Borislav Stanojević - Usamljenost super-heroja

                                      Amerikanci su kolonizovali našu podsvest.

W. Wenders

Borislav StanojevićBorislav StanojevićPRETHODNA NAPOMENA: Ovaj esej je, uslovno, fenomenološki skoncentrisan na uticajni strip-fenomen super-heroja i to onakav kakvim su ga učinile i po svetu raširile dve američke izdavačke kuće - D.C.Comics (Superman, Batman, itd.) i Marvel Comics (Spiderman, Silver Surfer, itd.).

PREDGOVOR

100 godina svetskog filma 5 godina prethodi kraju II milenijuma nove ere, ili kraju sveta, kako svi milenijaristi oduvek tvrde.

100 godina srpske filmske projekcije pada 6 meseci kasnije.

Rekapitulacija je neumitna jer XX vek više ni samog sebe ne može prepoznati.

(Ali, za to više, ionako nema potrebe. XXI ima svoje probleme.)

Sve najvažnije ideje ove knjige proizilaze iz rečenog. Ključna, Kapetan Nitrat, prvi je svetski strip-serijal o filmskoj arhivistici i filmu uopšte, a njegov idejni tvorac je filmski arhivista. Zadatak filmske arhivistike je čuvanje, obrada i prikazivanje svih filmova za sve ljude. Ali samo filmski arhivista zna da je ovo nemoguć zadatak, jer čak i kada bi uslov dostupnosti bio idealno rešen, propadanje filma (kao do sada najpreciznijeg odraza čoveka i njegovog sveta) je neumitno.
Čak i kada bi potop elektronskih medija i veštački-inteligentne civilizacije poštedeo ostrvce muzeja filmske umetnosti, čak i kada bi se bar poneki film o bliskoj bućnosti još dao napraviti kao film (šta god sve to impliciralo), da li bi bilo pošteđeno dovoljno ljudske duše da u njemu išta nađe?
Ali to je pitanje retoričko, jer nosač filma, filmska traka, propadljiv je gotovo kao čovek. I to što je novijeg datuma, paradoksalno, sve je brže i temeljnije propadljiva.
Začudo, zapaljivi, nitratni film, to čudovište koje se pali po svom satu i volji, a ne gasi se nikako, i dalje je najpouzdanija slika o svetu (ispred kamere) koju smo mogli sačuvati. Baš kao da je nitratni film, tako sklon samozapaljenju, čuvar naše duše, po nekima, od same božanske vatre sakovane.
Izgleda da na svetu nema dovoljno novca da spase film. Čak ni ovaj, nitratni. Znači li to da film treba prepustiti propasti? Čime se, dakle, još uopšte, i s kakvim smislom bave filmski arhivisti u tim svojim začaranim kulama od slonovače, u svojim čudnim ritualima obojenim zrakom isprekidanog svetla? Je li zaborav sveta koji smrt filma donosi nužan ili danas čak i poželjan?
To su pitanja koja i sami arhivisti sebi, na kraju veka filma, moraju postaviti.
Autor Kapetana Nitrata, dakle, ova pitanja formuliše, kao svojevrstan apel, kroz svima blisku formu stripa, gotovo vršnjaka filma: i sebi i svojim kolegama, i svima spremnim da mu se pridruže u pohodu za spas svog pamćenja i duše (filma).
Novac neće spasiti film, ali on može pomoći odlažući njegovu smrt do eventualnog spasa. Film, tj. nas same, može spasiti samo čudo, mesija, super-heroj: dakle, onaj nepoznati, bolji od nas, koji živi skriven u nama samima.
Studija o super-herojima u stripu i filmu, koja prethodi, potrudiće se da rasvetli problem super-heroja, budući da je i sam Kapetan Nitrat jedan od njih (tj. nas).
U čuvenom super-herojskom stripu Moora i Gibonsa The Watchmen (1989.) civilni alter ego super-heroja Roršaha, koji noću satire zločince, preko dana nosi tablu sa natpisom: Svet će propasti danas. Kada ga sutradan prodavac novina upozori da se Apokalipsa, ipak, nije dogodila juče, Roršah ga pita: A, jeste li sigurni?

 

KOME I ZAŠTO U SRBIJI TREBAJU SUPER-HEROJI? (UVOD)

Bez višepartijskog sistema i građanskog društva, bez makar privida demokratije, bez odsustva dominantnog gravitacionog jezgra čvrste i jedinstvene moralne, ideološke i/ili religijske linije - nema ni super-heroja.
Srpski tradicionalni moralni nazori, budući kompatibilni sa srednjevekovnim viteškim, maskiranog super-heroja bi okvalifikovali kao kukavicu.
Super? Ovde postoji samo heroj, pod punim imenom i prezimenom, potpuno odgovoran i ponosan nad svojim radom i delom.

Sve ostalo je sramota, jer je zajednica1, jedinstvena u svojoj generalnoj liniji, pa čak i u otporima prema njoj.
Moralna decentralizacija, kombinovana decentralizovanom, gotovo okultnom, mističkom, metafizičkom opresijom, koja kao da dolazi odasvud, a centar nalazi samo u žrtvi, tek kao takva stvara preduslov za srpske vigilante, maskirane super-heroje.
Situacija u Jugoslaviji tridesetih godina, s vremena na vreme imajući sličnosti sa današnjicom (devedesetim) porodila je ono malo super-heroja u našem stripu: Beli duh, Crna sablast, Crna maska-lord Varvik, Kit Darant i Gospodar smrti, bukvalnih kopija (uglavnom Crvenog bedrinca / Scarlet Pimpernel i Zoroa) ili licencnih (Usamljeni jahač, Zigomar, Fantom), stranih super-junaka. Zbog svog pomodnog uvoznog šarma buržoazije nisu mogli osvojiti ni one, koji su se sa njima makar delom mogli identifikovati - van zakona stavljene političke vigilante revolucionarne provinijencije.
Naš posleratni Tajanstveni vitez (edicija Nikad robom) spada u detinje podsticajnu ali naivni nepromišljen contradiction in adjecto:

  1. Jer viteza, srednjevekovnog junaka, koji krije svoj grb i lice, možemo uzeti kao idealnu paradigmu besmisla. Čak i najveći podsmevač viteštvu, Servantes, nije mogao sebi da dozvoli da svog Don Kihota, ponizi maskom (Sjena, hrvatska varijanta američkog Zoroa /Julesa i Furtingera/ iz 60-tih, interesantna je izuzetno, jer tu maska domaćeg plemića predstavlja samo jednu fazu borbe za oslobodjenje od zlog, stranog tiranina);
  2. Takav je (maskirani super) heroj u našem socijalističkom, samoupravno orijentisanom društvu, tekuće revolucije, čoveka-našeg najvećeg bogatstva i udarničkih znački i podviga mogao biti samo super-zločinac, dakle još jedan od prikrivenih klasnih neprijatelja, reakcionara defetista i ostalih materijalno i moralno nepodobnih, neverovatno žilavih ali neobično retkih i malobrojnih spodoba.

Ali svi oni su pre služili da istaknu snagu i lepotu naših trudbenika i čvrstinu našeg bratsko-jedinstvenog društva.

Prevedeni super-heroji (američki) tu su od 70-tih godina. Nekoliki naši likovi pojavljuju se kao kopije američkih predložaka: Magirus, Cat-Claw, itd.
Čak i zadnji prilog novog beogradskog izdavača Luxora (1996.-1997.) srpskom super-herojskom stripu (Generacija Tesla i Borci sumraka) spadaju u mimezu američkih strip likova, strip kompanija Marvel i Image, sa jednim svežim dodatkom: radnja je ovlašno smeštena u neodređenu budućnost i prostor, koji nosi ime (i) Beograda, a neki od junaka prezivaju se na -ić. Nažalost, junaci su jednoobrazni, tj. ukoliko i nose neku vrstu obrazine, heroji (poput Šapata i Sajbernauta) to ovde ne čine da bi prikrili svoj civilni identitet.
Dakle, do toga, razvoj njihovog (stripovskog, ali i našeg, civilnog) društva tek treba da ih dovede.
Neminovnost maske, ali i super-heroja, vigilanata, mi Srbi tek treba da otkrijemo i razumemo.
U tom smislu srpski film je «pravi Srbin». U njemu čak ni za profesionalni poziv maskera nije bilo (mnogo) mesta – a kamoli za masku. Možete li i zamisliti «Batu» Živojinovića i «Smokija» Samardžića, u bilo kom svom herojskom filmu, sa makar delimičnom facijalnom obrazinom?
Sve do haške prekretnice u srpskom herojizmu nema ničeg skrivenog i tajnog. Srbija će, dakle, ubuduće, morati da uveze super-herojizam kako bi ostala herojska.
Naravno, postoji jedan Srbin koji nam se, i bez maske, nameće kao super-heroj. To je Dragoljub Aleksić. I što se tiče njegovih nadljudskih sposobnosti, snage, izdržljivosti, nesalomljivosti (pre svega duha) i bezmerne moći trpljenja sopstvenih povreda i bolova – on se u tu kategoriju, bez ikakve sumnje, lako kvalifikuje. Ali, šta ćemo sa dikskriminativnim kvalifikativom maske? Filmski Aleksić svakako ne može biti super-heroj.
Ali onaj «stvarni», akrobatski, cirkuzantski, snagatorski i izazivački? Prvo, da rešimo problem – je li on uopšte ljudski stvaran? Znamo li nekog realnog Srbina, koji visi iz aviona držeći se za njega samo snagom svojih zuba? Koje je pre toga polomio ispaljujući topovske projektile iz istih čeljusti, prosto vratio nazad u vilicu i naterao da zarastu, kako bi već sutra ponovio istu «numeru»? Koji za sopstvenu polomljenu kičmu pravi metalni «mider», i bez obzira na bolove nastavlja svoj akrobatsko-snagatorski program? Ne brinite. Pitanja su retorička. Ali takva je i «stvarnost» Aleksića. Dragoljub nikada nije bio čovek, već lik stripa, filma, pozorišta, cirkusa... Zato je filmski glumac Aleksić, koji glumi filmskog junaka Aleksića, u ekranizaciji «autobiografije» neustrašivog, «stvarnog» akrobate (Nevinost bez zaštite, 1942.) – svakako trostruka tautologija, a možda i contradictio in adjecto. Sama pomešanost, dubioznost njegovih egzistencija je – maska. Ono (od Aleksića) što Aleksić nudi našem pogledu je prevara. Čak nam i Makavejev nudi samo sopstvenu obmanu (koju podsvesno oseća kao ličnu bruku), pa nam je nudi «zapakovanu» kao pseudo-dokument o Aleksiću (Nevinost bez zaštite, 1968.). A opet, baš kao u stripu, mi uvek gledamo čitav Aleksićev život – on od nas ništa ne taji. Naročito ne taji da on sam nije stvaran, makar ne kao mi. I makar dok ne odlučimo da mu se pridružimo. E, tu je herojizam (maske) Aleksića sasvim super-herojski.

 

Samo čoveku su potrebni ljudi. Homo solus aut Deus aut Daemon. (Aristotel)

Heroj je istaknut među ljudima, ali je jedan od njih. Njegovo herojstvo je njegova profesija. Njegovi podvizi treba da uvećaju slavu njegovog imena i porodice kojoj pripada, kao i slavu onoga u čije ime dela. Besni Orlando, Beovulf, Herakle, ili Sirano de Beržerak, nikada ne bi dozvolili da se njihova dela pripišu nekom drugom. Oni se svog herojstva ne stide i ne kriju se iza maske. Za svoju hrabrost oni traže dužnu počast među ljudima, za svoj kukavičluk ili poraz u stanju su da podnesu zasluženi prezir.
Super-herojski podvizi pripadaju masci, kostimu i pseudonimu. Čovek iza super-heroja ne prihvata posledice svojih moći i poduhvata. Izgovarajući se komplikovanim okolnostima savremene civilizacije on od odgovornosti beži u azil svog alter-ega, baš kao što i nemoć svog malograđanskog (javnog) identiteta može prevazići samo natčovečanskim moćima nekog, ko više ne može biti čovek. Iza maske super-heroja može biti bilo ko, bilo šta. Ali kada se super-heroj pojavi pred ljudima, jasno je jedino da on nije jedan od njih. To je svakako i najveći i najužasniji podvig Maskiranih moćnika: uvek kada vidimo Supermena na nebu, mi u stvari gledamo savršenog ubicu Klarka Kenta, običnog čoveka i mazohiste, čiji leš nikada neće biti pronađen, jer postoji jedino kao prazno odelo, ne više od kostima za maskembal i visi, zajedno sa Supermenovom uniformom, u istom plakaru. Ono što povremeno ispunjava ove kostime, biće rastrzano između svojih božanskih moći i jedne blede novinarske malograđanski kukavičke egzistencije je nešto nejasno i nepoznato, ni Supermen ni Klark Kent, nešto podjednako otuđeno kako od svoje ljudskosti tako i od nadljudskosti. Ali upravo ta dva identiteta, jednako istinita ili lažna, jednako zakonomerna i značajna (ili upravo obrnuto) jednako su određujuća za svakog super-heroja. To dvojstvo je odlučujuće, kao rascep usled apokaliptičkog udara svesti o sopstvenoj samoći u dotle humano biće, za uviđanje sopstvenog nepripadanja ljudskoj vrsti. Naslovni lik iz Wylievog romana Gladiator (1930.), za koji tvrde da je inspirisao strip Supermen, poseduje ljudski um u telu obdarenom natčovečanskim moćima, koji do te mere nije u stanju da prihvati otuđenje od ljudskog društva da od Boga pošteno zahteva smrt. Tvorac, ni najmanje revolucionistički nastrojen, rado mu izlazi u susret.
Egzistencija super-heroja ne može ne biti tragična, jer isto telo naprosto ne može pomiriti, po pravilu suprotstavljene, šizoidne identitete, koji zahtevaju oprečne živote, što nas mora potsetiti na stare hristološke razmirice o razmerama u kojima se, u jednoj osobi, mešaju Isus i Hrist. Nordijski bog groma Tor, kao Marvelov super-heroj, nekoliko puta je kažnjavan zbog svojeglavosti i ljubavi prema ljudima Midgarda (Zemlje). Poslednji put je iz Valhale prognan u potsvest smrtnog čoveka, arhitekte Erika Mastersona, odakle će biti razlučen sa fatalnim posledicama.
Lik super-heroja, u početku, krasi nesebična hrabrost, plemenitost i požrtvovanje u borbi protiv krajnje usko definisanog zla, zla tipa elementarne nepogode. Tajni identitet super-heroja, njegovo civilno lice, mirno je i neupadljivo, svakodnevno, bojažljivo i stidljivo. Ali taj identitet je i mesto za predah od napetosti i napora neprestalne borbe sa talasima super-zlikovaca, koji super-heroja okružuju kao more plivača. Paradoksalno, super-heroj je, od isprva uvek iznenadnih i deklasirajućih udaraca svojih napadača, najbolje zaštićen upravo svojim tajnim identitetom. Jedino u njemu se može opustiti i prestati da do krajnjih granica napreže svoja čula za osmatranje i uzbunjivanje. Naravno, nova vrsta problema čeka super-heroja pod maskom običnog čoveka. To su njegovi bližnji, obični ljudi koji ga nepogrešivo otkrivaju kao sumnjivu, čudnu osobu i čine sve da izmere i uvećaju meru običnosti tog svog nepostojanog sabrata. Svako opiranje takvoj vrsti kozmetičke hirurgije, toliko prirodno u ovim okolnostima učiniće društvenu sredinu nemilosrdnijom od super-zločinaca i vratiti građanina u kostim super-heroja, dakle pod podjednako sumnjičave poglede dobrih građana. Jer letenje u šarolikim kostimima izvan cirkusa, čak i kada se povremeno pokaže korisnim, unosi ipak jednu nedozvoljivu notu nereda, koja narušava stvarnost sveta malog buržuja. A to je, dugoročno gledano, znatno štetnije od svih elementarnih nepogoda i organizovanih, tj. institucionalizovanih kriminala.
Heroj je pod kontrolom, zato što ga svi poznajemo i držimo u kavezu društvene priznatosti.
Super-heroj dokazuje da neko od nas više nije jedan od nas, a nemoćni smo čak i da ga prepoznamo.

 

Vigilantibus2 leges sunt scriptae. (Zakoni su pisani za budne).

Ovaj pravni princip se i odnos, tj. donosi ne za, već protiv opreznih, budnih (super-heroja), jer su neoprezni, usnulo-glasačko telo, masa sklona i podložna manipulaciji. Njima i nisu potrebni zakoni, dovoljna je demagogija. Zato je normalno i poželjno da se protiv opreznog, samosvesnog - tj. opasnog građanina donose zakoni. Oni štite dvostruko: a) državu od pobuni sklonih vigilanata i b) poslušnu masu od podsticanja na pobunu (od strane vigilanata) i kaštigovanje zbog takvog protivzakonitog čina od strane države.
Super uhodama jedne super-totalitarne države, kakve su SAD, sve potencijalne opasnosti ovakvog profila jednog široko popularnog tipa strip-likova nije mogla promaći. Zato su super-heroji poput princa Atlantide, Namora (Submarinera), Kapetana Amerike i Betmena bore u II svetskom ratu na američkoj strani, protiv Sila osovine, Supermen zastupa iste boje u Vijetnamskom ratu, a 1991. tajna i udarna grupa mutanata nazvana Freedom Force (Snage slobode) sukobljava se sa svojim arapskim kolegama i Iračkom okupacionom vojskom, u relativno završenoj kampanji u Persijskom zalivu. Iz pouzdanih, ali razumljivo tajnih, visokih američkih političkih izvora, saznajemo da je Supermen u januaru 1993., u stvari, poginuo u tajanstvenoj misiji na nekom od frontova ex-jugoslovenskog ratišta, a da se za odgovornost za njegovu smrt otimaju dva moćna srpska mađiska agensa: jedna regularna astro-veštica sa svojim zvezdanim legionima i jedan srpsko-paganski slikar-mesija, na čelu svojih olujnih vampirskih hordi.

Kontrola nad super-herojima, čak i ako ih neko može nazvati samo šarenim crtežima, započela je njihovim udruživanjem u razne organizacije, poput Društva pravde (Justice League of Amerika) DC-a ili Osvetnika (Avengers), X-ljudi (X-men), Alfa let (Alpha Flight), Marvela, itd. Te organizacije se kasnije legalizuju inkorporirajući super-heroje u državne službe za bezbednost i špijunažu poput FBI i SHIELD (Štita) u korporacije sa misterioznim vlasnicima poput Olivera Kvina (alias Zeleni Strelac), Brusa Vejna (alias Betmen) DC-a, Tonija Starka (alter ego super-heroja Iron Man-a), ROXXON ili Cross Technology Enterprises, Marvela ili čak u tako amorfni paravan disimuliranih mega-disipatora političke moći, kao što je to Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Država se brine da većina maski dobije "zelenu kartu" za rad ukoliko je on društveno koristan i, naravno, ako država drži tajni identitet maske čvrsto u svojim rukama, kao zalogu.
Institucionalizovani super-heroji svedeni su prosto na branu kojom se vlast ograđuje od neprijatelja, s kojim uobičajena sredstva državne bezbednosti, možda, ne bi mogla izaći na kraj. Oni su pogranična mrtva straža: prvi su žrtvovani u okolnostima super-kriza, kako bi se ostale linije odbrane konsolidovale. Zanemarljivi ostatak nepoznatih usamljenika još uvek se tretira pomirljivo, dok god ima efekat, recimo, međusobnog istrebljivanja suparničkih bandi kriminalaca. A o box-office efektu da i ne govorimo.

 

Zašto Tarzan i Samson nisu super-heroji, a Zoro i Usamljeni jahač jesu?

Sub-humani Tarzan se drži pred-Velsovskog (H.Dž.) značenja tvrdnje: U zemlji slepih jednook čovek je kralj. U džungli, životinjama kraljuje čovek. Njegove moći proizilaze iz do krajnosti oslobođenih energija animalnog, augmentiranih najzverskijim katalizatorima ljudskosti, voljom za vladanjem i nemilosrdnošću. Tarzan je, u najboljem slučaju, super-majmun. Njegov identitet lorda Grejstoka je jedini neprijatelj koji se ne može pobediti, od koga se mora neprestano bežati jer je u njegovoj džungli, kao i u hrišćanstvu, samoubistvo - (fiziološka) nepodobnost. Tarzan je heroj svoje sredine, i svaka korist za ljudske zajednice, koja može da proistekne iz njegovog delanja, samo je sporedni efekat zaštite njegovog prirodnog staništa.
Božanski obdareni snagatori i nacionalni zatočenici poput Samsona, Ahila i Kraljevića Marka, za razliku od super-heroja, nemaju njihovu samotnu dvojnost. Oni su i božanski i društveno podobni heroji-ratnici. Tu možemo lokalizovati skoro beznačajnu, uostalom vrlo relativnu, razliku, (puku i privremenu promenu polariteta) između super-heroja i super-zločinaca. I jedni i drugi su društveni otpadnici.
Zoro i Usamljeni jahač (Lone Ranger) su početna stanica super-heroja koji upravo napušta isuviše ljudsko. Po pravilu, zločin koji pogađa najbliže i najdraže, preseca vezu budućih super-heroja sa ljudskom zajednicom, opsesivna ideja osvete oblikuje ih u super-humana bića. Maska je žig koji ih izdvaja iz stada, pokazujući da su sami i da nemaju šta da izgube. Svakoga ko im se nađe na putu, ovakva mimikrija upozorava da su oni samo(do)voljni dželati. I što je još strašnije, da se od egzekucije poslednje moći nad smrtnicima, paradoksalno, velikodušno uzdržavaju. Kao i Fantoma i Betmena, Zoroa i Usamljenog jahača, moć uzdržavanja od ubijanja uzdiže odmah do mitskog statusa. Heroji moraju čitav život da provedu na ivici noža, 24 časa na dan mukotrpno zaslužujući (i tako lako gubeći) svoj posmrtni kult. Super-heroj počinje kao kult. Za neuništivog Supermena uzdržavanje od usmrćivanja je dečija igra, i upravo zato se kod Zoroa i Usamljenog jahača radi o super-herojima. Njihova psihička i etička superiornost nad običnim čovekom i/ili herojem dozvoljava im da pokažu plemenitost i milosrđe, nepoznato i neshvatljivo čak i većini bogova, jer je u sociološkom i utilitarističkom smislu apsurdno.

 

Pratilac super-heroja

Najređe se radi o pomagaču i prijatelju, a najčešće o slabosti natčoveka, datoj kroz senku-ljudskosti, u obliku nekontrolisane i nezaštićene mladosti ili ženskosti, tih naličja Janusovog lica. Samoća je odraz prevelike snage. Ona nije shvatljiva pa ni komercijalno upotrebljiva sve do 80-tih godina XX veka. Zato se Betmenu prišivaju Robin, Bet-žena, Bet-devojka, Supermena opkoljava čitava serija četvoronožnih super-ljubimaca, drugar Džimi Olsen, serija obožavateljki, itd. Da nema Sanča Panse, Don Kihota zemlja ne bi držala. Čak i Srebrnom letaču nedostaje njegova daska i plačna sećanja na izgubljeni galaktički raj. Ali čim Betmenova moć (popularnost) počne da slabi, on će poslati svog mladog partnera, Čudo od dečaka na studije, i ogrnuti se starim užasom samoće crnog letećeg sisara. Super-heroj nije običan bludni sin. Povratak kući nikada nije mogao biti jedna od njegovih moći.

 

Čudesno.

Kad se sasvim neočekivano sretne, kad nam pogled što čudesno spazi, / Naš duh na tren zanemi:
Ničeg nemamo s čim bismo to uporedili.

Taso

Super-heroj, baš kao i super-zločinac, računa da će svojom teatralnom pojavom izazvati zapanjenost, kako dobrih tako i loših građana. Super-heroj je živi kult, što je nova značajna paradoksalnost ovog veka, budući da je, u arhetipskom smislu, kult heroja oduvek htonski vezan za mrtve, i noćna žrtvovanja na grobovima, pri čemu je krv obavezno usmerena u zemlju. Dalje, njegova htonska obeležja su atributi zmije, u čijem se obličju antički heroji, posle smrti često pojavljuju.
Jasnije je onda što super-heroji ulivaju sujeveran strah. Nešto što ne može biti živo prisutno je među ljudima i oni su skamenjeni: iznenadna slika i prilika uzvišenosti za kojom (makar podsvesno) uzalud teže, tako je naizgled lako dostižna super-čoveku. Već sama prikaza ima efekat potpunog samootuđenja na kriminalca i poštenjaka, nesposobne da kroz svoje svakodnevne egzistencije slede svoje predznake, po svaku cenu, sve do njihovih krajnjih granica (demona ili anđela). I taj, fundamentalni, parališući žal malih ljudi za nedostižnim, nerazmrsivo vezan za mazohističku želju da budu kažnjeni za svoju nedoslednost i nesposobnost, daje makar trenutak trijumfalne prednosti super-ljudima. Taj časak pretvara super-heroja u osvetničku figuru gnevnog oca koji okiva svoju hendikepiranu decu u traumatske zatvore iz kojih, kao iz noćne more, nikad više neće moći da izađu.
Odakle mu samo te čudesne igračke! - zadivljeno okleva filmski Džoker, dok mu zakleti neprijatelj Betmen otklizi kroz prste zajedno sa žuđenim plenom (prelepom novinarkom Vejl), uz pomoć nekakvog gadžeta na principu bet-konopca.
Scenaristi, crtači i propagandisti stripa, ali i neki sineasti, (pod)svesni su potrebe za ovim imidžom: fantastični su i Zapanjujući (The Amazing) Spajdermen i Fantastična četvorka. Halk je začuđujuć. Čudesni su i Kapetan Marvel i Čudesna žena (Wonder Woman) i Betmenov partner Robin itd.

 

Ko pazi na pazitelja ("nadzirača") ili Quis custodiet ipsos custodes? (Juvenal)

Super-heroji su isprva shvatani kao granitni ugaoni stubovi društvenog status quo-a, toliko dobro ustrojenog da ga može narušiti samo nešto vanzemaljski i nadljudski zlo. Društvo, kako ga je strip video, bilo je dvostruko obezbeđeno: super-zlu je suprotstavljen front super-heroja, a i super-herojima je pronađen društveno-koristan, a ipak super-human (honorarni) posao. U protivnom, u dokolici samoća bi natčoveka mogla odvesti u isključivi domen super-zločinaca: svest o nužnosti radikalnih društvenih promena, u nekakvu, ne-daj-bože, super-Oktobarsku revoluciju!
Iako od poznih 70-tih socijalno-politička svest i angažman super-heroja stidljivo raste, oni daleko kaskaju za ozbiljnim kritičkim zarezom u društvene okolnosti. Tek pošto se donekle povukao led hladnog rata, Supermen je pozvan na razmišljanje (od strane moćne i prastare rase Čuvara Univerzuma) o mogućnosti da njegova prečesta mešanja u probleme ljudi direktno doprinose zaostajanju razvoja čovečanstva.
Čak i u Watchmen-ima, zakonom zabranjeni super-heroji su u najboljem slučaju sadisti ili očajnici koji lamentiraju nad sopstvenom slabošću da se uhvate u koštac sa pravim mega-zlom mega-kapitalizma. U tom miljokazu svetskog super-stripa, Ozimandijas (grčko ime faraona Ramzesa) je jedini super-heroj (tzv. "Najpametniji čovek na Zemlji") koji ima viziju i (finansijsku) moć da je ostvari. On sasvim pribrano, u jednoj sekundi, ubija 3 miliona Njujorčana, sprečivši tako na izgled neminovan atomski rat između SAD i SSSR. I sve to samo zato da bi svojim neverovatnim finansijskim i tehnološkim resursima postigao nekakav sintetski, podjednako nemoguć oblik malograđanskog, globalnog status quo-a: izmislio je, i tim masovnim zločinom naoko ostvario, neprijatelja tako strašno moćnog da mora ujediniti sve dosadašnje neprijatelje. Ali ova malograđanska uskost moralnog kodeksa super-heroja narušena je strip-tendencijama izdavačke kuće Marvel, koja vodi koncept jedne sasvim kosmičke (a) moralnosti pretvarajući bogove (uglavnom evropskog) političkog panteona u strip-likove.
Odin, Tor, Loki, Zevs i Herakle redukovani su tako na nešto moćnije super(?)-heroje(?), iako ih njihov božanski milje čini egzotičnim i živopisnim predmetom razmatranja. Utoliko pre što je Tor (ponajviše superheroj zato što na Zemlji zamenjuje svoj identitet boga groma likom hromog lekara Blejka i stalni je član super-grupe Osvetnici), otuđen od svoje božanske postojbine Asgarda i naklonjen postojbini smrtnika Midgardu (Zemlji), već jednom razbaštinjen od strane strogog i brižnog oca Odina i tako lišen svih moći i božanskih atributa. Ovaj put spas je stigao sa Zemlje: čitaoci stripa su insistirali da mu se vrati status boga, što je i učinjeno. To što je jedan nordijski bog nastavio da naseljava jednu američku strip-svesku, samo potrvrđuje obim ljudske manipulacije bogovima, ali Tor je jedini, uslovno rečeno, super-heroj, koji se ikada odvažio na traganje za nekim Bogom ili rasom super-bogova, starijih i moćnijih od samog Odina. Ipak, traganje za Bogom nije posao za (američke) super-heroje, što ova isprekidana, mutna i zamršena Toriseja jasno pokazuje, i to pre svega zato što porazno deluje na interes a i inteligenciju čitalaca. Super-heroji, su kao i njihova (američka) čitalačka publika, ateistički nastrojeni protestanti u Veberovskom smislu reči. Bili oni bogovi ili nadljudi, američki super-strip heroji se roje oko Majčice zemlje, kao moljci oko plamena.
Samo jedna kolosalna Marvelova figura zastrašujuće zaklanja nebo: ime joj je Galaktus. To usamljeno titansko biće gleda na svet zemljana kao na trun prašine u pesku Univerzuma. Galaktus ima svoju viziju Univerzuma. On razara svet po svet svojim neuporedivim moćima, a u skladu sa, isključivo Galaktusu, jasnom glađu svoje razaračke i/ili stvaralačke koncepcije. Poput gnostičkog demijurga (ipak u senci nečega čak i od njega samog većeg, možda i njemu nepoznatog) Galaktus je namernik koga entropijski putevi pretakanja kosmičke energije navode na Zemlju. On je tu da zdrobi našu planetu, kao što čeljust bagera, bez posebne namere, zluradosti, ali i truni žaljenja, razveje civilizaciju jednog termitnjaka, zajedno sa tonama neživog peska. Ali uništenju se svaki put usprotive njeni zaštitnici, super- heroji i bogovi. Galaktusov sopstveni glasnik Srebrni letač (čija je uloga da civilizacijama najavi uništenje) prelazi na stranu osuđenog sveta jer ga veličanstvenost najboljeg među svim svetovima prisiljava da se u čovečanstvo zaljubi čistom strašću jednog hrišćanskog anđela. Ali Galaktus nikada ne gubi vreme na jalove, dugotrajne i iscrpljujuće dvoboje, već odlaže ostvarenje svoje namere, i to ne zato što ga je bilo moguće pobediti, već ili zato što je takva njegova volja ili data reč (a budući da je Galaktus iznad sitnih interesa i iznad laži), ili zato što je, umesto iz uništenja Zemlje, iz novonastalih okolnosti izvukao neku drugu kosmičku korist. Istina je da Galaktus sa Zemlje uvek odlazi osujećen u prvobitnoj nameri, ali on je stvarno nezainteresovan, jer nema tog poraza koji on ne može uklopiti u svoj Opšti plan. Osim toga, dok Galaktus odlazi svi znaju da je njegov povratak isto onoliko neumetan koliko i smrt.
Izvesno je dakle da Marvel dopušta postojanje jednog drugačijeg etičkog pogleda od moralnosti super-heroja, tvz. Morala super-konjskih naočara, karakterističnog za Srednji zapad SAD-a. Ali Galaktusova alternativa je nedostižni a-moral zračenja, crnih rupa i big business-a, i u krajnjem društvenom efektu, još više je eskapistička i defetistička od morala super-heroja.

 

Super-sex super-heroja

Vlada Petrić, u članku Psychological evolution of the Popular Film Hero: From Tarzan to Superman (Film/Psychology Review, tom 4, br.2, 1980., New York), upozorava na seksualni aspekt Supermenovog letenja, na širokom filmskom platnu, budući da nacrtani leteći likovi stripa, za razliku od filma, nisu u stanju da indukuju seksualnu ekscitaciju. Po Petriću, Tarzan ostaje na nivou snage seksualne agresije što ne uliva samo poštovanje već i strah, za razliku od Supermena, čije je ponašnaje prema drugom polu monaški smerno. Film otuda oživljava jedan (ali ne i jedini) aspekt super-heroj zamrznut u aseksualnom crtežu: letenje, taj erotski san erekcije koja muževno prkosi zakonima gravitacije i neverovatnom brzinom penetrira planetarni ili kosmički prostor. Iz psihološkog ugla - zaključuje Petrić - Supermen je koliko realna osoba toliko i projekcija podsvesnih želja i neispunjenih snova Klarka Kenta.
Ali problem je u tome da svaki super-heroj neprestano isklizava iz filmske pseudo-stvarnosti sopstvenog filma, i to čini utoliko više što se film upinje da svet super-heroja učini svakodnevno običnim, bližim gledaočevom, tvz. Stvarnom, životnom svetu. Super-heroj, međutim, nadilazi svaku stvarnost osim, možda stvarnost sna (čija sličnost sa stvarnošću jave leži isključivo u našem subjektivnom uverenju da su situacije koje nam se događaju - stvarne) gde smo isključivo mi sami subjekt (makar i udvojeni) sanjanog super-sna. Tek viši stepen stilizacije - crtež - stvara svet dovoljno realan da izdrži težinu super-humane egzistencije. A animacija tu može nadoknaditi i oniričnu uverljivost pokreta. Tek strip i crtani film (iako ovaj drugi zbog svoje brzine toka radnje znatno manje) u stanju su da nam pruže dovoljno ispravne, stvarne, okolnosti za dnevno sanjarenje o super-herojima. Aseksualnost crteža super-heroja oba pola (misli se na primarna obeležja pola) nikako ne znači odsustvo, već, naravno, maskiranje seksualnosti.
Fenichelovo otkriće fantazma prema kome i žena jeste falus (svog oca ili seksualnog partnera) potkrepljuje tvrdnju da je sam lik super-heroja, bez obzira na pol, samo jedan od bezbrojnih, civilizacijskih prihvatljivih maski za mitski Ud-razarač. Kao ilustraciju, nije na odmet navesti nesumljivu arhetipsku vezu između Marvelovog super-heroja Čoveka-buktinje (Human Torch) i goruće baklje koja je bila simbol polnosti u antičkoj Grčkoj.
Privlačnost stripa je naše učešće u njegovom kreiranju: naša volja se kreće kroz prostore stripa, naša energija pokreće likove, naša unutrašnja muzika ozvučuje te neme prostore. Strip je samo predložak, storyboard našeg ličnog animiranog filma, koji sami tvorimo procesom recepcije / rekreacije njegovog sadržaja. U tom smislu, strip o super-herojima je više auto-erotizujući nego film, i to je svakako suptilnije nego porno stripovi, čiji zamrznuti kvadrati akcije predstavljaju svojevrsne mandale koje mi pokrećemo / osmišljamo sopstvenom žudnjom i strašću. Ipak, super-junak jednog drugog filma, Čovek-amfibija (1962., SSSR), reditelja Kazanskog, ima sledeće razloge da bude realističniji od recimo Donerovog Supermena (1978.): prvo, izuzetno vešto stilizovano, baletsko ronjenje ovog podmorničara, sa svim elementima adekvatnog (vidljivog) napora, ali i moći pri savladavanju otpora vode i korišćenja njene gustine, beskonačno je uverljiviji i čoveku bliži način od Supermenovog. Zatim, podmorske okolnosti, tako paradoksalno bliske snu, fizičkim okolnostima koitusa i kosmičkoj praznini, stvaraju neodoljiv utisak stvarnosti, u koju je naša identifikacija uvučena bez ikakvog otpora sumnje. Nije na odmet opomenuti da DC-jevi i Marvelo-ovi super-heroji i amfibijski vladari Atlantide, Aquaman i Namor, u svojim stripovima, ni izbliza ne deluju tako uverljivo, tj. erotski.

 

Solipsizam super-heroja.

Zajednička crta svih super-heroja je lice izobličeno grimasom nadljudskog napora, što direktno dograđuje čuvenu Brehtovu tvrdnju da takva grimasa pokazuje kako je naporno biti zao.
I najmoćniji super-neprijatelji samo su puki scenski efekat za podvlačenje prave i najteže borbe super-heroja – borbe sa samim sobom. Upravo u tom aspektu super-heroj je odjek Ničeovog natčoveka: čoveka koji sebe stalno mora prevazilaziti, usavršavati i ponovo samog sebe stvarati, kako bi najzad jednom prestao da bude kreatura i postao - kreator.

 

TUĐE LICE*, ILI FILMSKA MASKA SUPER-HEROJA

Slobodan si, ali sloboda uvek donosi samoću. U ovom svetu postoje samo maske koje se mogu samo skinuti
i one koje to ne mogu.

Tanin no kao* (1967.), film Hiroshi Teshigahare

Sve što je uzvišeno može, isto tako, biti i smešno.

O. Haksil

Da bi svako mogao biti super-heroj, neko mora da nosi masku.

Anonimni super-heroj

Super-heroj je istovremeno i čovek i natčovek. Natčovek štiti maskom i snagom svog čoveka, kako od užasa egzistencije običnog čoveka, tako i od superiornih moći super-zločinaca. Čovek, skrivanjem maske, štiti svog natčoveka od svog zla, dolazilo ono od super-moćnih neprijatelja ili običnih ljudi, sugrađana, društva i organa gonjenja i državnog pravosudnog aparata.
Super-heroj ima dugu tradiciju: kao lik, on se iz stripa selio u radio, filmske i TV serijale, naučno-fantastične romane i priče, igrane i animirane filmove, teatarske i filmske mjuzikle. Ali super-heroj je biće obdareno neobičnim moćima: samoćom i, otud, nadljudskom snagom i/ili sposobnostima. Zato je takav lik teško kontrolisati i verno predstaviti. Najveći stepen stvaralačke kontrole nad moćima (dakle mizanscenom) zadržava strip-crtač, dok su i specijalni efekti i scenografija u okvirima strip-kvadrata ponajviše zadovoljavajući.
Svaki položaj da se slepom opiše živopisnost jednog Betmena, Hokmena, Princeze Projektre ili Gospodina Fantastičnog, vodje Fantastične četvorke (uzevši u obzir koliko zainteresovanih ili punih prezira za ovu pojavu ima među osobama u punom posedu svih sposobnosti), jasno bi pokazao da se radio-serijal o Supermenu obraćao isključivo onima koji su ga već prihvatili kroz strip i/ili crtani film.
Na filmu i TV, super-heroj, koji je oduvek morao imati predznak tragike, sve do (uslovno) Batman-a Tima Bartona (1989.), tretiran je kao vrsta zabavljača, koji se može svrstati izmedju vašarske nakaze i cirkuskog klovna-snagatora ili akrobate. Kao takav namenjen je isključivo zabavi dece (od 7 do 77 godina).
Sazrevanje stripa postepeno je vraćalo ozbiljnost problemu samotnog moćnika, graničnika ljudske zajednice nula, "gde je vrlina biti nula". On je prešao celokupnu Gramšijevsku skalu od fašiste, kao optimizma sirove volje za moć, do Hamleta, kao elitnog pesimizma uzdržanog intelektualca. Super-heroj je oduvek bio, u ideji, novi evolucioni stupanj čovekovog razvoja u filogenetskom smislu, ali kao conditio sine qua non, predstavljao je i njegovu transcendenciju u psihološkom i filozofskom (pre svega etičkom i estetikom) smislu. I dok su sci-fi romani, pa čak i strip, daleko odmakli u politički subverzivnoj, filozofskoj dekonstrukciji i rekonstrukciji mita o super-heroju, film o super-herojima je, doduše stalno bogaćen novim idejno praznim ali vizuielno sve punijim, specijalnim efektima, ostao isti stari otrcani cirkus nakaznih super-klovnova. Jedina zanimljivost tu je napor da se maskiraju zakrpe na olinjalim i umoljčanim kostimima koje napinju još samo mlohavi trbusi duhovne lenjosti.
Ako su hladnoratovske 60-te mogle filmom i TV ismevati ono što je (potencijalno) uzvišeno, novi ugao gledanja u 90-tim nam omogućuje da u tim filmovima vidimo smešnu stranu američkog ideološkog vašara samozabava, koji je šamanistički arhetip našeg potsvesnog maksirao pred našom svešću i izvrgao ruglu u banalnom show-u, dostojnom jednog Medison Square Garden-a. Pritom, toj suštinski američkoj kolonizaciji potsvesti nisu mogli odoleti ni evropski ni kineski (honkonški gung i kung-tu) ili japanski filmski producenti, čineći svaki na svoj način mlitav napor da svojim posebnim, etno-autentičnim uglom obogate optički učinak svojih super-junaka. Čak su i Meksikanci dali svoj originalni obol ovoj temi: bile su to na desetine filmova o izuzetno popularnim maskiranim kečerima poput El Santa i Mil Maskarasa.
U Zapadnoj Evropi bilo je to težište na super-zločincima, kao nekoj vrsti društvenih, suštinski zločinačkih aspekata države. Dijabolik (1967.) Marija Bave (lik su izmislile dve italijanske učiteljice - Andjela i Lučijana! Đusani), za pakost svom (francuskom) ministru finansija, ne samo da ukrade veći deo državnih zlatnih rezervi, već i (o, dobrog li dela!) spaljuje kompletne poreske spiskove i tako se kvalifikuje u rang jednog Fantomasa Silvestra, Alena i Fejada, koga su obožavali Sartr i Kokto. Zapadna Evropa, za razliku od Divljeg Zapada, ne poznaje ustanovu osvetnika tipa vigilanata ili KKK i lovaca na ucene, za koje je jedini zakon opstanak komune izvan dometa pravne države. Za Staru damu, super-heroj bi mogao biti isključivo, ne-daj-bože! tzv. boljševik ili komunista, dakle sam Sotona, tj. revolucionar. Pa pošto tu super-heroj ne može ne biti super-zločinac, podrivač postojećeg poretka, junaci poput Fantomasa, Dijabolika ili Kriminala dobijaju status savremenog Robina Huda, jedine prepreke državnom super-kriminalu.
Ruski omladinski film Čelovek amfibija (1962) insistira na tragičnoj uzvišenosti super-heroja, čija neprilagođenost (dalekom i kapitalističko-eksploatatorskom, naravno!) društvu nula, završava ostrakizmom. Češki humor se vedro podruguje (Ko hoće da ubije Džesi, 1965.) kako samom žanru (strip-film) tako i bračnom paru slaboumnih i seksualno osujećenih naučnika-malograđana u kriznim srednjim godinama, koji materijalizuju iz svojih snova neme i imbecilne strip-likove, stvarajući nevidljenu gužvu u real-socijalističkoj sredini Zlatnog Praga.
Italijanski filmski super-heroji Flashman, Superargos, Goldfejs, Fantabulus ili Tri supermena, maskirani kao dečiji filmovi, predstavljaju karikature, uvek jeftine, ponekad groteskne, a njihovi doživljaji se nalaze u domenu viceva sa dugom belom bradom: mnogo šegačenja i malo duha. A ovi filmovi retko dosežu sistematski odnos koji bi se mogao kvalifikovati kao meta-žanrovski.
Engleski strip-umetnici uveženi su u SAD da umornim super-herojima, poput Derdevila, daju novi vizuelni ušas u stilu nemačkog ekspresionizma 20-tih (crtač Barry Smith, 1969.) ili razveju Supermenove snove od sapunice i ogole pred svima pravi identitet njegovih najtajnijih i najdubljih rana (lažna čežnja za porodičnim životom, uzaludnost i apsurdnost egzistencije super-heroja u Superman, the Man of Tomorrow (1988.) pisca Alana Moora-a i crtača Dave Gibbonsa). Dotle se engleski reditelji Doner (1978.) i, pre svega, Lester (1981. i 1983.), poigravaju Supermenom i duhovito se služe poetskom slobodom nadljudskih moći, ukazujući tako na činjenicu kojom su se pisci XIX veka (služeći se maskama pseudonima poput Lotreamona ili uživajući u apstraktnim lepotama zla poput Bajrona i Bodlera) vešto služili: i najmoćniji super-heroj samo je marioneta u rukama svog tvorca. I upravo činjenica da je Fjurijev Superman IV: The Quest For Peace (1984.) jedini američki i najgori doprinos ovoj super-tetralogiji, ukazuje da tmurna opterećenost sopstvenim mitovima i nije drugo nego neodlučnost izmedju diskretne transfuzije ideoloških smernica i neprestanih prežvakavanja intimnih psihičkih smetnji. Iako ova kvalifikacija važi za sve američke filmske i TV prezentacije super-heroja, izgleda da bar dva Betmena treba izuzeti. Martinsonov Batman (1966.) je "perverzno zabavan... između auto-parodije i dosadne pantomime", dok je Bartonov istoimeni film (1989.) mračniji od svoje inspiracije The Dark Knight Returns, stripa Frank Miler-a. Tu je filmski grad Gotam mračan Metropolis, izmedju Langa i Ridlija Skota, sa sumornim ljudima i ulicama, nekropoljskim građevinama umesto kuća, sa okamenjenim šumama i ruševnom katedralom: grad koji je Bog napustio. Jedini bogovi tu su super-heroj i super-zločinac.

  1. Betmen, morbidno ozbiljna, tegobna i teskobna crna figura, sa plaštom poput krila slepog miša (ili đavola) i zastrašujućom maskom, sa ružnom grimasom Atlasa na čijim leđima počiva svet - zar može to biti Bog i/ili simbol dobra?
  2. Džoker, punački i nasmejani, prvi pravi funkcionalni i veseli ubistveni umetnik smeha, na čijem se art-hepeninzima oduševljenim i najzad usrećenim posetiocima (građanima) dele milioni dolara i konačni spokoj vedre smrti - može li taj klovn biti Đavo i/ili simbol zla?

Pa ipak jedino njih dvojica dele megdan u praznoj crkvi.

Na drugoj strani sveta, kung-fu super-heroji će staviti best-selling, pseudo-budističke ili taoističke i primitivno moralističke hladne obloge na uboje svog beskonačnog šamaranja, a Japanci će, kao i uvek zarade radi, nastojati da serijama bezbrojnih kloniranja evro-američkih mitova i likova, dodatno zategnu lance evro-centrizma po sopstvenim dušama. Uostalom Bušido tvrdi (doduše to najbolje čini u Melvilovom Samuraju) da ni jedno biće nije tako usamljeno kao samuraj. Osim možda tigra u džungli. Super-heroji i super-zločinci su svakako jedan od najmanje kritički uvezenih produkata Zapadne civilizacije na tlo (Duha) Dalekog istoka, budući da njihova tradicija junaka, od antičkih do današnjih majstora borilačkih veština može ove svrstati isključivo u kategoriju heroja ili zločinaca (preciznija distinkcija - kasnije u tekstu).
Ipak, motivska struktura kung-fu filmova (Filmska enciklopedija JLZ) je idealna paralela biografiji super-heroja: pošteni siroti mladić (ili devojka) svojim se nepokolebljivim moralom suprotstavi moćnicima (izneveriteljima tradicionalnih etičkih principa, u početku strada ili on ili neko od njegovih bližnjih, zbog čega se on podvrgava dugoj i mukotrpnoj fazi ličnog usavršavanja, prevazilaženja, u čemu ga vodi sveti, super-humani mentor) da bi se konačno osvetio zlim unesrećiteljima. Podela na dobro i zlo u kung-fu filmu, počiva na potpunom odsustvu sumnje da se radi o ispravno postavljenim polaritetima. Dramaturška okosnica Betmena se u ovu šemu (izuzimajući, što je izuzetno bitno, obaveznog senseia) uklapa, budući da obe proizilaze iz jedne, nemerljivo starije - dramaturgije šamanističkog rituala3.

U tom smislu i otimanje oko maske super lika dobija novi značaj. Demaskiranje je jednako ubistvu super-heroja. Super-heroji su bića nestvarna poput duhova i demona: maska samo koristi obično ljudsko telo kao prenosnik, pod maskom je bivši čovek bivši građanin, sada tek lutak, humani nosač nečeg što više nije ljudsko. Ako zderemo masku, taj tabu natprirodnog, verujemo (a toga se super-heroj kao pravi savremeni šaman pribojava) da će otkriti golog i bednog građanina koji je već od početka bio toliko zastrašen da se morao kriti iza maske - najboljeg, najjačeg najmudrijeg-čarobnog dela sebe.
Fenomen super-heroja je vezan za pozni (i post-) industrijski kapitalizam. Lako se njegovi preci, maskirani osvetnici, ponekad sreću u svim dekadentnim ultra-civilizovanim sredinama opterećenim kastinski preciznim društvenim razgraničavanjima i glomaznim administativnim državnim aparatima, gde se ljudske slobode ograničavaju na domen mišljenja i, eventualno, govorenja (dakle evropska aristokratija od XVIII veka i, potom, svakovrsna demokratija), dok je sve ostalo prepušteno establišmentu.
Antički čovek je ili životinja (rob) ili slobodan čovek čiji je posao da se u svojoj slobodi nadmeće sa ostalim sebi ravnim, javno se kandidujući za titulu heroja.
Ma kako sub human, Tarzan je super-moralan, jer uvodi svoj superiorni moral, pravdu i pravnu prinudu u džunglu koja te mehanizme nema. Super-heroj je u tom smislu sub-moralan, jer zaobilazi kao hipertrofiranu i neefikasnu čitavu juridičku mega-mašineriju i moral tzv. pravne države nudeći već pređeni primitivni oblik reakcije dobro-zlo.

Najzad, stripovi kao što su pomenuti The Dark Knight ili The Watchmen (takođe spomenutog tima More - Gibons) pokazuju na izlaze iz pustinje pustolovnog i/ili detektivskog domena pripovesti i filozofije super-heroja. Film i TV, u ovom slučaju jednako površni, tek od skretnice Bartonovog Betmena mogli bi ući u obećanu zemlju dubinske problematike ni najmanje zabavne društvene subverzivnosti i individualne kreativnosti maskiranog natčoveka: u terorizam, sado-mazohizam, ili prosto super-prijapizam žarijeve Mužjačine u Ničeanske aspekte volje za moć, u natprirodne domene umetničkog (samo) stvaranja (Dr Menhetn, bogoliki super-junak Watchmena, napušta svoj svet kako bi se okušao u stvaranju života u nekom bezljudnom i bezbožnom kutku svemira, itd.).

Mogli bi, ali da li to hoće? Ne ulazeći u raspravu o tome da li je kamera strukturalno ideološka (Plene), složićemo se da pogled na svet iza nje to ne može ne biti. A izgleda da on ukida (svakako ne ohrabruje) filmsku egzistenciju super-heroja (makar i kraljevskim argumentom box-office-a), jer se u ovakvom ustrojstvu sveta još mogla dopustiti zabavna mogućnost filmske stvarnosti takvih junaka, ali nipošto i zabrinjavajuća, otrežnjujuće apokaliptična filmska potencija super-čoveka kome su granice nacional-kosmopolitskog građanina s kraja XX veka podjednako uske koliko je to i njegova civilizacija. I to naročito sada u domenima jednog jedva sagledivog i po šavovima frankeštajnovski krvavog Mega-Master-Plana, kakav je svetska (španski tapacirana) čizma planetarnog raja po imenu Pax Americana. Ruski super-čelovjek nije mogao pobediti američkog Supermena, jer im je tajni identitet bio isti: ispod obe maske krio se jedan jedini agent - Klark Kent.
Naša Velikobratska Amerika voli da trijumfuje, a to nije izvodljivo bez kontrole (naravno, dostojnih) neprijatelja: najzad, nije li ona izmislila super-heroje?
Dakle, da nije bilo ranijih utopista, morala bi izmisliti i komunizam.
Ili je upravo tako i bilo pa sada već naziremo samo obrise grandiozne zavere dostojne analitičkih moći usamljenog super-heroja.

 

1999-te: PAD MASKE ILI KRAJ SUPER-HEROJA

Uvek kada govorite o filmu i stripu, počinjete govoreći čistu istinu,
a završavate lažući iz sve snage........ ili to beše sasvim obrnuto?

Anonimni super-heroj, parafrazirajući O.Velsa

April je. Ima već 1993. godine otkako je, kažu, umro Hrist. Supermen je mrtav (po svesci Superman No.75, januar 1993.). S njim su preminuli Kal El i Klark Kent, njegov kriptonijanski i zemaljski alter-ego, a grob im pohodi samo umorni i nevoljni vampir Hanibal King (iz Marvelovih! Nightstalkers-a) i ćutljivi legioni pacova. Priča se da je tu viđen i (opet Marvelov) Ghost Rider i da svi tamo zapevaju nad smrću Dobrote sveta.
Mrtav je Fleš (Flash) Beri Alen, ali je kostim i tradiciju preuzeo bivši Kid Flash / Vali Vest, njegov mladi sestrić. Mrtvi su i Brus Vejn i (tj.) Betmen. Štaviše, Betmen ne samo da je mrtav nego se i povampirio. Vampiri, doduše piju krv ali nisu svi (nužno) zli (pomenuti album Red Rain). Dakle, prva i poslednja prava maska, super-heroj nije više maska, ona je tek tragično deformisano čudovište, čija krhka besmrtnost prosto provocira ražanj od glogovog drveta.

A Supermen je ionako bio previše moćan i, valjda, nedovoljno glup da bi se uklopio na pravi način u Pax Americana.

Sve su ovo sveže vesti.

Pa šta se to, dovraga, dogadja sa stripom o super-herojima? Da počnemo od početka:

 

Super-čudovišta

Već spomenuta proto-Marvelova (Timely Comics) čudovišta Grotu, Tomgola, Fing Fang Fom... bila su proročanstvo sudbine super-heroja. Super-heroji su počeli kao maskirani (manje-više) i na prikladan način kostimirani lepotani, čije su figure predstavljale uzorne primerke ljudskog roda. Od osamdesetih godina, a naglo rastući u devedesetim, sve je veći broj sve manje ljudskih super-heroja-monstruma. Počelo je sa Thingom, množilo se sa Hulkom, Man Thingom, Sasquatchem, Ghost Riderom, Gargoqlom, Nightcrawlerom, Terrorom, Deathsheadom. Deathlokom, Morbiusom, Volverinom, Wenomom, Tigrom, Abominationom, Robocopom... pa sve do Tro-Marvelovog Toxia (Toxic Avengers) zelene super-nakaze pokrivene čirevima, koji preuzima ekološke zadatke Krišnoliko plavog lepotana, otpuštenog Captain Planet-a u strip-sveskama za malu (!) decu.
Odmah se nameću dve vrste dominantnih izobličenja ljudskog bića u super-herojskim stripovima: mutacije (radijacija, magija, genetički inženjering) i kiborgizacija (high-tech veze, simbioze, itd. Kompjutera/robota i čoveka u istoj jedinki -unit). Fantom iz opere i D.C-jev Ferro Lad (Legion of Super Heroes) na primer, maskom su krili izobličenja svoje ljudskosti. Danas monstrumi paradiraju super-herojskim stripom (kao uostalom i filmskim i TV ekranom) privikavajući našu decu na lepotu čudovišta, na njihovu veću humanost od tzv. normalnih ljudi. Privikavaju nas na našu buduću sliku u ogledalu, na našu sopstvenu nakaznost, koja će tek proizići iz izloženosti sveopštem zagađivanju ozračivanju i ostalom laboratorijskom eksperimentisanju nad čovekom. Uostalom ni egzemplarni životni svet nije mnogo različitiji: žene nikad nisu bile artificijelnije lepe ni muškarci (i žene!?) muskulozno izobličeniji nego ovde i sada. U Tarzanovom svetu, skriveni grad Ur naseljavale su najlepše žene na svetu i njihovi muškarci, gnusniji od majmuna. I naš strip i mi sami u opasnosti smo da postanemo Ur bey Tarzana. I bez lepih žena. (Pod) svest o stepenu očajanja ovakve situacije, u ovom trenutku, super-herojska publika demonstrira trenutnim talasom super-popularnosti super-heroina junaka (Gen 13, Lady Death, Catwoman, redizajnirane veteranke Wander Woman, Ghost in Shell, itd.).

 

Moć

Ranije je moć super-heroja proizilazila iz maske, kao simbola determinacije, volje da se bude super-herojem. I Batman i Daredevil i Green Arrow i Hawkeye s lakoćom su pobeđivali daleko snažnije i bolje opremljene super-moćnike. Danas više nije tako. Maske su pale, ali o tome ćemo kasnije. Važna je samo moć. Super-snaga, letenje, oftalmički Alfa, X, toplotni .. zraci, digitalne, plazmičke i ine munje, sonični udari, cerebralno kompjutersko skeniranje i procena, itd. Moć se kupuje (super-heroj US Agent iz Osvetnika sa Zapadne obale ulaže u to čitav svoj imetak, 'iz patriotskih razloga'), prodaje, otima, poklanja, ali samo da bi se stekla još veća. Da bi se postalo super-herojem mora se ići kod bogomoćnih korporacija, tajnih državnih organizacija, pojedinaca-država, međunarodnih terorističkih agentura... Poučeni primerom starog Supermenovog neprijatelja Parazita, poslove oko sticanja, transfera i gubljenja super-moći uspešno objavljuju Dr Doom, Dr Daemonikus, Leader, Absorbing Man, S.H.I.E.L.D., AIM, Tony Stark, Thanos, Galaktus, The Kings of Pain (Kraljevi bola, dva mutanta, ex super-heroji, koji ubrzano rade na zauzimanju globalne ekonomske moći!) i njihovi D.C. parnjaci kao Mordro, Evil Star, Enthropz, Star Breaker, Guardians of the Universe...
Nemoral biznisa oko super-moći je totalan; prodaje se sve – telo, duh, duša, najbliži, kako bi se stekla moć. Od trenutka sticanja moći, novo-moćnik ne priznaje obligacije, vernost, nema moralnih skrupula i principa. Njegov jedini cilj je da prevari donora i sve ostale nosioce moći, super-konkurente, kako bi sačuvao svoju i preoteo njihovu moć. Moć kvari: potpuna kvari potpuno. Super-heroj Jack of Hearts zahteva od Silver Surfera da ga odvede nekom kosmičkom kovaču super-tela i oklopa, koji bi bili u stanju da njegovu super-moć zadrže od isticanja, jer njegovo staro telo počinje da puca pod stalnim naponom njegove životne energije.
I bogovi (Loki, Mefisto, Moon Dragon, bog nitkov Nsuda, itd.) su na istom poslu: da bi se stekla veća, postojeća moć se otima i daje - od smrtnika / smrtnicima i/ili bogova / bogovima, podjednako unakrst... Marvelov Multiverzum (D.C-ov ipak nešto manje i bezazlenije) je močvara naseljena pijavicama u tako nemilosrdno žednoj potrazi za moći da to pokojnog (u više smislova od jednog) Drakulu čini ljubaznim pionirčićem (boz scout) koji na opasnom pešačkom prelazu čeka da prevede neku nemoćnu bakicu, kao dobro delo za danas (i zauvek).
Čak je i Panišeru uvek potrebno više moći - makar to bila i vatrena moć što sofisticiranijeg ratnog oružja. Moć na perverzan način okončava potrebu za facijalnom maskom: ona, baš kao i čudovišna izobličenost koja joj je neretko sinonim, maskira sve unutrašnje hrišćansko-komunističke atribute bogoljudskosti, ona izjeda duh i dušu onako kako to čini narkomanija, ona kao kiselina topi dostojanstvo, plemenitost, milosrđe, etiku, moral, dobrotu... sve razloge za postojanjem (nada) ljudskih zamenika anđela - super-heroja.

 

Pad maske

Kad stane pred štandove sa sveskama super-heroja, njihov ljubitelj iz 60-tih i 70-tih i početka 80-tih, danas će imati dosta problema da ih raspozna od ostalih strip-heroja. Razlog je jednostavan: maski je sve manje. U 80-tim započeto, (opšte) demaskiranje pogodilo je super-junake punom snagom u 90-tim.
Derdevilov stari i moćni neprijatelj Kingpin danas zna da je on slepi i propali advokat Met Merdok (Murdock). Novajlija Darkhawk, pritisnut tegobama svoje kratke i burne karijere, priznaje svoj tajni identitet brojnom auditorijumu svoje radio-stanice, u kojoj radi kao di-džej. Čak i sam Tor ima, nikad gore, šizofrene krize identiteta: on se do te mere gubi u beskonačnim lavirintima između svoje božanske egzistencije i svojih ljudskih alter-ega, lekara Donalda Blejka (Blake) i arhitekte Erika Mastersona, da svoju nesigurnost, stečenu u zatvoru ljudskih tela (i umova) mora razrešiti u nesigurnom i samotnom putovanju Svemirom, nazvanom Potraga bogova (Quest of Gods), na koje je krenuo u martu 1993. Ni siroti oklop/maska Iron Mana nije u boljem položaju: taman smo poverovali da je njegov izumitelj i alter-ego Toni Stark umro, a da njegovu tradiciju preuzima njegov crni saradnik Džejms Rounds, kad se Toni vrati u posao, gubi crnog prijatelja i, iako paralizovan, preuzima (mentalnu) kontrolu nad praznim ali veštački inteligentnim oklopom. Prethodnu ličnost adroidnog super-heroja Visiona, američka vlada je jednostavno izbrisala bez objašnjenja, uništivši tako i njegovu sasvim ljudsku odluku da postane običan čovek (šta to, Bože, nije u redu sa tim androidima?) i njegov harmoničan brak sa Skerletnom vešticom. Jedan od relativno novih super-dendija, zaštitnika Svemira, Quasar (sada ugašenog kao samostalno izdanje), često menja kostime i najzad izabere onaj bez maske. Da skratimo: maska je doduše oduvek bila ilegalna, de jure, ali danas, kada se i svekoliki kriminal inkorporirao u državu i interese poštenih poreskih platiša, maskirani vigilanti postaju ilegalni i de facto. Ako hoće da ostane super-heroj, natčovek će morati da zbaci masku i stane u red pred Zavodom za zapošljavanje super-heroja. Maske su još samo sitni igrači (smail-timeri) kojima se toleriše lov na džeparoše, dilere narkotika, manijakalne snajperiste, čija se duša još nije vratila iz Vijetnama i kamenjarke koje nastavljaju svoj rad iako znaju da su HIV pozitivne. Dakle, maska je rođeni gubitnik (born looser) kraja XX veka. Zato sve više super-heroja radi u vladi (Alpha Flight - kanadskoj, Excalibur - britanskoj, Peoples Protectorate - ruskoj, u D.C.-ju Justice League se podelila na evropsku i američku sekciju pri EZ i UN) u vojsci (G.I. Joe, US Agent), u policiji (čak i indijanski super-heroj Red Wolf i grupa Guardians samo su posebni agenti/odeljenja GBI za borbu protiv super-normalnih prekršilaca zakona). A svi koji još imaju licencu da se bave poslom rade za gore navedene ili srodne, uglavnom američke organizacije.
Kod strip autora, ponegde, poneki mostobran super-herojske svesti još se drži: npr. Liefeld i Nicieza, u grafičkoj noveli X-Force & Spideman: Sabotage, XI 1992., demonstriraju superiornu lakoću kojom iskusni Čovek-pauk (Spiderman) izlazi na kraj sa svojim starim neprijateljem Juggernautom, a pri tom sve to uvija u formu žovijalne instruktaže grupe golobradih X-mutanata, koje je pomenuti super-kolos gotovo porazio, mada oni poseduju znatno veće moći od samog Čoveka-pauka. Iskusna maska, okrunjena aurom stotina čistih pobeda, ulivajući strahopoštovanje već svojom pojavom, pobeđuje odmah i to prvo u srcima svojih protivnika. Doduše ne propuštajući ni obavezno, uvodno bacanje prašine (u ovom slučaju sintetičke paukove mreže) u oči.

I pored razigranosti i briljantno duhovitih opaski, strip-kvadrate Spiderman-a polako pritiskaju nostalgija i melanholija dinosaurusa, teško i mračno osećanje bliskog kraja. Vrlo mladim pridošlicama u svet super-herojskog posla nameće se pitanje šta će super-heroju uopšte maska i/ili tajni identitet?

Vredi odgovoriti paralelom sa budizmom. Budizam polazi od premise da je svet maska obmane i da je Buda onaj koji je prozreo (prosvetljenjem) njegovu lažnost. Buda time postaje moćniji od Sveta samog pa čak i od svih njegovih bogova. Oslobođen ljudskosti natčovek Buda odlazi u Nirvanu, blaženo ništavilo. Buda je, dakle, natčovek koga naš, ljudski svet više ne zanima. On ja masku prozreo, prezreo i zauvek napustio. Super-heroj bez maske je, dakle, više i od heroja i od super-heroja i od samog Mesije - on je za ljude i svet nepovratno izgubljen. On ne može biti usamljen u ovom svetu jer više nije u njemu. On pripada nečem drugom: poslednji njegov akt moći za nas bio je odricanje od angažovanja ovde, medju ljudima (idealan primer super-heroja bez maske je Dr. Manhatan/Watchmen). Ali u istom budizmu postoji i ideal Bodisatve, nekakvog još-ne-Bude, tj. Bude koji je, iako prozrevši maske obmane koji zovemo Svet., bogovi, ljudi, patnja, smrt, itd., odbio da ljude prepusti lažnom životu i vratio se s praga Nirvane nazad, u svet privida, sa samonametnutim zadatkom da prosvetli sve ljude.
Bodisatva smatra vrednim samo odlazak svih ljudi u Nirvanu, nipošto jednog. Takav natčovek, tragična mesijanska žrtva naše zajedničke dobrobiti, među nama je zasigurno usamljen i dvostruko maskiran: za naše i za svoje dobro. On je pravi super-heroj progonjen i zlostavljan kako od agensa laži, zbog svog destruktivnog delovanja, tako i, paradoksalno, od onih kojima donosi spas - jer oni ne žele užasavajuću oštrinu vida prosvetljenja. Ali Bodisatva, tj. super-heroj, uporno nosi masku pre svega da bi svim ostalim ljudima ukazao na suštinu Sveta laži, koja se mora prozreti i protiv koje se mora boriti.
Najfunkcionalniji super-heroj ovog tipa je bez sumnje Daredevil, tragični super-humani natčovek koji pod maskom vigilanta hvata (super) kriminalce, a pod maskom slepog i uljudnog advokata Meta Merdoka iste brani od društva i države.
Dakle, maske su superiorne. To je zločin u novom poretku. Kako su to Watchmen-i dobro uočili: neka neumitna propast pogađa maskirane super-ljude. Neizbežna i neumorna, neumoljiva kao kancer, brišuća ruka (Eraserhand) anonimnog plaćenog ubice super-heroja odstranjuje maske. Čak i britki anarhista, veteran D.C.-jevih super-heroja Green Arrow (Zeleni Strelac), ne nosi više masku, valjda svestan da bi ga u suprotnom, Eraserhand ubila ovlašnim pokretom ruke - onako kako to nije mogao ni jedan super-zločinac.
Maske su pale: to nažalost znači da su super-heroji mrtvi. Super-zločinci takođe. Čak i prazne maske, do malo pre nošene inercijom (nad) ljudske volje, oblikovane telesnom formom Čoveka, koji se samoćom svesno izdvaja iz ljudskog krda, zadržavale su neku vrstu šamanistički začaranog života i ulivale strah u srca zločinaca.
Sada spandex kostimi i raznovrsni oklopi, baš kao naše nuklearne elektrane, jedva zadržavaju sve slabije kontrolisane naboje pregusto skoncentrisane moći. Danas u bivšim super-herojskim stripovima hoda, leti i tuče se još samo kostimirana, parazitski nastrojena, energija (moć). Nisu mrtvi samo super-ljudi. Pre njih, u tim kostimima i oklopima, koji su trebali da predstavljaju kolevku, hrizalide za novi evolutivni, savršeniji stupanj. Homo-superiora, u tim oklopima umrli su ljudi.
U novom svetu (stripa?) - maske su nepoželjne. Njihov poslednji izlaz je ofanziva: juriš iz stripa-kvadrata u takozvani stvarni, životni svet.
Anonimni super-heroj je to najbolje sažeo: Kucnuo je čas, za sve one koji još hoće da (p)ostanu ljudi - da stave masku.

 

Post scriptum: De comics-ium natura

Sam strip je Maska. Njegov crtež je tatuaža preko napete kože praznine, praznine koja nije ništa drugo do formalna obrazina. Ništavila. Strip je avantura praznine: i pored svega što je u kvadratu nacrtano nas najviše iznenađuje i fascinira način žongliranja prazninom, koji čini stil, ukazuje na genijalnu neponovljivost stvaranja.
U centru svakog stripovskog bljeska (u kadru) leži oko Ništavila, koje uokviruje splet zmija-crteža. Pokret praznine kreće iz Ničega (koje ništi, kako kaže Hajdeger) i animira istetovirani crtež, kao tatoo ispod pupka trbušne plesačice ili na bicepsu frivolnog mornara. Svi ljubitelji stripa su latentni(?) nihilisti. Oni željno iščekuju svaki novi strip jer ga prepoznaju kao masku kroz koju nas gleda oko što čeka na kraju svakog puta. To je oko koje se nalazi sa one strane laži, i ta ubistvena istina, čini opsesiju Ništavilom, makar jednakom heroinskoj adikciji. Tačnije, strip adikcija ima isti smer iako stiže iz drugog pravca. Ova ubilačka efikasnost stripa (posebno super-herojskog stripa zbog njegove skoncentrisanosti na maskiranost istine) čini ga tako poželjnim oružjem za ideološku indoktrinaciju, pa otud i strogo kontrolisanim produktom.
Dakle, kako? Svi mi znamo kako se crta strip eksplozija. Oštrim potezima crtaljke zareže se u prazninu, dok se na njoj ne istetovira suncoliki bljesak. Ali centar iz koga polaze linije zraka ostaje nedirnut: on označava mesto iz koga će, prizvano ritualnom tatuažom, pokuljati Ništa koje ništi.

Poslušajte savet anonimnog super-heroja. Prestanite samo da blenete u razjapljenu cev tog ništećeg oružja.

Stavite masku i počnite da crtate svoj strip.

Naravno, o nekim novim, pravim super-herojima...

 

ZAKLJUČAK

Od 1993.kada sam pokušao da završim ovaj esej, moja duboka sumnja u smrt super-heroja je potvrđena.
Supermen je zaista bio mrtav. Kroz veoma zamršen proces auto-resurekcije, vaskrsnut je. Zatim, postao moćan, pa preterano moćan, ubio svog alter-ega, Klarka Kenta, itd.. Betmen, iako bukvalno prelomljen preko kolena, ostao je, kao težak invalid, u kolicima, što je za njega gore nego da je mrtav, pa je kroz vrlo zamršen proces auto-resurekcije, vaskrsnuo . . . čekajte, čekajte.

Ovo zvuči poznato, zar ne? Dakle: super-heroje je ubila moć bez maske, ili moć prazne, ništeće maske: novac. Ali novac ih je i vaskrsnuo, tj. box office - moć glasa potrošača koji traže svoju robu. To znači, dakle, da je sve izgubljeno, jer sve je i bilo samo zbog novca?

Naravno da nije tako. Činjenica da su svi ti potrošači bili voljni da se odreknu moćnijeg fetiša na ovom svetu -novca- kako bi vaskrsli svoje super-heroje, i videli- hoće li i kada maska izbaviti svet, ne samo da potrvđuje sve što je ovde rečeno. Pruža nam i nadu da sve još nije izgubljeno.

Beograd, maj 1996./jul 2006.

P.S.
Može se reći da se jedna era okončala onda kad su njene osnovne iluzije iscrpljene.
Artur Miler, citiran na kraju serijala «Identity Crisis» /DC Comics, Melcera i Moralesa/, 2005.

Loneliness of a Super-Hero
(A resume)

A super-hero is a man that, by his will to change his World (that is, his own Self), and through the mask, that he puts over his face to mark that will and its lonely and fatal resolution, transforms ( transcedents) his very own being, turning, thus, himself into an overman.
A man, that always necessarily has others, is weak.
An Overman, on the road towards Himself, has no one to loose: the man that carries the mask is simply a vehicle, shamanistically speaking to be mysticaly (ab)used as, supernaturally powered mask, that pure embodiment of an godlike intent, sees fit.
In the light of this thesis, the essay analyses the super-hero fenomena in comics (mainly through USA publishers DC i Marvel) and film.

______________________________
1 Najzad, zamislite tajanstvenog (super)heroja sa dvojnim identitetom, u okolnostima posleratnog zajedničkog stana (ili, recimo, ruskog «komunalnog apartmana» kako ga je zvao Zoščenko, sa po 15-tak porodica na ~100 kvm). Ideja je, sama po sebi, humoristično inspirativna. A da se okolnosti ni danas, sa po 3-4 generacije u jednom stanu, kod nas nisu bitno izmenile. U Srbiji oni, koji (mogu da) imaju tajni identitet, u većini slučajeva, pre bi se mogli svrstati u red super-zločinaca.

2 Vigilans, lat. Oprezan, budan, vigilia, lat. bdenje, u antičkom Rimu - noćna straža, vigiles, lat. stražari, u antičkom Rimu vatrogasni odredi. Već po tome vidimo da je država oduvek volela da kontroliše i postavlja svoje vigilante. U američkoj terminologiji vigilant je onaj koji pravdu uzima u sopstvene ruke, koji deluje mimo juridičkog poretka svoga društva. Svi super-heroji su po definiciji vigilanti.

3 Betmen je, uostalom, svoje šamanističko osvešćenje počeo u grafičkoj noveli Shaman, Oneila i Hannigana (1989.), a završio u imaginarnoj (?) noveli Red Rain Moencha i Jonesa 1992., dostigavši najzad meta-evolutivni stupanj vampira, dok je u Lustbaderovom The Fallen Angel-u 1994. dobio status krvožednog actečkog boga-šišmiša.