Dragana Milić - Početak jednog divnog prijateljstva

Dragana MilićDragana MilićBeše to, jednog leta gospodnjeg, onog tako bitnog za nas, 2000-te, ako me pamćenje moje, inače prilično nepouzdano, služi; beše pre podne, uobičajeno vreme dolaska u biblioteku Jugoslovenske kinoteke, našeg dragog dugogodišnjeg posetioca, gospara Ranka Munitića.

Prisutno osoblje sastavljeno od Upravnika biblioteke gospodina Borislava Stanojevića, bivšeg i večnog arhiviste treće klase i mene knjižničarke II.

Za nas je već dugogodišnja praksa bila da svoje posebno verne čitaoce, one što su srasli s bibliotekom Kinoteke, ponudimo kafom i vodom, kako red u pristojnim beogradskim kućama i nalaže, te i ovom prilikom, obavismo ritual, samo malo drugačije nego pre.

Naime, odavno me je mučila činjenica da dva vanredno obrazovana i vrsna stručnjaka za kinematografiju, teoriju i istoriju filma, estetiku, istoriju umetnosti, filozofiju, književnost, od antičke drame preko mitologije, a o stripu i fantastici da ne govorim  zašto bi se dva takva po interesovanjima neverovatno slična čoveka izbegavala i sasvim uštogljeno i kurtoazno komunicirala. Posebno, jer sam obojicu vrlo dobro poznavala, kao veoma duhovite i razgovorljive ljude, koji su uvek spremni da sat, dva ili više provedu u naširokom i nadugačkom pripovedanju, raspravljajući o temama koje su ih interesovale a interesovalo ih je, onako dečački radoznale, gotovo sve!

Ranko Munitić u stripuRanko Munitić u stripu

Prvo postavih pitanje svome kolegi i prijatelju Borislavu, zašto je tako rezervisan kada je Ranko u pitanju, što njemu ni malo nije svojstveno, budući da ko god zakorači u našu biblioteku, posebno od kako je on tu, niko više ne izađe a da se opet i opet ne vrati, ako ni zbog čeg drugog a onda makar na kafu i uvek srdačan i prijateljski razgovor. Dobih kratak odgovor da su njih dvojica svojevremeno na nekom porodičnom ili prijateljskom okupljanju imali, reče mi on, manji nesporazum, pa eto, tako neka i ostane.

Hm,pomislih ja, nezadovoljna argumentom, da to nije dovoljno dobar odgovor, pa odoh do Ranka i njemu postavih istovetno pitanje: zašto kao i svi ne dođe kod nas u malu sobu da popije kafu, da se ispričamo i našalimo, našta mi on razrogačenih očiju reče: „Moooolim? Kod onog dr.Mabusea! Nikada! Kako se vi samo ne plašite tog mistika! On je pravi dr.Mabuse!"

„Ha-ha-ha-ha-ha-ha!", kao i u tom trenutku i dan-danas se glasno nasmejem (i oprostite mi na tome, molim) ali umesto da od tog argumenta i smeha, padnem u nesvest, otrčah do Borislava da mu priopštim šta mi o njemu upravo reče Ranko.

„Ha-ha-ha-ha-ha-ha!", sad Bora poče da se smeje, „Svašta, on je lud potpuno, ha-ha-ha-ha"*. Uporna u nastojanjima da ih spojim, na svetoj misiji da im objasnim da propuštaju dragocene, nenadoknadive, zajedničke trenutke zbog nekih glupavih mladalačkih sukoba i uobrazilja, te da takva dva pametna čoveka, jedan drugom mogu i te kako da pomognu u uzajamnim kreativnim poduhvatima, uživaju u razmeni ideja i misli, pre svega prijateljstva, vratih se kod Ranka u čitaonicu. I kao na filmu, britkim potezom uzeh već serviranu mu kafu i rekoh: „Za mnom." Smejući se idalje u sebi, videvši jadnog Ranka potpuno uspaničenog pitavši se šta mu je sad činiti a da pri tome mene ne uvredi ali i da ne popusti. „Ne i ne, ma šta ću ja sa njim da pričam," odgovarao je on sad već prilično uzbuđenim glasom u kome sam već nazirala mrvicu predaje, pa navalih još više s ubeđivanjem da veoooma greši, da ne zna ko je Bora, da mi veruje i da će mu biti više nego prijatno sa nama dvoma na kafi a posebno u razgovoru sa Borislavom. Da skratim. Gotovo iznerviran ali neimajući kud, svestan da se našao između Scile i Haridbe (međ kojima je bolje nebiti), poštojući osnovna pravila bontona i džentlmenstva, uz veoma bitan dodatan sastojak što ga je zagolicao, ali najverovatnije presudan  otkuda moja tako silovita želja da se kao bajagi upoznaju  on konačno krenu za mnom.

Borislav 'Bora' StanojevićBorislav 'Bora' Stanojević

Kao komandant, marširajući ispred njega, sve sa tacnom šoljice vreme kafe, noseći je, trijumfalno uđoh u našu sobicu i rekoh kako bi Ranko, eto, baš želeo da popije sa nama kafu i sve u tom stilu, dok nas je Borislav sa svojim poznatim vragolastim osmehom velikodušno dočekao, ponudio stolicu, pepeljaru za Ranka i čašicu rakije. Priča poče, razgovoriše se njih dvojica skačući sa teme na temu, počeše da se odmeravaju, pa dobacuju i na kraju smeju.

Taj trenutak pamtim i nosim u sebi s ponosom jer upravo toga dana, započe jedno iskreno druženje, kreativno i prijateljsko, oslobođeno sujete, jednom rečju  ljudsko. Kakvo i treba da bude. Otkriše jedan drugome ono što sam ja već videla u njima  dva divna dečaka. Kakva bi to šteta bila,verujte mi, da su se mimoišli onako lepi, plemenitog držanja i stava, prave estete, britkog uma i jezika.

Moj Borislav mi je bio neizrecivo zahvalan na trudu oko čitave te zavrzlame i presecanja tog Gordijevog čvora, i od srca mi se zahvalio rekavši da mu je ovo prijateljtstvo jedno od dragocenijih u životu.

Danas, mogu samo da vam kažem, moje osećanje je, da su dragi gospar Ranko i njegov drug Bora sigurno već negde na kafi i vode žučne, kao i obično, razgovore na njima drage teme a za njih imaju večnost i jedan dan.

Dragana Milić


* Ovde moramo određene stvari i pojasniti. Za velike poznavaoce filma, kao što su Bora i Ranko, Dr. Mabuse je bio jako dobro poznat kao „superiorni zločinački intelekt i mistik". Pridev „zločinački" svakako i ni u kom slučaju ne može se prišiti Bori ali ostalo itakako da. S toga, Ranko je potsvesno itekako bio svestan ko je i šta je Borislav, a takođe i Bora ko je i šta je Ranko. Tako da na ovo slobodno možemo gledati kao na jedan veliki kompliment od jednog velikog čoveka ka drugom velikom čoveku koji to na pogrešan način nije shvatio jer nikad ništa pogrešno nije mogao da shvati.