Mediantrop broj 13
Zorica Kojić - Dva Koncerta
Sentiment pun elegancije: Plasido Domingo u Kombank Areni
Zorica KojićPlasido Domingo umetnik je koji sve pretvara u zlato samo tek daškom svog velebnog glasa. Nakon ovog, teško da se ima još šta da doda na utisak koji je ostavio svojom aristokratskom scenskom pojavom, muzičkim obiljem što ga je prosuo beogradskom Kombank Arenom sa svojim vrlim saučesnicima - Simfonijskim orkestrom i horom RTS pod upravom dirigenta Izraela Gurskog, ali sasvim upečatljivim delom i svog maestra Bojana Suđića, te sopranima Virginijom Tola pre svega i Mikaelom Oeste, kao i specijalnom gošćom koncerta Jadrankom Jovanović - a zatim i svim onim delikatesnim detaljima svojih probranih pevačkih pojava ovom prilikom, koje sve od reda svedoče o zrelom spokojstvu jedne velike i moćne karijere, emotivne bez izveštačenosti, sa ukusno doziranom dramatikom i kadre da se upusti u ma koji muzičkižanr, a da se ne obeščaste visoki i najviši umetnički ideali koje zauvek nosi u svom vrelom srcu.
Domingo je i maestro živog ugođaja takođe. Uzbudljiva prikazanja na sceni, sjajan tok ove grandiozne muzičke predstave koja se odvija pred vama, noseći vas od serioznog operskog raspoloženja tokom prvog dela večeri, pretežno obojenog Verdijevim genijem, preko drugog dela u kojem izabrani mjuzikli i operete podižu temperaturu, no sasvim i dalje opstajući u otmenim umetničkim okvirima, e da bi serija biseva zapahnula nas divotom bez zaostatka, gde evergrin nadrasta svako očekivanje u interpretacijama "Besame mucho" ili "Granada", ali vas zalije i suzama u finalnoj "što se bore misli moje", sa svim akterima na pozornici u više nego dirljivoj posveti muzičkoj lepoti našeg porekla. Od samog trena kada kroči na scenu Kombank Arene da zapeva Đordanovu "Nemico della patria", nakon uvodne "Nabuko" Uvertire u kojoj orkestar prefinjeno spaja spiritualno, milozvučno i herojsko, naznačujući glavno ozračje večeri pred nama, Plasido Domingo svojom dikcijom, glasovnom zanosnošću 
Jadranka Jovanović i Placido Domingoi zanesenošću, poniranjem u rolu sa sentimentom punim elegancije, boji čitavu stvarnost samo svojim glasovnim kolorima i moćima do samog isteka. Neupitna vokalna krasota, topla poput pravog sunčanog točka što greje predeo pred vama, ovenčava i posebnost svih drugih muzičkih tumača uz njega na podijumu. Delikatno osećajna i izražajne dubine Virginija Tola, ljupka i koketna Mikaela Oeste, gromko savezništvo u duetima i ispoljavanje svojih podstaknutih umetničkih snaga sa velelepnom lakoćom u svim fazama repertoara, uključujući i divan zajednički trenutak sa Jadrankom Jovanović u Leharovom duetu "Lippen schweigen" iz "Vesele udovice", čini ovo veče odistinski izuzetnim. Poseban momenat u njemu svakako je "Tonight" iz Bernštajnove "Priče sa zapadne strane" gde palicu preuzima maestro Bojan Suđić tvoreći momentalno poseban puls, izvrsnu dostatnost saučesništva i format velikog orkestarskog užitka. O udelu Hora RTS tokom drugog dela večeri da i ne govorimo, svi komplimenti!
Uživali smo tako odistinski u društvu velikog majstora muzike, osećajne ljudske duše, koja ne zaboravlja svoje umetničke prijatelje u ma kojem zakutku sveta (pozdravljanje primadone Radmile Bakočević sa scene) i istinski obdarenog diva pevanja i zadovoljstva da ga podeli sa publikom. Tako nešto se ne zaboravlja.
Basnoslovna kula zvuka: Herbi Henkok u Sava Centru
Herbie HancockHerbi Henkok, legendarni džez umetnik, maestro klavira i svakog zamislivog instrumenta sa klavijaturama takođe, superstar popkulturne scene sa toliko osvojenih nagrada da ih je teško uopšte pobrojati i titulama koje govore svaka ponaosob za sebe – nastupom u Sava centru demonstrirao je svu vitalnost svog fantastičnog muzičkog bića. Klasik, inovator, autorska persona izuzetnog instinkta i tajminga, muzičar otvorenog sluha širom preko kontinenata i žanrova i plemenito ljudsko stvorenje. Stojeći na nogama uz pljesak od kojeg vas bole dlanovi i sa kricima oduševljenja i obožavanja u pozdrav, okončan je Henkokov koncert u Sava centru za kojim čeznete već na putu kući nakon svega.
No, Herbi Henkok sa sobom je doveo takvu reprezentaciju izuzetnih muzičkih imena, da njihov zajednički nastup angažuje vašu pažnju i sva čula gotovo jednako, kao i kada je reč o samoj glavnoj zvezdi večeri. Izlazeći jedan za drugim na scenu, fenomenalni bubnjar Vinnie Colaiuta, potom basista James Genus sa blues melodikom zapletenom u svoje potmule tonove, te napokon genijalni gitarista Lionel Loueke, čiji instrument ispušta od starta najčudesnije i apsolutno oneobičene zvuke koje uopšte možete pretpostaviti, ovi umetnici plene svojom ozbiljnošću i posvećenošću, pripremajući pojavu Henkokovog božanstva, čijim prisustvom sve zazvuči kao tuce najsloženijih orkestara na pozornici istovremeno. Gipkost Henkokova za svojim instrumentima, klavir nahranjen kristalom viših sfera, klavijature kosmičkih auditivnih senzacija i konstelacija, u dodiru sa trojstvom muzičara pored, počinje u zajedničkom majstorstvu i predanosti da nalikuje na kakav nadnaravni savremeni komad čiste klasike – toliko je invencije, mudrosti i otmene intuicije u ovoj basnoslovnoj kuli zvuka, da imena odabranih brojeva koje tokom večeri odlučuju da tumače postaju potpuno nevažna. Loueke kao nosilac Svetog Grala u obličju gitare u svojim rukama, i sam njegov zvuk što bljeska zlatom i golica sluh šiljcima dijamantskog kamenja, basista sa dubinama melodijske virtuoznosti, zanesen u svoju kontemplaciju po potolinama tonova, bubnjar koji raznosi dah ispaljujući eksplozivne metke sa svog kompleta od kojih se svaka materija može u trenu da rastoči. Spiritualna atmosfera „Watermelon Man", tajanstveni rock 
Herbie Hancockdecibeli koji plutaju po sali, zvučni seksepil koji ostaje na snazi do kraja, ta neodoljiva, prilepljujuća senzualnost kojim se Henkokova muzika oslobađa u prostoru napučenom ljudima, Henkok koji će se ovde prvi ali ne i poslednji put do kraja latiti svoje „klavitare" i njenih pijučućih duela sa basom i gitarom, punih ljubavi za zvuk i svoje muzičare. Potom će nam Loueke preneti svu čulnu višeznačnost svog vladanja instrumentom u solu retke lepote kojim priziva sve duhove koji su ikada hodali njegovom afričkom, beninskom postojbinom, progovarajući mnoštvom glasova, coktanjem, dahtanjem, breakbeatom na gitari, zanosno! I onda ponovo, zvuci svemira, raritetni slušni začini, iskusni neuhvatljivi blues, pravo svetilište metamorfoze i zvukosinteze u prekrasnoj „Cantaloupe Island", hip hop i skrečovanje kao uvod u „Rockit", a kroz njega provučeni svi eliksiri i opijati jazza i čega god u melasi zbira sveg svetskog zvukovlja koje vas meša, melje i topi do stadijuma živih i senzibilnih pripadnika ljudske rase.
Hvala tata Henkok!
