment na način kako je razvijan u kontinentalnoj Evropi, pa onda u Velikoj Britaniji, ali i na istoku Evrope, u zemljama istočnog bloka, Sovjetskog Saveza. Činjenica da mogu da predajem na engleskom i na francuskom jeziku bila je odlučujuća da u vreme embarga ne izgubim angažman na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta (Brisel) na čijeg direktora je vršen pritisak da ne budem predavač na tom programu jer dolazim iz zemlje koja je pod embargom. Njegov odgovor je bio: "Nađite drugog profesora koji može da predaje u multikulturnom kontekstu, podjednako dobro na dva jezika, engleskom i francuskom". Tada profesori iz Engleske nisu mogli da predaju na francuskom i obrnuto, a i vrlo slabo su poznavali raznolike kulturne kontekste – različite modele delovanja. Pa činjenica da govorim i ruski, dala je sigurnost onima koji su me angažovali da ću moći da radim i mentorstva sa kandidatima koji im dolaze izbivšeg SSSR-a, i koji tada, posebno početkom devedesetih, nisu imali baš dobro znanje engleskog jezika.

Koliko je po Vašem mišljenju prisutno evropsko poimanje standarda u obrazovanju na beogradskim univerzitetima?

Lion - predavanje aktivistima "zelenih" u domenu kulturne politikeLion - predavanje aktivistima "zelenih" u domenu kulturne politikeMi se uljuljkujemo, kako u nekim drugim domenima, tako i u obrazovanju, vrlo visokim mišljenjem o samima sebi. Mislimo da imamo veoma visoke obrazovne kriterijume, a Pisa istraživanje pokazuje da su nam srednjoškolci na najnižem mestu u Evropi. Ta činjenica nam govori da makar prvih nekoliko godina univerzitetskog obrazovanja ne mogu biti na visokom nivou jer dobijamo srednjoškolce sa manjim fondom znanja i manjim sposobnostima od naših kolega u Evropi. Nismo dovoljno poštovali činjenicu da smo kao profesori univerziteta imali fantastičnu slobodu. Nama niko nije cenzurisao programe, nikad niko nije ušao na čas da proveri šta radimo, nikada niko nije evaluirao ocene... Imali smo veliku slobodu koju naše kolege u zapadnoj Evropi nisu imale, i meni dan danas ne veruju da moj program nije bio čitan, evaluiran, cenzurisan, pa makar i iz ideoloških razloga. Ni vežbe, kao asistentu nisu mi bile kontrolisane, sama sam ih definisala, i, prema potrebama studenata i menjala. Dakle, naši standardi još uvek nisu ni uspostavljeni, a pogotovo ne ujednačeni među fakultetima čak i istog univerziteta, nekmoli šire univerzitetske zajednice. I često su nekompatibilni sa standardima u Evropi. Činjenica da naši studenti postižu pojedinačno visoke uspehe u Evropi ne govori toliko o nama, više govori o tome da u ovoj sredini ima izrazito sposobnih pojedinaca koji će i izvan univerziteta sticati znanja, pa kada odu kao naši najambiciozniji i najenergičniji, uložiće sve da se i u toj drugoj sredini dokažu i budu među najboljima.

Ipak, postoji veći broj zajedničkih master programa srpskih i svetskih univerziteta, poput UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment koju vodim pri Univerzitetu umetnosti. Program smo razvili sa univerzitetima u Lionu i Grenoblu, ali i sa celim nizom regionalnih univerzitetskih i naučnih centara (Institut za medjunarodne odnose, Zagreba, Best of heritage centar, Zagreba, Univerziteta u Sofiji, Temišvaru, itd). Univerzitet umetnosti u ovom slučaju ima lidersku poziciju u regionu, i kao što na studijama predaje 1/3 profesora iz sveta, 1/3 iz regiona a tek 1/3 iz Srbije, takav je slučaj i sa studentima, koji dolaze iz Amerike, Francuske, Engleske, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne, Egipta, Senegala, Kine, Južne Koreje...

Standard Master teza je veoma visok, a tematski okvir koje pokrivaju svedoči o izuzetnoj odgovornosti studenata da izborom područja istraživanja daju doprinos kako kulturnom razvoju, tako i interkulturnom dijalogu u regionu (podnaslov ovih studija je Interkulturna medijacija na Balkanu), i to predstavlja bitnu osobinu ovog programa koja ga izdvaja od drugih u Evropi koji su ili čisto politološki (naučno) ili pragmatično (menadžerski) usmereni na pitanja efikasnosti produkcije. Ovaj studij nastoji da osposobi studente za vrhunske profesionalce, i "policy maker"-e, i uspešne menadžere-producente, koji će imati i kvalitet više, jer će njihovo delovanje biti zasnovano na etici – etici kulturne raznolikosti, tolerancije i dijaloga kultura.

Veoma sam bila ponosna što je 25 studenata u ovom roku odbranilo magistarski rad pred medjunarodnom komisijom, jednako dobro izlažući i na francuskom i na engleskom jeziku. Najveći broj stranih studenata istovremeno je savladao i srpski jezik, a naši su stekli senzibilitet za razumevanje drugih srodnih jezika (bugarskog, makedonskog, slovenačkog).

Od pre dve godine imamo i Erasmus mundus MAIPR program – to je Master internacionalnih istraživanja izvođačkih umetnosti, koji smo razvili zajedno sa univerzitetima u Voriku (Britanija), Amsterdamu i Helsinkiju, a od sledeće godine to će biti samo englesko-srpski program, jer je za Amsterdamski univerzitet program "neprofitabilan", a Helsinki, upravo obrnuto, prema finskim zakonima ne sme da naplaćuje školarinu... Tu vidimo da je i u Evropi izuzetno različit položaj univerziteta i horizont očekivanja od visokoškolskih institucija. Sve više se i od master i doktorskih programa očekuje "profitabilnost"...

Da li Vaš rad na domaćoj fakultetskoj sceni pomaže da shvatite bolje evropsku ili obrnuto?

MILENA na FDU (u pozadini grafike koje je izabrao Živojin Pavlović...)MILENA na FDU (u pozadini grafike koje je izabrao Živojin Pavlović...)To je, naravno, uzajamno. Ovdašnje probleme nađete i u svetu, ali shvatite da oni za te probleme imaju rešenja. Kada u svetu radite na nekim novim metodama, recimo simulacionim igrama, to onda biva inspirativno da se primeni i ovde, a ovdašnja istraživanja i projekti potpuno su novi za svet. Jedno bez drugoga bi bilo nepotpuno i ja se ne bih osećala dobro. Jedan od razloga zašto nikada nisam želela da ostanem u svetu jeste i to što mi ova sredina pruža brojne izazove za profesionalni razvoj, daje mi slobodu delovanja, bez obzira što često ono što predajem i predlažem ne nailazi na prihvatanje. Imala sam ponuda za posao u inostranstvu u različitim trenucima (nekoliko vrlo ozbiljnih ponuda u vreme bombardovanja kada su moje kolege želele da pokažu solidarnost, da mi pomognu da izađem iz zemlje ne kao izbeglica nego kao profesor), na tim ponudama sam se zahvalila jer smatram da moj rad najviše ima smisla ovde, prenoseći iskustva drugih, a njima dajući i naše "turbulentno" specifično iskustvo.

Interesantan je primer Hale de Skarbek, kulturnog centra nastalog sedamdesetih "skvotiranjem" tržnice u Briselu. Tokom dvadesetak godina on se razvijao i dobio priznanje '95. godine postavši državni kulturni centar frankofonog dela Belgije te je dobio ogromna sredstva za renoviranje. Jedan od konsultanata je slučajno čuo moje predavanje u Beču i rekao direktoru da postoji neko ko bi bio po njegovoj proceni idealan da im pomogne da reše probleme i razviju viziju za budućnost. U mom predavanju video je sasvim različit pristup i metodologiju. Dakle, tu se vidi da neka iskustva koja mi ovde gradimo mogu biti izuzetno korisna. Tako je knjiga Menadžment u umetnosti u turbulentnim okolnostima koju smo napisaliSanjin Dragojević iz Zagreba i ja, upravo prevedena na arapski i ruski jezik jer je u tim sredinama možda još izraženija vrednosna "turbulencija". Sad ta knjiga nalazi svoj put širom arapskog sveta, a preko ruskog jezika i u velikim delovima Evrope i Azije. I prethodna knjiga, koju sam napisala sa kolegom Branimirom Stojkovićem, Kultura, menadžment, animacija, marketing, prevedena je na šest jezika u celini (u sredinama u kojima su problemi slični našima: na ruski, mongolski, gruzijski, makedonski, rumunski, poljski), a delimično i na litvanski i engleski jezik. U Poljskoj je već doživela dva izdanja!

I treća knjiga napisana takođe sa Sanjinom Dragojevićem, Interkulturna medijacija na Balkanu, nailazi na dosta dobar prijem u svetu. Prevedena je na francuski i engleski, a nedavno je objavljena i na albanskom jeziku u Prištini, kao i gruzijskom u Tbilisiju.

Kad pogledate na kulturu Srbije iz nekog od evropskih aviona, šta vidite?

Peking - Prva svetska konferencija žena rektoraPeking - Prva svetska konferencija žena rektoraVidim veliku dinamiku i vrlo interesantne procese u civilnom sektoru. Sve ono što se dešava na nečem što je "of scena" izuzetno je zanimljivo. Možda ne ostvaruje vrhunske rezultate jer nije dovoljno podržana, posebno ne odgovarajućom vrstom edukacije (istraživačko antropološko pozorište, savremeni ples, umetnost svetlosnog dizajna...) Tu se uspostavljaju različiti oblici medijacijskih praksi uz neposredni odnos umetnika sa publikom, osobama sa posebnim potrebama...

Takođe, vidim i visoke umetničke rezultate, ali i rutinu u javnom sektoru, bezidejno ponavljanje programa, ocenjenih kao uspešnih pre mnogo godina. To mi se ne dopada i nadam se da će se promeniti. Novim zakonom o kulturi koji predviđa obavezu strateškog razvoja i planiranja, ustanove kulture dolaze u situaciju da moraju da misle o inoviranju, o promeni, novim aktivnostima. Nažalost, zakon se ne poštuje...

Značajna je dinamika u privatnom sektoru, u izdavaštvu, u filmskoj industriji. Izdavaštvu nedostaje veća, sistematičnija podrška javnog sektora da bi se to što postiže objavljujući prevode dela sa stranih jezika dovelo u sklad sa mogućim delovanjem tih istih izdavača i kao promotora savremene srpske literature i nauke. Tako bi istovremeno postalo pravi agent, zastupnik autorskih prava naše literature u drugim zemljama sveta. Za to još uvek nemamo jak izdavački sektor, on ekonomski tek preživljava, te stoga retko investira u ozbiljnije izdavačke projekte. Ima uvid u to šta se dešava u svetu, ali još nije dovoljno jak da bi mogao delovati čak ni regionalno.

Ukratko, mislim da propuštamo da izgradimo Beograd kao regionalni kulturni centar. Za našu umetnost region jugoistočne Evrope jeste prirodno okruženje, okruženje u kome se govori jezik koji se uzajamno rezume, deli se stil života, vrednosti, emocije... Dok to ne shvatimo, mi ćemo investirati mnogo da odemo u London, Pariz, ali će to biti samo "gostovanje", bez dubljeg uticaja na umetničku scenu tih zemalja. Dok ne ostvarimo zajednički komunikacijski i tržišni prostor – uspostavimo nove vrednosne relacije, dotle će i naša umetnost i kultura ipak ostati provincijski zatvorene.

Tokom 2013 objavili ste dve knjige: Umetnost i alternativa je drugo, dopunjeno izdanje vaše prve knjige, ali Indijsko pozorište: od tradicije do aktivizma, unosi neke nove tonove u vaše pisanje?

Naslovna strana knjge Indijsko pozorišteNaslovna strana knjge Indijsko pozorišteKnjiga o indijskom pozorištu nastala je slučajno. Na svom prvom putovanju po Indiji nisam pisala dnevnik (srećom, pisao je moj saputnik Dragan Klaić, pa je njegov tekst našao mesta u ovoj knjizi kao pogovor da bi i taj deo putovanja bio prikazan). Međutim, na tom prvom putovanju, koje je počelo jednom velikom konferencijom o kulturi Azije, upoznala sam ljude koji će u meni prepoznati nekoga ko bi mogao da im pomogne da sopstveno znanje o pozorišnom menadžmentu kodifikuju i razviju, nekoga dakle koji je potpuno različit od uobičajenih anglo-američkih gurua menadžmenta koji propovedaju neko svoje vjeruju – svakako potpuno neprimenjivo izvan zapadnog kulturnog kruga...

Međutim, indijci su me zamolili da ih prvo sve obiđem – da vidim i ulična politička pozorišta u Delhiju i seoska tradicionalna pozorišta u državi Tamil Nadu, dramska pozorišta Karnatake koja se bore za sopstveni jezik i sopstvenu kulturu, kao i bogatstvo žanrova i menadžerskih formi Bombajskih pozorišta (od popularne komercijalne Tamaše – nešto poput komada sa pevanjem i igranjem, do umetničke istraživačke pozorišne alternative...) Već posle dva dana – posle razgovora sa trupama Džana Natja Manč i Katkata (lutkarsko pozorište), bilo mi je jasno da razgovaram sa izuzetnim umetničkim ličnostima – i počela sam da pišem "dnevnik putovanja", prosto da bih sve te svoje utiske i razgovore pribeležila...

Dodela titule UNESKO katedre Katedri za kulturni menadžment i kulturnu politiku UUDodela titule UNESKO katedre Katedri za kulturni menadžment i kulturnu politiku UUBilo je predviđeno da nakon mog putovanja održim seminar pozorišnog menadžmenta i preduzetništva u Bombaju na koji će doći (razume se o svom trošku) po dva člana svake trupe, članice Indijskog teatarskog foruma. Međutim, tokom naših razgovora, iako smo u svakom pozorištu ostajali samo jedan ili dva dana, a negde i samo nekoliko sati, atmosfera koja bi se uspostavila odmah, bila je takva da je nekoliko trupa rešilo da dođe "celovito" na seminar (uprkos visokoj ceni avionskih karata i hotela u Bombaju)... I nastavila sam da radim sa njima – tako da danas oni sami vode seminare za nove trupe koje se javljaju širom Indije na nezavisnoj nekomercijalnoj sceni...

 

Dodela diploma Mastera kulturnog menadžmenta u UtrehtuDodela diploma Mastera kulturnog menadžmenta u UtrehtuNisam, dakle, mislila da će ti dnevnici biti za objavljivanje – ali sam u Ludusu i Republici objavila po neki zapis, i dobila brojna pitanja. Javljali su mi se mnogi prijatelji sa rečima – to moraš da publikuješ kao knjigu – jer način kako sam opisivala te susrete bio je pre svega vezan za njihove motive, za njihovu energiju, aktivizam... i svi čitaoci ovde su mogli da vide kako izgleda ljudska i umetnička borba u okruženju koje je još mnogo teže od našeg. U kojem ne samo da nema donacija – tamo nema ni kulturne politike, i od države se ne očekuje ništa – ali su zato reči poput solidarnosti, uzajamne pomoći, strasti – ključne da bi se razumela etika indijskog nezavisnog pozorišta, i shvatilo kako je to moguće da zajedno deluju pozorišta tako različitih estetika, žanrova, političkih stavova – pa, i pozorišta koja razbijaju kastinsku društvenu strukturu u svakom smislu... Stoga je ova knjiga pre svega knjiga o ljudima – to su susreti sa izuzetnim ženama (da parafraziram Pitera Bruka) – ženama koje su uspele da stvore okolnosti u kojima će se teatarski život razvijati u svim pravcima.

Zorica Jevremović

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12