Илеана Урсу – Писмо непознатом истомишљенику

Илеана УрсуИлеана УрсуХладно! Идем ка Тиси и све је леденије, очито мој Банат зна шта је зима. У себи мислим није то због гоишњег доба, није. Некад сам се радовала зимама у Банату, све бело, бело да очи заболе од белине. Ово је нека сива зима, тмурна, на њивама жито никло и бори се са ветром, нема тог топлог покривача, па само на местима да извире врх младих биљака. У мени је сиво, слично црним ораницама, мотају ми се по глави чудне мисли, непознате до мојих педесет, мада, да будем искрена, јављале су се повремено, срочиле се у стих. Записала сам их, неке објавила, обзнанила, али ни ја ни ико други није застао да о томе мисли. Сада те исте мисли имају видљиве последице које ће бити тешко занемарити, немогуће заобићи, скоро никако излечити.

Већ више од две деценије, сваки пут кад идем у село, наивно верујем да ћу наћи ведрију слику. Знам ја добро да је то немогуће али ипак ми више прија да по средњем Банату путујем са неком надом. Међутим, не. Дочека ме празно село, мислим улице празне, тумрне, нико. Напуштене куће са разбијеним прозорима зјапе као слепци у празно. То је дакле оно што је истина. А не приче о очувању традиције, једногодишње изношење старе ношње или игра на фестивалу. И све ово ти пишем само да некако правим оквир за оно што је алармантно. Још пре једну деценију сам говорила, додуше у празно, вероватно као и сад, да ће моја национална заједница (румунска) сама себи затворити школе. А сигурна сам да не морам рећи да је то један од последњих катанаца на кућу, немати школу на свом језику је губљење језика а губљење језика се јасно изједначује са брисањем, опет ми се враћа оно о традицији и обичајима и ношњи иРека Тиса, током зимеРека Тиса, током зиме фолклору. И велико питање: с ким и коме? Зашто се то дешава и ко је крив ако се уопште може именовати један кривац? Прво треба добро читати демографску статистику. А она јасно каже да се румунска заједница у последњих три деценије скоро преполовила. Јасно је мени да ће се наћи једни који ће говорити о одласку у иностранство (нису у праву) и они други, којима још мање верујем, који ће говорити о асимилацији и економским тешкоћама. Пошто је истина једна она се, по обичају, налази изван таквих срачунатих прича. Мислим да је и ту заједница сама себе укинула. Ако се опет вратимо на ту статистику, видећемо да је заједница румуна јако стара и да се рађа дупло, чак и више, мање деце од оних који нас напуштају заувек. Ја сам писац и преводилац. Ја гледам из другог угла од политичара, економиста и срачунатих гадова. Румуни у Војводини имају школе на свом језику сто година (намерно не дајем тачне податке, нека се неко, ко се тиме бави, коме је то професија, прави праве анализе, ја само следим мисли које ме терају да задрхтим од њих више него од зиме). Некада у нашим селима (румуни су углавном рурално становништво) једна генерација у школама је бројала до осамдесеторо деце. Сада ако у се роди десет кажу да је добро. И није ни то највећи јад, неко ће рећи да јесте и то страшно, али мука је што румунске породице више не уписују своју децу у школама са румунским наставним језиком. Е то је страшно. То је право убиство језика. И себе. Имати разред од двоје деце на румунском језику у селу које је некад имао по два разреда са 35 ученика у генерацији јесте страшно. О томе сам говорила и пре али без утицаја. Додуше, јасно је мени да не може имати неки утицај реч писца у време кад се за књигу маше само онај који је школу завршио Виногради средњег Баната, током зимеВиногради средњег Баната, током зимепре педесет година. Ја више немам децу за школу. И неко ће речи шта се онда меша, стара па нема своја посла. Имам ја посла и то је један од њих: очување језика. Моја деца (мада из мешовитог брака) говоре, пишу и, најважније, читају на језику своје мајке. И то им није сметало да напредују и зврше „велике" школе и добију академске титуле. Напротив. Зашто моји сународници не уче своју децу језик који су наследили од дедова и који су очували на овим просторима више од два века? Е то је питање. А не одговори да не даје држава, не даје нам овај или онај. Људи права се узимају а не дају.

Хладно у средњем Банату. Пишем ти ово само да некако испустим горчину. Јер већ дуго стискам зубе да не крикнем и стискам капке да ми суза не врци. А и даље не знам да ли ми је толико хладно због зиме или због свега што се скупило у мени па ми је изнутра хладно. Опрости што те оптерећујем. Али ако не сада онда кроз неколико деценија и ти, драги истомишљениче, ћеш осетити исту хладноћу у својој заједници. Зато промисли и учи шта не треба радити и како сами да не ставимо катанц на нашу кућу – језик.

Илеана Урсу