Ljubinka Trgovčević - Ivana Stefanović, ''Privatna priča: prema sadržaju jednog kofera''

Ljubinka TrgovčevićLjubinka TrgovčevićNaslovna strana knjige 'Privatna priča' autorke Ivane StefanovićNaslovna strana knjige 'Privatna priča' autorke Ivane StefanovićNegde u sredini svog traganja za precima autorka je zabeležila da je njena prababa Mara, u januaru 1936.godine, dobila pismo od bliskog rođaka u kome se objašnjava porodična istorija: ko su bili, odakle su došli i čime su se bavili članovi porodice Bota. U tom trenutku je Mara Bota bila šest decenija član te porodice, već zašla u 77-mu godinu života, i kao da ju je tek tada zaintrigiralo muževljevo poreklo i činjenica da neki od rođaka imaju porodični grb i prefiks pl./plemeniti/ pored prezimena. Ivana Stefanović zaključuje: 'Očigledno, o tome se nije pričalo /.../ Jer imena su ljudi, ljudi su životi, a životi sudbine'. Pa i sama autorka svedoči da je godinama taj stari kofer sa porodičnom dokumentacijom ćuškala kojekuda dok se nije odlučila da u njega zaviri. I nastala je knjiga. Prošlost se pojavila u svoj svojoj složenosti, negde manje a negde više razjašnjena. Ona je, bar u ovom slučaju, zazvečala, baš onako kako je Italo Zvevo u romanu Zenova savest sažeo: 'Sadašnjica diriguje prošlosti kao članovima nekog orkestra. Njoj su potrebi baš ovi tonovi i nijedni drugi. Tako se prošlost pojavljuje, čas kao dugačka, čas kao kratka. Čas zazvoni, čas zanemi'.

Milana, Pavle i dr Svetislav Stefanović, Jagodina 1906Milana, Pavle i dr Svetislav Stefanović, Jagodina 1906Tokom sopstvenog profesionalnog bavljenja istorijom, povremeno sam saznavala da su neki moji savremenici pronalazili na tavanu, zazidane u odžaku, zaturene u nekoj kutiji ili ispod uglja u podrumu, dnevnike, hartije, pisma i druge papire svojih predaka. U zemlji u kojoj je sačuvano jako malo dokumenata, u kojoj je sve do savremenog doba malo ljudi bilo pismeno, gde većina seljačkog stanovništva nije imala ni knjige ni hartiju, nije moglo mnogo da se sačuva. S druge strane, ratna razaranja i burne političke promene su pogodovale uništavanju i ono malo zapisa koji su tokom decenija nastali. Hemičar Marko Leko je beležio u svom dnevniku iz Prvog svetskog rata kako je na kruševačkoj pijaci početkom 1916.godine video kako čvarke i drugu robu seljaci pakuju u dokumente iz srpskog državnog arhiva, pa je uspeo da ubedi jednog učenog nemačkog oficira da ono što je preostalo u vagonima koje je pri povlačenju tu ostavila srpska vlada, sačuvaju za potomstvo. A neki drugi oficiri i srpski činovnici su u oba svetska rata pretresali državne ustanove i kuće uglednih Srba i zanimljiva dokumenta slali u Beč i Berlin. U ratovima su ih uništavali i jedni i drugi, pa i same porodice koje su od straha od vojski i ideoloških policija palile i uništavale knjige i dokumenta. Tako je nestalo i ono malo pisanih tragova iz naše prošlosti, pa je tim dragoceniji ovaj sačuvani kofer.

Pismo Katarine od Botta knjazu Milošu Obrenoviću, 1862Pismo Katarine od Botta knjazu Milošu Obrenoviću, 1862Pismo Pavla Bote ćerki Milani u CIrih, 1898Pismo Pavla Bote ćerki Milani u CIrih, 1898Pođimo od sadržaja kofera. Početna tačka njegovog raspakivanja je 1916.godina kada je u Kruševcu umro vrsni erudita, lekar i narodni poslanik Pavle Bota, autorkin pradeda i u neku ruku glavni junak ove knjige. To je nulta tačka, početak, od koje se priča račva na rad mladog lekara u Srbiji, potom na njegovo školovanje, poreklo, njegov brak sa Marom, na odnos sa ćerkom Milanom, zetom Svetislavom Stefanovićem, njihovim sinom Pavlom... Svaki lik je posebna priča u kojima se, kao u dramskom tekstu, zadržavaju neki stari, a uvode novi likovi. Time rukopis dobija sve više rukavaca i seže sve dublje u prošlost. U priču se uvode i likovi poput njihovih rođaka i prijatelja, otkrivaju se dede i staratelji, babe, prababe, čukunbabe, pa se kopa sve dublje u prošlost koja po dostupnim podacima počinje u Erdelju poslednjih godina 16.veka. Reč je o obrnutoj hronologiju koja polazi od pouzdane činjenice jedne smrti a koja se sa dubljim uranjanjem u prošlost oslanja na fragmente porodične povesti, ne samo sačuvane u koferu, nego i one koji su se mogli naći u arhivima i literaturi.

Zbog toga je teško odrediti žanr ove knjige. Ona nije naučna istoriografija iako je autorka dosledno sledila princip objektivnosti ne skrivajući podatke do kojih je došla i verno ih prenoseći čitaocima. Sve je, koliko se moglo, višestruko provereno, nije sakriven ni neki manje povoljan podatak, ništa nije ulepšavano niti su preci hvaljeni i kritikovani... Ona originalna dokumenta ne prepravlja već ih navodi u celini ili iz njih izvlači najzanimljivije delove ali ih slaže sopstvenim redom, po sopstvenom dramaturškom konceptu. Iz toga nastaju neobične kompozicije u kojima o događajima saznajemo iz različitih uglova, ugla njenih učesnika ili ukrštanjem izvora sa više strana. Istovremeno autorka o njima razmišlja iz svakodnevice koju živi i inkorporira u tekst rukopisa svoja traganja, dileme i putovanja. Ova specifična struktura rukopis smešta na sredokraću između dokumentarnog romana i istorije. Možda se najpre može svesti na kulturu sećanja, koja svakome od nas nudi mogućnost da pamti i svoje i tuđe biografije dodavajući time delić opštoj riznici pamćenja. 

Ivana StefanovićIvana StefanovićKarta sa mnogo pecataKarta sa mnogo pecataKo su Bote, glavni likovi ove knjige? Poreklom iz Erdelja, pravoslavci, borci protiv najezde Turaka na Balkan i zbog toga nagrađeni plemićkom titulom, podanici Ugarskog kraljevstva, Habsburške monarhije, potom Srbije, Jugoslavije... Kad su prestali da ratuju negde krajem 16.veka, deo njih se bavio livenjem zvona i poput Andreja Rubljova krstarili su po Panoniji i Balkanu. U Srbiju će prvi put preći tokom Karađorđevog ustanka, kada su livenje zvona zamenili livenjem topova. A onda će se jedan od potomaka u njoj stalno naseliti. Time postaju deo srpskog građanstva i to u vreme kada je broj stanovnika gradova u Srbiji jedva prelazio nekoliko procenata (sredinom 19.veka oko 6%, potom 10%, a pred Prvi svetski rat oko 17%). Zbog toga je na mikroplanu ova knjiga i svojevrsna istorija srpskog građanstva jer se iz nje saznaju malo poznati detalji privatnog i javnog života stanovnika gradova; kako su putovali, kojom brzinom je išla železnica a kojom pošta, šta su jeli, šta su oblačili, koju su muziku slušali... Tim dragocenije što se u Srbiji na prste mogu nabrojati porodice koje traju više od dva veka, pa se Simićima, Čolak-Antićima, Garašanima, mogu pridodati i Bote. Uz to se iz knjige može saznati ponešto o radu Narodne skupštine, o banjama, redovima vožnje, cenama životnih namirnica, životu studentkinja i studenata u Cirihu i u Beču, o bolestima i nezi beba, početničkim mukama mladog književnika Svetislava, o Živki koja je i služavka i član porodice, ali i o Lazi Kostiću, Milevi Marić Ajnštajn i drugima.

Kompozitorka i spisateljica Ivana Stefanović je sastavila a delom napisala uzbudljivu istoriju njene porodice. Ona ih nije birala, već ih je nasledila sa svim njihovim malo ili sasvim nepoznatim sudbinama. Dugo zanemarujuću to breme uspela je da se suoči sa kolektivnim MI sopstvene porodice ostajući pri tome i njihova i svoja. Otvorila je kofer sećanja, utonula u njega, otkrila šta je priželjkivala i šta nije, a čitaocima ponudila intrigantno štivo vrhunske dokumentarnosti i izuzetnog stila.

Ljubinka Trgovčević