Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Ranko Munitić - Mak, adio jugo film !

Kako su u tome uspeli?

Jedan od najboljih eseja Dušana Makavejeva, "Umetnost treba cimnuti" ("Delo" br. 3, mart 1958), opisuje ponašanje grupice mladih posetilaca izložbe likovnih umetnosti SAD, njihovo reagovanje na dva Kalderovaa mobila: "Niz duhovito ispovezanih i ispozakačinjanih i zalmljenih žica i plehčića kao neobično, čovekovom rukom stvoreno, drvo od mnogo nestabilnih a uravnoteženih gvozdenih liski i vagica, čekalo je da ga ljudska ruka zaljulja pa da počne da se okreće, vrti, njiše, klati, drhti u svom čudnorn baletu koji nije ni film, ni scenska umetnost, ni vajarstvo..

Prišli mladi ljudi tom zagonetnom i ćutljivom odnosu koji se zove mobil i, da bi čuli njegovu poruku, poruku utkanu u njega, zavarenu u njega, isavijanu u njega, cimnuli ga dobro, pa se malo udaljili da uživaju, da razmišljaju, da doživljavaju. Počelo čudovište da se Ijulja i klati i svi se posetioci, zagledani u razne tamo šarene i tamne slike, okrenuli i gledaju živu skulpturu kao mečku.

Pa onda prekorno počeli da gledaju mladiće, kako se ponašaju nekulturno, ovo je izložba, tako reći hram. I čuvar se pojavio, stoji sa strane i gleda, ali ne opominje, verovatno je njemu bilo rečeno da se pomenuta skulptura sme pokretati. Bila je vrlo poučna, i, eto, sad mi zanimijiva i za retrospektivne meditacije ta 'neposlušnost' mladih Ijudi ...

Pred slikama na izložbama, pred knjigama pogotovo, i filmovima, i dramama, većina ljudi skriva odsustvo svog odnosa prema umetnosti ... Pred novim neobičnim predmetom, na čija iznenađenja nisu bili pripravni, došlo je do zbunjenosti. Ljudi su se ljutili na mladiće što su cimnuli tu živahnu mečku od crno obojenih plehova, ne znajući da je taj predmet tako i zamišljen: da se okreće i ljulja, stabilno nestabilan ... Oni su mislili da se njega ne sme dirati..."

Sjajna situacija! Nešto veoma blisko prizoru iz "Subotum uveče", baš onom kojeg će Mak u svojoj kritici istaknuti i proanalizirati, o paru koji se ljubi, policajcu koji neće da reaguje, komentarima građanki koje ga na "intervenciju“ ipak primoravaju, ljudima koji se okupljaju i uživaju utestvujudći u događaju ... A razmišlanje o mladima, cimanju i živahnoj mečki od crno obojenih plehova, završit će sledećim rečima:

Mak sa zastavomMak sa zastavom

„Dobronamernom, samo vaspitanom gledaocu mogu da preporučim u tom slučaju ono što sam činim kad ponekad kao ovca stojim pred slikom ili tekstom: umetnost treba cimnuti, pa šta bude... A ona tako rado zaigra, raznobojna i čovečna. Kao i svaka napuštena poruka čovekova koja samim tim što je poruka ne može da izbledi, makar je niko ne sluša ... Izgovorena, pa šta bude...“

Šta nam Makavejev poručuje?

  • prvo, da umetnička dela mogu da budu cimnuta, pa živnu na interesantan način;
  • drugo, da većina ljudi, pasivnog tela i duha, misli kako umetničko delo ne treba cimatii, nego posmarati sa bezbedne distance;
  • treće, kako postoje izuzeci, pojedinci ili grupice, duha i tela aktivnijeg, koji se drznu da umetničko delo cimnu, da se umešaju, da učestvuju;
  • četvrto, kako umetničko delo cimnuto, rado zaigra, raznobojno i čovečno, kao poruka jednog čoveka (koji umetnost stvara), drugom čoveku (kome je umetnost potrebna);
  • i peto, da umetnost treba cimnuti, pomoći poruci da bude izgovorena, pa šta bude...

Ali to je samo pola Makove poruke: ona (polovica) koja se tiče gledaoca i odnosa prema umetničkom delu, istina koju Makavejev formuliše kao kritičar, kao čovek koji rado gleda filmove i o njima piše.

Druga palovica ticala bi se umetnika i odnosa prema životu, ono što Mak praktikuje kao umetnik-reditelj, sve od „Jatagan male" i "Parade" do "WR misterije organizma " ili „Gorila se kupa u podne".

Što znači :

  • prvo, kako život i stvarnoat mogu da budu cimnuti, pa da na interesantan način umetnički ožive;
  • drugo,da većina umetnika, neprobuđenog duha i lenjog tela, misli kako život ne treba cimati, već naprosto, s bezbedne distance, preslikavati;
  • treće, kako postoje izuzeci, umetnici znatno agilniji i duhom i telom, koji se drznu pa cimnu stvarnost oko sebe;
  • četvrto, da život i stvarnost, cimnuti, rado na ekranu (ili na slikarskom platnu, u knjizi, na pozornici) zaigraju, raznobojni i čovečni, kao poruka koju umetnik, cimanjemživotnog materijala, šalje svom gledaocu, slušaocu, čitatelju;
  • i peto, da stvarnost, sledstveno gornjim zaključcima, treba cimati, pomoći životnoj poruci da bude umetnički izgovorena, pa šta bude ...

U tom aktiviranom, cimajućem odnosu prema životu i prema umetnosti, leži možda jedna od šifri za dušu Novog talasa.

To znači, prvo, novi odnos prema vezi života i filma, relaciju iz koje je ostrugana patina konvencije:

Makavejev, 1965,godine: "Smatra se da je dobar onaj film kroz koji se jasno gleda u život, kao kroz otvoreni prozor. U stvari, film treba da bude kao vrata, na koja možeš da uđeš u život. Ili, da bude san o životu, pa kad se sve završi, da ne znaš tačno – šta si stvarno video, a šta si sam izmislio ..."

Godar, iste godine: "Film nije umetnost koja slika život. Film je ono što se nalazi između života i umetnosti ..."

To znači, drugo, novo poimanje filmskog dela i odnosa prema gledaocu, u smislu već pominjanog "aktivnog filma“ "gledaoca saučesnika":

Godar,1964. godine: "Svoj film ja čak ne nazivam filmom, već isečkom života, zato što se on na poslednjoj stranici ne završava i ne želi da se završi ..." Makavejev,1965. godine: „Ja veoma poštujem pesnika Dušana Radovića koji mnogo kaže, a još više ostavi publici da dorekne, jer publika je dostojna najvećeg poštovanja: njoj treba omogućiti da dopisuje, docrtava, precrtava...“

To znači, treće, nov odnos prema filmskom liku, prema njegovoj samosvesti, samoznanju i samopoštovanju:

Nana, 1962, "Živeti svoj život“ : "Mislim da je čovek uvek odgovoran za ono što r adi. I slobodan. Podignem ruku - i odgovorna sam.

Okrenem glavu udesno - i odgovorna Sam. Nesrećna sam i odgovorna sam. Pušim cigaretu - i odgovorrma sam. Zatvaram oči i odgovorna sam. Zaboravim da sam odgovorna - ali sam to i dalje. Hteti da to izbegneš je neozbiljno. Uostalom, sve je lepo.

Treba se interesovati za stvari i otkriti da su lepe. Na kraju, stvari su takve kakve jesu, ništa drugo. Lice je lice, tanjiri su tanjiri i muškarci su muškarci, a život je život..."

Poštarica iz voza, 1967, " Kad budern mrtav i beo": "Pa, jebeš mu mater, tako nam život prolazi ..."

To znači, konačno, novi odnos prema umetničkoj angažovanosti i društvenoj funkciji f ilma , pa bi svaki novotalasovac mogao potpisati tezu koju 1966. u "Otvorenorn pismu – za jednu drugačiju kinematografiju", s narodnom poslovicom „Ko ne čini ništa, zlo čini“ kao padnaslovom, obelodanjuju na pulskom festivalu Žika Bogdanović, Dušan Makavejev, Branko Vučičević, Dragoslav Lazić, Živojin Pavlović i Bora Ćosić:

„Umetnost, naročito filmska, ne može nikako da se ograniči na ‘samu sebe’. Film kao integralni ljudski izraz ne može da se odrekne ZAUZIMANJA STAVA PREMA MORALNIM; SOCIJALNIM; PA I POLITIČKIM PITANJIMA. Filmu koji je A PRIORI KONKRETAN, zahvaljujući svojstvima fotografske slike, NEMOGUĆE JE da se pitanjima ljudske egzistencije bavi van istorijsko-geografskog i socijalno-psihološkog konteksta ..."

Mogao bi, sledstveno tome, svaki Novotalasovacpotpisati i Godarovu izjavu iz 1962, povodom "Na izmaku daha":

"Pošlo mi je za rukom da ostvarim anarhistički film o kakvom sam sanjao! "

Ali time stižemo do tačke na kojoj će budućnost, to jest sudbina, evropskih i naših Novotalasovaca,da krene bitno drukčijim putevima, tačnije - da se fatalno urazliči.

(Iz knjige "Adio, jugo-film!  2005.)