Lidija Bizjak – U tom Somboru, SOMUS

• 

Lidija BizjakPosle četvrtog, a pre petog festivala klasične muzike
vreme : april
mesto : Sombor, Bačka, Vojvodina, Srbija, Evropa

Zašto ulagati u kulturu? Zašto razmišljati o vaspitanju publike, o mladima? Zašto jedan deo svoje energije i kreativnosti ulagati u festivalsku scenu klasične muzike u današnjoj Srbiji?

Ta i mnoga druga slična pitanja odjekuju često - postavljaju ih ljudi iz kulture, oni van nje, postavljaju ih umetnici, postavljamo ih sami sebi. Samo ovog leta, posmatrajući različita događanja u sredinama zaraćenim pre 25 godina imala sam utisak da živimo sa Bil Marejom iznova uvek isti dan i da se posle četvrt veka nalazimo na istom mestu. Neverovatno, ali očigledno istinito i kad samo malo bolje razmislimo - sasvim logično, generacije dece koja se nisu ni rodila ili su bila sasvim mala tih godina, pevaju iste pesme, urlaju iste slogane kao neki njihovi idejni rođaci iz devedesetih. Najpre sam pomislila na političare na vlasti najbrojnijih naroda na prostoru bivše Jugoslavije: svih ovih godina, vi niste ponudili mladosti vaših zemalja na koju ste toliko ponosni, ništa novo, ništa drugačije što bi ih danas moglo dovesti na neki drugi nivo razvoja, što bi im pružilo priliku da se okupljaju i razmenjuju neke sasvim druge teme. To me je opet podsetilo koliko mi decu neozbiljno shvatamo. Sećam se koliko mi je duboko odjeknula konstatacija Biljane Srbljanović koju sam pre mnogo godina čula u nekoj emisiji: «...deca su u našoj kulturi viđena kao nezrela i nesamostalna, kao «balavci», sve dok ne postanu - starci...». Doba svesti, zrelosti, kreativnosti, dakle ne postoji u takvoj viziji razvoja - ili je prerano ili je prekasno, ili si infantilan ili si metuzalem, bez obzira na godine. Samostalan - nikad. A samo samostalan, samosvestan možeš da ideš dalje ili drugde nego generacije pre tebe, samo takav možeš da pevaš neke druge pesme i šalješ neke druge poruke nego one Baje malog Knindže ili Tompsonove, da pomenem samo dva istaknuta nacionalna poetska radnika. Kako je moguće da pored svih patriotskih izliva i upravo iz patriotskih razloga ne razmišljamo o zdravom vaspitanju svoje dece (svoje i dece nacije u koje se toliko zaklinju sve aktuelne vlasti)? Tretirajući politiku samo kao igru opstajanja na vlasti odgovor je dosta lak, ali ipak ne uspeva da umiri mučninu koju redovno imam posmatrajući neka lica koja na meni razumljivom jeziku viču - «za dom spremni» ili «nož, žica, Srebrenica» ili nešto iz tog repertoara. Tada redovno pomislim na one koji poslednjih 25 godina vode ove naše male zemljice i ponekad čak i glasno (i krajnje patetično) kažem: sram vas bilo.

SOMUS 2915.Bez ulaganja u mladost, u učenje, u vaspitanje u bilo kom dobu uostalom, nema budućnosti. Sećam se dokumentarca koji sam slučajno uhvatila na francusko-nemačkom kanalu Arte o situaciji na Haitiju nekoliko godina posle zemljotresa. Zemlja je i dalje razrušena, narod siromašan, korupcija cveta, pojedinci se bore u okviru različitih nevladinih organizacija od kojih se jedna bavi samo decom iz najsiromašnijih kvartova, dajući im priliku da na inovativne načine nauče da uče i da im to od najmanjeg uzrasta bude navika, potreba i zadovoljstvo. Covek koji je vodio projekat govori rečenicu koja mi ostaje u pamćenju: «Medju ovom decom je neki novi Ajnštajn, neki novi Stiv Džobs i naša obaveza je da im pružimo šansu». Slična priča na drugom kraju planete - 60tih godina XX veka jedan gudački kvartet iz Jugoslavije na turneji u Rusiji zadovoljno gleda programaciju velike sale konzervatorijuma «Čajkovski» u Moskvi: «Ha, mi sviramo u večernjem terminu, a Rihter u 11h!» na šta im organizatorka kratko odgovara : «Mi našoj deci dajemo samo najbolje»!

Mi smo veoma megalomanski raspoložen narod: bez razmišljanja koristimo izraze «najbolji/najveći/najbrži na svetu», interesuju nas samo veliki projekti, velika imena, veliki gradovi, zlatne medalje (najslađe ako pobedimo neki susedni narod), državne inicijative. I to je psihološki verovatno lako objašnjivo jer su odgovornost i aktivno učešće pojedinca time svedeni na minimum ili ih nema, a poznato je da više volimo da uz pivo gledamo Đokovića nego da igramo tenis - pa tako u svim oblastima života. Više od dvadeset godina života i odrastanja u inostranstvu ostavlja tragove, pa tako i ja različito vidim važnost malih ideja i inicijativa danas nego one 1994te kada sam iz Beograda krenula za Francusku i kada sam Fakultet muzičke umetnosti zamenila za Pariski konzervatorijum što mi je sticajem raznih okolnosti omogućilo da danas živim od muzike svirajući po velikim i malim festivalima, velikim i malim gradovima.

Zato mi je prošlog aprila tako snažan utisak ostavilo moje prvo učešće u skoro probuđenom SOMUS-u, festivalu klasične muzike u Somboru, moje prvo aktivno učešće u stvaranju nekog kulturnog dogadjaja u zemlji iz koje sam otišla pre više od dvadeset godina.

Pre pedesetak godina, 1961.godine, pre velikih gradova i njihovih BEMUS-a, NOMUS-a i NIMUS-a, Dušan Trbojević je baš u Somboru osnovao naš najstariji festival sa željom da uz bogat program, intervencije umetnika u školama i razgovora sa publikom o programu pre koncerata, osnivanjem Somborske filharmonije i oslanjajući se na svoj nesumnjiv pedagoško-komunikativni dar - vaspita novu publiku. Kao i svaka inicijativa koja se oslanja na entuzijazam jednog ili dva čoveka, i bez njih gubi svaku energiju, Somborske muzičke večeri se gase tih raspevanih devedesetih sa repertoarom pomenutim u prethodnim pasusima.

2012.godine još jedan Somborac, pijanista i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Mihajlo Zurković uz podršku grada otvara novo poglavlje starog festivala dajući mu savremeno ime - SOMUS. Tokom četiri godine u malom gradu na severo-zapadu Bačke sa velikom istorijom i značajnom kulturnom tradicijom, novi SOMUS posećuju mnogi umetnici koji nikad ili odavno nisu svirali u Somboru: Stefan Milenković, Aleksandar Madžar, Kemal Gekić, Rita Kinka, Edin Karamazov, Filharmonija mladih «Borislav Pašćan», oktet Big-benda RTS-a, hor i orkestar SNP-a, horovi Collegium Musicum i Viva Vox.

SOMUS 2015.Ove četvrte godine, sedmodnevni program poslednje nedelje aprila ispunili su Nemanja Radulović, Mate Bekavac, Mateja Marinković, Katarina i Ljubiša Jovanović, Ivana Stefanović, Albert Mamrijev, hor AKUD-a «Lola», novosadski orkestar «Camerata Academica». Organizovani su i novi ciklusi baš u duhu prvobitne prosvetiteljske ideje: program za najmlađe «Dečija posla» koji će svake godine donositi po jedno delo prilagođeno najmlađoj publici koja najčesće prvi put sluša koncert tzv. klasične muzike (ove godine je to bio Sen-Sansov «Karneval životinja») i ciklus «Naši stvaraoci» gde naši kompozitori imaju neku vrstu «carte blanche» da osmisle svoje autorsko veče u kombinaciji razgovora i izvodjenja njihovih dela, ciklus koji je otvorila Ivana Stefanović. Za peti i festivale koji slede već se « brejnstorminguju » nove ideje! Medjutim osim novih programskih ideja i zvučnih i kvalitetnih imena, najveći utisak na mene ostavila je publika - ona najmlađa koja je u dugačkim kolonama danima dolazila u salu Somborskog pozorišta (jer je bilo potrebno sedam predstava Karnevala sa studentima Akademije umetnosti iz Novog Sada da sva somborska zainteresovana deca imaju priliku da dođu!) i ona «večernja» za koju je trebalo dodavati stolice na scenu u desetinama i koja je po prvi put stizala ne samo iz Sombora i okoline nego i iz Beograda i Novog Sada! Želja ili tzv. glad za kvalitetnim muzičkim sadržajima dakle postoji. Sa svim gore napisanim, organizovanje i osmišljavanje jednog festivala dakle jeste kulturno, ali i socijalno odgovorna stvar. Podrška takvim idejama i projektima takođe.

I tako dolazimo i do onog prvog pitanja - zašto ulagati u kulturu? Postoje teze da je kultura uvek bila neisplativa oblast i da se ona isplati na sasvim drugom nivou - nivou napretka, razvijanju apstraktne misli, čula, razmišljanja i obrazovanja uopšte. Postoji takođe i mišljenje da je kultura i ekonomski krajnje isplativa. Rezultati poslednjih ekonomskih ispitivanja, koje su zajednički sproveli francusko ministarstvo kulture i ministarstvo ekonomije, pokazuju da je kultura čak nekoliko puta isplativija nego automobilska industrija! Pre nekoliko godina, u jeku krize oko prava slobodnih umetnika (intermittents du spectacle) u Francuskoj, sećam se da je na mene ostavio snažan utisak intervju bivše predsednice sindikata direktora najvećih preduzeća (MEDEF), Florans Parizo. Iako njena pozicija može delovati paradoksalna, Florans Parizo je branila prava slobodnih umetnika koja kao takva ne postoje nigde drugde u Evropi i pomenula sledeći primer: kada u inostranstvu sednete za sto da pregovarate o nekim jako važnim milionskim ugovorima, razgovori vrlo često SOMUS, logopočnu sa kulturnim referencama - o nekom francuskom filmu, glumcu, reditelju, nekoj knjizi, nekom od brojnih letnjih festivala. To su reference koje su važne i u tim krajnje industrijskim razgovorima koji po definiciji vode ka zaradi, a ustvari zarađujemo više samo svi zajedno! Iz usta žene broj jedan sindikata najbogatijih, ta poruka je bila snažna. Nema nikakvog razloga da negde drugde na svetu ne bude isto, samo nivo razvijenosti (ne samo BDP-a, nego i svesti!) nije isti. Zato je podrška SOMUS-u grada Sombora i u manjoj meri Vojvođanskog sekretarijata za kulturu, važan signal koji obavezuje organizatore na kvalitet i kreativnost, ali i one koji ih finansijski pomažu da nastave i razviju njihovu podršku u godinama koje dolaze. Zato je dosadašnji izostanak podrške republike bilo kog ciklusa somborskog festivala zabrinjavajući.Zato je ovogodišnja podrška Francuskog instituta u Beogradu ciklusu za najmlađe ohrabrujuća. Zato je rad na interesovanju privatnog sektora za podršku ovog i drugih kvalitetnih projekata neophodan i važan. Jer jedan muzički festival, a naročito festival u manjem gradu koji mora da ima jasnu fizionomiju po kojoj će je prepoznati i razlikovati, nije i ne bi trebalo da bude samo niz koncerata jedne nedelje u godini već priča koju svake godine pričamo na određeni način, priča koja će imati svoju bazu u poznatom, a koja će voditi ka još neotkrivenim terenima kojih će se publika kasnije godinama i decenijama sećati, priča na kojima će se formirati buduće generacije. Zato je i moto SOMUS-a «Od juče. Ka sutra.» toliko jezgrovit. Danas ulažemo, smišljamo, stvaramo, da bi nam ono što je bilo juče postalo jasnije i da bi se otvorio prostor za novo u budućnosti.Da bismo imali priliku da za nekih 25 godina pričamo neke sasvim druge priče i pevamo neke sasvim druge pesme.

Lidija Bizjak