Mediantrop broj 13
RANKOVE ZAGREBAČKE PEDESETE - Ivana Brlić Mažuranić, prva mentorka fantastike
Ranko sa 3 godine, naslovna strana knjige, Ivana Brlić Mažuranić
Kućica, a odveć golemaodmah po rođenju, 1943. Ranko je dobio knjigu Ivane Brlić Mažuranić „Basne i bajke“, iste godine kad je knjiga i izašla. Nije bilo slikovnice u to ratno vreme koje bi zadovoljilo Rankovog oca. Verovao je da detetu treba čitati priče iz pera domaćeg književnika, da dete tako uči i jezik i smisao između reči. A basne i bajke Ivane Brlić Mažuranić su bile primer lepog maternjeg jezika.
Jurij Meden - Filmografija Dušana Makavejeva
Jurij Meden
Amaterski filmi
Jatagan mala
(Jatagan mala / Yatagan Mala)
Jugoslavija, 1953, 16mm, čb
režija in scenarij Dušan Makavejev
fotografija Zoran Dimitrijević
montaža Marko Babac
Jože Dolmark - Retrospektiva u Kinoteci
Dušan Makavejev: enfant terrible jugoslovanske kinematografije
Jože Dolmark Ni se mi lahko spomniti vseh filmov, ki jih je posnel ta kontroverzni in dinamični avtor, že zategadelj, ker so zelo zaznamovali odraščanje in filmofilsko dozorevanje moje generacije: bili so različni, pogosto nezdružljivi v svojih zvrsteh in vedno izključujoči se med seboj glede oblikovnih metod in stilističnih izraznih sredstev. Na zunaj si na prvi pogled niso bili podobni in težko jih je bilo pripisati istemu avtorju, istim ustvarjalnim izhodiščem, prekipevajoči domišljiji ter istim poetskim izvirom.
Ranko Munitić - O „Paradi“
Ranko MunitićNa primer u PARADI Makavejev među prvima u potpunosti afirmira taj lični, autorski pristup materijalu, zapostavljajući potpuno konvecnionalne oblike obrade, čak i suprotstavljajući im se svojom originalnom kompozicijom materijala. U njegovom filmu susrešćemo niz detalja zaista uhvaćenih i snimljenih na licu mesta. Tako velika tabla sa natpisom „bratstvo i jedinstvo“, koja je sastavljena iz tri dela na neravnoj podlozi, „razbija“ jedinstvo napisane parole, tako kadrovi sa učesnicima povorke koji iščekuju početak umotavši se u zastave da bi se zagrejali, tako montažne „cake“ sa raznim detaljima i eksponatima povorke: a ipak svi od tih detalja svojom neočekivanošću i slobodom odmah ukazuje na reditelja koji nije angažovao kameru da bi snimio ceremonijal i pompu prazničnog spektakla – već da bi tu konvencionalnu shemu razbio jednim pristupom koji u prvom redu računa sa životom, sa nemirnom egzistencijalnom magmom koja se po svom humanom intezitetu opire lakiranju – i koja sama nudi pregršti neočekivanih, bizarnih, posebnih – a opet značajnih, na svoj način simboličkih detalja.
Dušan Makavejev – Oko „ Parade“
002
Dobro, znači, ja otkrivam da mi je film zabranio Eli Finci i, i, i okrenem telefon i javi mi se on, kaže da dođem. Jel je on bio upravnik Narodnog pozorišta?
Neki upravnik! Kritičar vrlo poznat, ugledan. Prvoborac. Ja dolazim normalno, kao čovek koji... Jel sam završio akademiju tada? Nisam. Jesam! Bio sam diplomirao. I Kaže - kako misliš, sprdate se s praznikom proleterijata (imitira kako govori).
Ranko Munitić - Makavejev za početnike
Ranko Munitić
(provokacija)
MAKAVEJEV I FILM
(Uvod)
"Ako me budete pitali zašto se bavim filmom, odgovoriću vam - volim film zato što sam voleo stripove u detinjstvu" (1963).
MAKAVEJEV I NJEGOV FILMSKI KONCEPT
(Uvod II)
"Atrakcija (prema cirkuskom izrazu) jeste svaki agresivni momenat, koji izvlači na površinu gledaočeva osećanja ili psihološka stanja koja mogu uticati na njegovo iskustvo - u cilju proizvođenja izvesnih emotivnih šokova" (S.M. Eisenstein. 1923, "Montaža atrakcija").
"Pošlo mi je za rukom da ostvarim anarhistički film o kakvom sam sanjao" (J.L. Godard, 1962, povodom "Na izmaku daha").
Ranko Munitić - Mak, adio jugo film !
Kako su u tome uspeli?
Jedan od najboljih eseja Dušana Makavejeva, "Umetnost treba cimnuti" ("Delo" br. 3, mart 1958), opisuje ponašanje grupice mladih posetilaca izložbe likovnih umetnosti SAD, njihovo reagovanje na dva Kalderovaa mobila: "Niz duhovito ispovezanih i ispozakačinjanih i zalmljenih žica i plehčića kao neobično, čovekovom rukom stvoreno, drvo od mnogo nestabilnih a uravnoteženih gvozdenih liski i vagica, čekalo je da ga ljudska ruka zaljulja pa da počne da se okreće, vrti, njiše, klati, drhti u svom čudnorn baletu koji nije ni film, ni scenska umetnost, ni vajarstvo..
Milena Dragičević - Šešić - Film kao kritička praksa – praksa avangarde? Makavejev danas
Makavejev danas[1]
Milena Dragičević - ŠešićPrva knjiga edicije Kultura * umetnost * mediji, u kojoj danas izlazi i prva monografija ikad napisana o Dušanu Makavejevu, bavila se umetničkom alternativom šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. U njoj je delu Dušana Makavejeva bila posvećena tek koja stranica (Dragićević-Šešić, 1992: 164–165). Moglo se očekivati da će od tada do danas u Srbiji, ali i na širem jugoslovenskom prostoru, delu Dušana Makavejeva biti posvećeni brojni doktorati i magistarske teze, istraživački radovi i monografije namenjene različitim grupama publike. Ipak, to se nije desilo, a prva, relativno celovita knjiga o Makavejevu došla je iz Australije (preko američkog izdavača), pisana rukom oduševljene ljubiteljke njegovih dela – Lorejn Mortimer, tada profesorke antropologije La Troub univerziteta u Melburnu[2].
Radmila Radaković - Stenogram razgovora Ranka Munitića i Radmile Radaković,
Radmila Radaković Ranko Munitić
“Kad radite knjigu bilo koje vrste, obično počnete od onog što će da bude na stranicama. Međutim, desi se da krenete od korica.
Kad sam radio pre neku godinu knjigu koja se zove «Adio Yugo Film», pošto se tu radi o jednom pokušaju da se sa distance sagleda šta je taj jugoslovenski film koji je trajao koliko i ona Jugoslavija od 1945. do 1990. godine, pokušao sam da imam pred očima jedan znak, jednu sliku, jednu ličnost koja bi mi nekako bila parametar za tu knjigu, jer staviti period od 45 godina na par stotina stranica, 45 godina jako bogatih u filmskom smislu dosta je komplikovan zadatak. Nekako, sam od sebe, nametnuo mi se Makavejev sa jednom fotografijom koja je jako poznata, koju je i on koristio, a i moje kolege su je koristile. Fotografija potiče sa snimanja filma «Nevinost bez zaštite». Koristila mi je u dvostrukom smislu. Prvo kad sam odlučio da fotografiju zadržim u njezinom originalnom crno-belom izdanju, a dva detalja obojim u crveno - petokraku na zastavi koju Makavejev drži i cigaretu koju drži u ustima.
Malo sam se igrao politikom i umetnošću. Hteo sam da pokažem da ako se vidi samo zastava da se možda upitate je l to knjiga o nekakvim državnim simbolima, a onda kad pogledate celinu, shvatite da sve zastave, grbovi i sve slične stvari vrede onoliko koliko vrede ljudi iza njih, odnosno ljudi koji ih drže..
Dakle, hteo sam malo tu zastavu, taj geopolitički kontekst, kako hoćete, da približim gledaocu, ali sam u isto vreme hteo malo da bocnem tu čitavu tematiku, odnosno da pokažem da politiku, za razliku od umetnosti koja traje jako dugo ako je umetnost, politiku predstavlja crvena zvezda i traje koliko traje da se popuši jedna cigareta.
I ta metaforica, tako da je nazovemo, u slučaju Makavejev je savršeno tačna. Naime, njegova umetnost u svim aspektima te umetnosti pokazala se daleko trajnija. Trajnija od konteksta u kom je nastala, pri čemu ne mislim samo na naš, nego mislim i na svetski kontekst.
Korice knjige Adio, jugo-film
Drugo, radi čega mi je Makavejev savršeno došao kao jedan rečiti simbol, živi simbol onoga o čemu je ova knjiga imala nameru da govori jeste to što je Makavejev po sebi, po svom biću, po svom opusu, po svemu što je radio i po načinu na koji je to radio, savršena metafora jugoslovenskog filma, koji je u prvom sloju bio, naravno, nacionalno ukorenjen u tome. U tom smislu je Makavejev jedan od najkarakterističnijih autora onoga što se zove poetika srpskog filma.
S druge strane on je inkorporirao kompletnu ravan jugoslovenskog filma. On je radio filmove u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, Novom Sadu. Pisao je fantastične stvari u Ljubljani, u Zagrebu, odnosno objavljivao u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Beogradu…
S treće strane, njegov opus je savršena ilustarcija onog urastanja vrhunskih vrednosti srpskog i jugoslovenskog filma u evropski i svetski film. Tako da je on, osim što je ovde jedan od najpopularnijih i najpoznatijih autora, jedan od, uz Vukotića i njegovog Oskara za crtani film «Surogat», a pre Emira Kusturice, autor o kome se zna u svetu, a to znači mnogo. Na festivalu ili na kontinentu na kome se skupi nekoliko filmadžija nećete proći a da ne sretnete nekog ko ne zna ko je Makavejev i ko nije video više ili manje njegovih filmova.
Naravno, najvažnije u svemu tome je uvek opus. I opet u tom smislu Makavejev je savršeni predstavnik, vrhunski predstavnik onog najboljeg što se dešavalo ovde kod nas na filmu, ne bivajući time ni malo tipičan, ostajući savršeno originalan. Pritom mislim na njegov početak 1951 – 1952. u Kino klubu Beograd već 1953. rezultira filmom «Jatagan mala», koji je danas savršeni primer onoga što se zvalo poetika Kino kluba Beograd.
To će već u «Paradi» 1962., Makovom dokumentarcu prerasti u osnovu poetike na kojoj će nastati opet slavna beogradska škola dokumentarnog filma. Samo par godina kasnije u igranom filmu «Nevinost bez zaštite», Aleksić iz «Nevinosti bez zaštite» iz 1943. leteći zakačen ispod aviona nad Beogradom postaće jedan od simbola našeg Novog talasa.
Baš kao i Eva Ras, sa crnom macom na guzi u «Ljubavnom slučaju službenice PTT», koji će kao simbol i Maka i tog filma i našeg, odnosno Novog talasa iz Beograda, obići čitav svet. Apropo, Makavejev ima kod kuće jednu božanstvenu kolekciju, ne znam koliko desetina plakata za «Ljubavni slučaj…» sa različitih strana sveta, gde se u odnosu različitih ideologa, vatrogasaca, cenzora, vaspitača, kako hoćete da ih nazovemo, prema toj guzi sa crnom macom, u dilemi da li šta pokrivati i kako to pokrivati, vidi odnos različitih delova planete koji je i kod nas i vani ostao kultni.
Ukratko, pokušavam ovime reći, trošeći mnogo minuta samo na uvod, da Makavejev nije samo ličnost, nije samo opus, nego je jedna vrsta lavirinta. Skoro bih se usudio reći, u borhesovskom smislu, da ne zaboravimo i njegov spisateljski opus, jer je on zahvaljujući nizu tekstova jedan od vrhunaca i beogradskog kritičarskog kruga i evropske filmologije. Njegovi tekstovi iz 1958. I 1959. «Umetnost treba cimnuti» ili «Skandalozno neslaganje filmskih kritičara» ili «Konkretnost i apstrakcija u našem filmu» idu u antologiju najboljeg što je uopšte napisano o filmu.
Dakle, sve to je lavirint za koji bi trebalo nekoliko tomova, više desetina stručnjaka i još uvek bismo bili samo na početku, kao što to uvek biva sa umetnikom koji je zaista umetnik i sa umetnošću koja je zaista umetnost. “
Radmila Radaković
* scenariste dokumentarnog filma o Dušanu Makavejevu «Misterija Makavejev», iz ciklusa Prilozi za istoriju YU filma i politpornografiju. Razgovor je snimljen februara 2007. godine u Jugoslovenskoj kinoteci.
* Za scenario ovog filma Radmila Radakovič je nominovana za nagradu Akademije filmske nauke i umetnosti «Kristalna prizma».