Aleksandar Rafajlović - 'Dvanaesti'

 

Aleksandar Rafajlović foto: Milovan MilenkovićAleksandar Rafajlović foto: Milovan MilenkovićOva izložba je materijalizovani instinkt za samoodržanjem. Sve priče imaju neki svoj početak i do moje potrage za ikonama predaka i rada na dokumentaciji o njihovom radu, o freskama i ikonama, koje su slikali tokom skoro dva veka njih jedanaestorica iz pet generacija, došlo je zato što je niko drugi, u ovoj ili onoj zemlji, nije napravio.

U jednom trenutku su se kockice složile jer je za takvu vrstu ekspedicije bilo dovoljno to što je moj profesionalni fotograf Aleksandar Milosavljević imao auto i fotoopremu a ja sam nosio sa sobom sve informacije, blagoslove, dozvole za snimanje, kontakt telefone i adrese. Nosili smo i agregat zato što mnoge crkve nemaju struju.

Na početku sam se rešio da to uradim jer decenijama nije bilo novih istraživanja ili nove prezentacije njihovog rada, ali ne samo da se nije nešto novo pojavilo u odnosu na moje pretke, nije se ništa novo pojavilo ni u mnogo čemu drugom u ovoj zemlji. Mi smo prošli naci priču od preamebnog stanja pa do danas. Nažalost, za to vreme ništa se nije uradilo da se baština vrednuje na pravi način. Sa druge strane, ništa se nije uradilo ni da se vrednuje posao kojim se bavim. Umetnik sam od osamdesete, to je sada jedno ludo dugačko vreme. Potreban je veliki napor da se čovek ovde i sada usredsredi i da nešto radi, znajući da će biti ignorisan, znajući da će komunikacija biti gde god je moguće ukinuta, znaće da će za svoje radove morati da uloži brdo para i da će ih posle izložbe negde skloniti, ako ima gde.

Bokokotorsku ikonopisnu školu čine jedanest mojih predaka zajedno sa Maksimom Tujkovićem. Po redu, rodonačelnik, Dimitrije daskal, koji nema drugo prezime nego svoju titulu. Daskalos je na grčkom učitelj, majstor, a on je bio i jedno i drugo. Dimitrije je bio učenik majstora Radula, jednog od najvećih srpskih slikara druge polovine sedamnaestog veka, od njega je učio zanat i na putovanjima pomagao učitelju koji je već bio u godinama. Postoji pretpostavka da je Radul poslednje freske u manastiru Praskvici uradio ne samo uz Dimitrijevu pomoć, već da je neke delove freskaka Dimitrije sam oslikao.

Porodica, po nekim logičkim zaključcima, potiče iz okoline manastira Morače. Upravo u vreme dok Dimitrije pomaže Radulu na radu u Praskvici odlučuje da se preseli u Risan i da tamo osnuje slikarsku radionicu. Najverovatnije je radionica bila pored same crkve u Risnu, ispod gradskog groblja. U crkvi u Risnu nalaze se njegove prve potpisane četiri ikone koje su napravljene kao majstorsko pismo. Ponekad u šali kažem da bi mogle da stoje u trećoj sobi od Rubljova. Naravno da ja sad tu malo navijam ali to su stvarno četiri prelepe ikone gde on pokazuje svo znanje koje je naučio kod Radula, svoj lični slikarski rukopis i prvi potpis iz 1680. godine. Tako počinje trajanje. U radionici će učestvovati i biti slikari sva četvorica njegovih sinova. Gavrilo, Danilo, Rafailo i Đorđe. Prezivaju se po ocu Dimitrijevići. Najstariji Gavrilo, koji je bio monah u manastiru Morača, baviće se duborezom. Još uvek je nedovoljno jasno da li se bavio slikarstvom. Pošto nisam istoričar umetnost koji vapi za određenom dovoljnom količinom podataka da bi izneo neku tezu, na osnovu slikarskog rukopisa za nekoliko ikona mislim da su Gavrilov rad. Đorđe je ostavio dva potpisa pa mu se može pripisati nekoliko ikona. Rafailo je najbolji i najplodniji ikonopisac. Na žalost, veliki broj njegovih ikonostasa i ikona je uništen i nije dospeo do naših dana. O Danilu postoji samo zapis da je freskopisao crkvu u Glavatima u Donjem Grblju koja je porušena krajem XIX veka. Postoji jedan broj ikona koje bi se mogle pripisati Danilovoj ruci jer se razlikuju od ikona njegove braće ali samo po slikarkoj analizi jer nijedna od njih nije potpisana. Više podataka o ikonopiscima nema zato što su oni bili samo majstori koji su svojom rukom, grešnom, slikali nešto što je Božija promisao. Ikona je Božija promisao. Slikarska ruka služi samo da bi bila transfer promisli. Samim tim se njima bilo koja vrsta individualnosti, samosvojnosti ili ličnosti na neki način oduzima i ne priznaje, oni kao zanatlije ostaju apsolutno nezabeleženi. Nepoznati su njihovi biografski podaci. Samo se za poslednju dvojicu slikara zna kada su rođeni, kada su umrli i gde su sahranjeni. U to doba postoje biografije uspešnih i bogatih trgovaca, ali o umetnicima nema podataka. Ne radi se samo mojim precima. O velikim slikarima XVI i XVII veka, Longinu ili Georgiju Mitrofanoviću gotovo da nema reči. O majstoru Jovanu koji je ostavio samo jedan i to šifrovani potpis, tek se sada ekipa istoričara umetnosti koji se bave tim vremenom usaglasila da nije Kozma, da nije Jovan Kozma, nego Jovan, majstor Jovan. O njima i njihovim životima ne znamo ništa. Veličanstveni slikari, oni su naši Karavađo i Botičeli.

Slikanje ikona u porodičnoj radionici nastavljaju Rafailovi sinovi Petar i Vasilije koji se po ocu prezivaju Rafailovići. U to doba se ukida običaj da se prezime dobija po ocu pa se i naredne generacije prezivaju Rafailović. Petar se posle 25 godina bavljenja slikarstvom seli na Krf a Vasilijevi sinovi Đorđe i Hristofor višedecenijskim radom uspešno nastavljaju porodični posao koji će u drugoj polovini XIX veka okončati poslednja dvojica. Hristoforovi sinovi Jovan i Ivo.

Moja ekspedicija je zasnovana na kataloškim podacima koje je ostavio profesor Rajko Vujičić u svojoj doktorskoj tezi. Doktorirao je na Bokokotorskoj ikonopisnoj školi u Zadru 1983. godine i napravio herojski čin jer je on je prvi koji se bavio svom dvanaestoricom slikara. Do tada je postojali manji tekstovi, jedna obimnija studija koju je Pavle Mijović napisao o Dimitriju daskalu i ništa drugo. Posle toga su se pojavljivali manji članci i do dan danas svi prepisuju profesora Rajka Vujičića, njegov doktorski rad. Samo zato što nije štampan i ne može da uđe u fusnote. To je ipak neki drugi svet, bolje da ne govorim o tome.

Naša dokumentacija sadrži ne samo uobičajene fotografije kao reprodukcije slika, nego su tu fotografije naselja u kojima se nalaze crkve, riznice, muzeji ili manastiri. Ako je crkva u pitanju, ima nekoliko fotografija i može se videti kako je građena, da li ima nekih zanimljivosti na fasadi ili zvoniku. Zatim ikonostas, pa tek onda pojedinačne ikone sa mnoštvom detalja. Snimili smo veliki broj da sada nepoznatih i neobrađenih ikona. Ostao je nedokumentovan veoma mali broj ikona, ali posao će se nastaviti.

Ceo materijal može da se vidi na sajtu: www.bokokotorskaslikarskaskola.rs

Sajt je pravljen po principu vodim te na izlet. Prvo autokarta. Počinje nečim što je uvek važno, da znaš gde se nešto nalazi i onda da vidiš kako izgleda. Drugo, kada su ikonostasti u pitanju to je, današnjim rečnikom rečeno, ceo jedan koncept. Morala je da se napravi celina koja se čvrsto drži ne samo ikonografski, nego i likovno, jezikom, rukopisom, to je koncept koji se modifikuje svaki sledeći put u zavisnosti od patrona kome je posvećena crkva i od želja poručioca. Slikari svaki put iznova probaju da nađu dobro rešenje.

Najveći deo posla, iako im se ikone nalaze u najvećim manastirima u Morači, u Pivi, Savini, Praskvici, Nikoljcu, staroj pravoslavnoj crkvi u Sarajevu, Pećkoj patrijaršiji... rade za male seoske crkve. Mislim da tu postoji najčvršća veza sa tlom, sa ljudima, sa arhitekturom malih crkava sa jako slabim osvetljenjem koje je uslovilo njihov način rada. Jak, vrlo ekspresivan crtež i jak bojeni kontrast. Meni su oni sve vreme čista čarolija. Uspeli su da sve energije zajedno sklope i još uvek je vidljiva veza sa predelom i ljudima koji tu žive. Čak se ponekad mislim da ono što je na tim jako svedenim ikonostasima predstavljeno, ne samo minimalna nego i dovoljna količina religije koju jedan vernik treba da poznaje.

To je podneblje koje je imalo strašna razaranja. Imalo je neprekidne ratove. Jedni, drugi, Austrijanci, Venecijanci, Turci... Stradanja su bila strašna i u vreme dok su radili, a i posle toga. Nisam sasvim siguran, ali ne verujem da je više od jedne trećine njihovih radova dospelo do naših dana. Na kraju, posle svih pljački, prodaja ikona strancima i raznih barabluka, snažan zemljotres 1979. godine je oštetio veliki broj crkava i ikona koje su bile u njima. Posle zemljotresa Zavod u Kotoru napravio je veliki posao, naravno dugotrajni. Još uvek ima ikona i fresaka koje čekaju konzervaciju i restauraciju. Neke ikone su potom vraćene na lokacije odakle su došle, a neke još uvek čekaju da se vrate pošto ni sve crkve nisu ni bile obnovljene. Mislim da se sada postavlja problem da li uopšte da se vraćaju u ta sela koja su skoro napuštena. Ljudi su posle zemljotresa dobili pare da obnove kuće ali oni nisu hteli da ih obnove nego su napravili nove, na drugim, za novo doba boljim mestima. Mnogo sela je gotovo napušteno. Ostaje još uvek veliki broj nesređenih ikona i ikonostasa koji bi morali da se što skorije konzerviraju.

Trenutno fotodokumentacija ima 13.000 fotografija. Odavno postoji ideja da se napravi jedan opšti katalog sa fotografijama svih ikona. To znači da za razliku od svega do sada štampanog, malog ili minimalnog što se pojavilo na tu temu, postoji katalog svih ikona, a ne nekog izbora. Trebalo bi od jeseni da sednem i sam napišem tekstove sa mojim ličnim iskustvom. Ja kao umetnik. Ne onu vrstu tekstova koju pišu istoričari umetnosti, nego da ih napišem jako lično. Morao sam svašta da pročitam, da saznam mnogo toga, jer puno stvari mi nije bilo jasno. Pored fotografija morao sam da napravim kataloške podatke o onom šta je, ko je, kada je... morao sam da napišem naslov ikone, dimenzije, ko je mogući autor i u koje je vreme ikona nastala.

Izložba ikona Bokokotorske ikonopisne škole će se valjda dogoditi u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Do sada je odložena tri puta, još uvek se ne zna kad će biti, kako će biti i da li će je biti. Trebalo je da bude u isto vreme kada i moja izložba. U stvari scenario je bio savršen: jedanaestorica mojih predaka slikara su trebali da budu u velelepnoj galeriji SANU, a ja, sam, sa druge strane ulice. Neko ko im je napravio dokumentaciju, sam, dvanaesti po redu. Posle mog čukundede Iva u sledeće tri generacije među Rafajlovićima nije bilo slikara. Onda se pojavljujem ja, a nisam slikar ikona, nisam slikar tog vremena, nemam narudžbinare koji će mi nešto poručiti, niti imam takvo polje interesovanja. Ja sam umetnik koji ovde živi, radi i pokušava da se bavi nečim za šta ima utisak da zna bolje od drugih i ima želju da to podeli sa drugima.

Cela izložba «Dvanaesti» je na neki način vezana za nedostatak bilo koje vrste informacije o njima. Kako o njima nema podataka onda sam hteo da kao umetnik iz vremena gde informacija ima ne samo dovoljno nego i previše, napravim seriju radova koji se tiču moje biogafije. Sa zajedničkim nazivom «Podaci za biografiju», napravljeni su u raznim medijima. Na tri rada pokušavam da slikam kao oni ne bih li zavirio u taj njihov svet i sa praktične strane. Shvatio sam kroz šta su sve oni morali da prođu u dugom procesu izrade ikona od glačanja daske, preparature, slikanja, pozlate, lakiranja... Nisam u toj tehnici jajčane tempere naslikao prave ikone, nego sam na dva rada napravio slike sa frizovima ruku koje slikaju i potpisuju se, a na trećoj se pojavljuje cela priča koja traje dva veka, kako rade i kako se porodična paleta seli iz generacije u generaciju. Taj rad se zove: «Tako, gledaj ovamo, osmeh». Oni su moji nebeski slikari i ja ih odozdo, sa zemlje i slikam i fotografišem.

Ja sam vrhunski doprinositelj nacionalnoj kulturi i sa vrlo jasnom namerom govorim o tome. Tabloidizacija ideje o dodeli nagrade za vrhunski doprinos ili kako se u narodu kaže penzija nacionale, uglavnom se bavi skandalima, a nikad ljudima koji su tu nagradu stvarno zaslužili...Meni je to i praktično statusno određenje. Prvo sam bio član udruženja, pa sam posle dvadeset godina bio istaknuti umetnik i sve vreme sam morao u biografijama da pišem gde sam i šta izlagao, koje sam nagrade dobio, da li sam bio u nekim kolonijama...Status vrhunskog doprinositelja nacionalnoj kulturi mi omogućava da se uopšte više ne bavim tim detaljima već samo napišem vrhunski doprinositelj. Ostalo se podrazumeva.

Na radu na kome je štampan nadnaslov «Blica» je najava intervjua «Institucije su kao loši roditelji» iz 2002. godine. U odnosu na sadašnje vreme, to je još uvek optimistička godina da će se nešto u ovoj zemlji desiti pozitivno. U nastavku intervjua govorim da su, zbog malog procenta izdvajanja za kulturu i svega ostalog, gomile neradnika u institucijama jedva dočekali da novca nema da bi mogli da vam kao mantru ponavljaju «para nema, ništa ne radimo», «para nema, ništa ne radimo» i da budu apsolutno srećni što ne moraju ništa da rade, a da primaju plate.

Aleksandar Rafajlović foto: Milovan MilenkovićAleksandar Rafajlović foto: Milovan MilenkovićNa žalost institucije ne funkcionišu. U Knez Mihailovoj smo, prođite najvećim knjižarama u ovoj ulici, najvećim knjižarama u Beogradu i kupite monografije Studenice, Sopoćana ili Pećke patrijaršije. Daću Vam para koliko treba za kupovinu. Nećete naći nijednu. Sada, kad već pričamo o baštini, vizantiji, o postvizantiji, dok pričamo o velelepnim spomenicima iz toga doba na našim prostorima koji su i svetska kulturna baština, nema knjiga o njima.

Isti odnos je i prema živima. Ista priča. Mi kao da nismo živi ovde. Takav je odnos prema umetnicima. Ovde kao da neko vreme treba da prođe, da prođu nečiji životi. Život je ozbiljna pojava, treba ga ozbiljno živeti. Ja sam moje pretke ikonopisce naslikao kako slikaju na nebu dok ih slikam i fotografišem sa zemlje. Možda oni slikaju u nekom drugom svetu. Ipak, nema drugog sveta ako ne obaviš život na ovom svetu. Šta god vam rekla bilo koja religija, ja vam to garantujem. Živeti ovde i sada, biti slobodan i biti srećan. Ne mora srećan, ponekad radostan...Znate li kako je teško biti slobodan. Ja sam bio slobodan u životu tek nekoliko trenutaka i zbog toga sam ponosan. Vi sebe morate prvo da dovedete u stanje da ne pravite nikakve kalkulacije.

Rad koji se zove «Prozor», sa podnaslovom «Znaš, umeš, možeš, hoćeš» je glavno osećanje za koje sam siguran da nije samo moje lično, nego i dominantno osećanje srpskih umetnika. Sve što znaš, umeš, možeš, hoćeš i što bi želeo da podeliš sa drugima uglavnom je nemoguće. Ima neka rešetka koja ti ne da. Lepo bi bilo da se od ovog posla živi bolje, a pre svega radi bolje. U stvari, moj vapaj je pre svega za bolje i uspešnije raditi.

Ima još jedan rad na izložbi koji je podatak za biografiju, film «Dvanaesti» na čijoj se odjavnoj špici pojavljuje samo moje ime. Mnogi komentarišu: koji egocentrik, koji egotriper. A ja im kažem da nisam ego manijak već sam užasno usamljen i sve moram da uradim sam. Posle tolikih godina posla svaki put kad nešto počinješ da radiš osećaš se kao da si tek izašao iz vrtića ili sa akademije. Ništa, niotkuda pomoći. Šta god da si do tada radio nije ti pomoglo da se popneš na neku sledeću stepenicu koja će ti omogućiti lakši, bolji ili precizniji posao.

Tekst je redigovana verzija transkripta razgovora Aleksandra Rafajlovića i Vesne Milosavljević za Seecult "Vođenje"

 

Link: SEEcult.org Portal za kulturu jugoistočne Evrope | VOĐENJE: Aca Rafajlović, XII