Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

THE HUMAN CONDITION - Ивана Димић: Октобарски сусрети, троделна кратка прича

ОКТОБАРСКИ СУСРЕТИ
троделна кратка прича

Gogolj - Ivana DimićGogolj - Ivana Dimić

"Гле, ено Гогоља, помислим, идем из ових стопа да га питам нешто", па потрчим и стигнем га, што и није било тешко, пошто је ишао сасвим споро. Почнем одмах.

- Баш сам данас разговарала са једном особом о вашим животним приликама кад сам установила да не знам зашто...
Гогољ ме заустави.

- Камо се дело лепо васпитање? Зар се тако обраћа људима: насред улице у трку и још тако гласно и млатећи рукама?!

- Опростите ваше превасходство, нисам знала како тачно да вам се обратим, не знам руски, а и ви сте већ дуго мртви. па ко велим најбоље да пожурим и in medias res.

- Помози Бог погледа ме Гогољ строго и праведно.

- Бог вам помогао, Николају Васиљевичу, и зашто се никад нисте оженили, јер то управо хоћу да вас питам?

- Каква си ти будала. Ивана Ивановна! Сретнеш Гогоља и од свих му поставиш најглупље питање.

- Опростите ваше превасходство, ја се од ње никада не одвајам, па нека вас моја глупост не вређа. Hero ми, свеједно, молим, одговорите.

- Глупа, а упорна, право женско згрози се Гогољ, али се и унезвери. Ја искористим тренутак и навалим.

- Нешто, знате, рачунам да се ви нисте женили зато што сте велики писац, па нисте у себи, то јест у свом срцу имали места за те обичне, људске љубави...

- Ух, ух, каква чандрљива напаст скљока се Гогољ на клупу и погледа нагоре Боже, је ли ово казна што сам спалио други део Мртвих душа?

Брже-боље приседнем поред њега, па наставим своје излагање, али без журбе. Гогољ је био прилично скрхан и одлучио је да све истрпи хришћански. Мада му је падало на памет да напише писмо мајци. He да би тражио паре, него само да се пожали. За сваки случај ја га ухватим за рукав да ми не измакне и пружим му кесицу са бонбонама. Од утучености он почне да шмркће и мрда својим шиљатим носом, а бонбону, међутим, не заборави да узме. Воли бонбоне.

- Видите, ја сам исто писац опет ћу ја.

- Драго ми је сасвим се ражалости Гогољ.

- Али писац домаћих размера, осим тога женско сам...

- Нема сумње оте се Гогољу искрени уздах.

- Е, сад, видите, нешто сам доконала, а што се онда ја, на пример, не бих удала, зар не? За вас је у реду што се нисте женили, али за мене је то врло жалосно, па кажите и сами.

- Жалосно је буде Гогољу сасвим свеједно, па се сагласи, пошто га то ниш не кошта.

- И ја кажем да је жалосно. Баш смо се, ето, лепо сложили око тога. Само ми још кажите шта да радим, па вас више нећу узнемиравати.

- Ако то чекаш да ти кажем, ја ћу ти рећи: удај се онда, рођена моја, немој часити ни часа живне Гогољ у нади да he ме се најзад ратосиљати.

- Јесте, Николају Васиљевичу, али за кога, питам ја веш.

- Па, ето, ви на пример, нисте ожењени...

- Ја сам умро.

- Немојте да ситничарите.

- Боже, Чичиков у сукњи шапне ужаснути Гогољ.

- Да, само он није хтео да се поправи иако му је старац рекао: "Морај се. Чини добро, па ће љубав да ти дође." А ја се трудим, Бог ми је сведок. Чиним добро на сваком кораку. Па што онда и ви не бисте мени учинили. Сад кад сте мртви, не морате више да пишете, значи немате нарочите преокупације, могли бисте да се жените. И вама he бити занимљиво и мени ћете учинити...

- Како сам се уопште нашао овде почне озбиљно да се чуди Гогољ, па стане да се осврће.

- Шетали сте туда.

- Шта има мртав да се шетам?

- Откуд знам. Али кад сам вас већ видела, ипак нисам могла да вам не приђем, зар не?

- О Боже заплаче Гогољ, сузе крену да му се котрљају.

Седимо тако на клупи, Гогољ плаче, сав се зарозао, све са хартијицом меће бонбоне у уста, ни да их одмота колико се помео, а ја га чврсто држим за рукав, не испуштам и мислим у себи задовољно: "Долијао си, брајко. Мислио си извућићеш се, али си, ето, долијао".

INTERREGNUM

Gogolj - Ivana DimićGogolj - Ivana Dimić

Наиђем следећи пут, а Гогољ сад већ и не помишља да шета, само седи и плаче. "Морам да га пустим да се исплаче, помислим, па тек онда да га питам шта сам наумила, иначе неће бити никакве вајде од разговора. А баш ме копка шта he да ми каже.

Међутим почнем да филозофирам стојећи још увек пред клупом док један трпи други мора да се стрпи. To је кључ за складне међуљудске односе. Све друго води у неспоразум." И тако само мирно седнем без икаквих питања. Одћутим тако који тренутак и таман устанем да кренем, кад се Гогољ обрецне:

Да седиш и да се врпољиш знаш, а бонбоне да понудиш тешко ти да се сетиш. Ја се лупим по челу, извадим по кесицу из оба џепа и дам му. Толико се Гогољ обрадовао да није ни приметио да је престао да плаче и да сам је отишла.

ТРЕЋА СРЕЋА

 Gogolj - Ivana DimićGogolj - Ivana Dimić

- Сити сте сe исплакали, ваше превасходство, молим фино, и бонбона сте се најели, време је да се ствари изведу на чистину седнем овог пута одмах на клупу и го са прекрштеним рукама, да дам до знања да је доста било замајавања.

- Тако дакле одједном ме Гогољ погледа страховито проницљиво, а очи му се смејуље. Препаднем се и одмах почнем да гледам сетно у даљину да заташкам тренутну пометњу.

- Гледам те, сво, већ неко време, Ивана Ивановна, и лепо видим да си обесна.

- Ако је и тако, а јесте, шта мари обрадујем се што се о мени разговара, мада не престанем да стрепим шта ће се испоставити.

Гогољ искористи огромну предност у којој се нашао да прекрсти ноге, извади велики упитник и почне легимичним погледом да бира питања. Шта год да ме пита, одлучим, одговорићу.

- Улицом кад ходаш, динарчиће успут скупљаш, није те срамота, људи те у чуду гледају?

- Скупљам. To је "парица срећица".

- И са бројевима вазда петљаш где год их угледаш. Сабираш и бајеш, а ништа се у рачунање не разумеш?

- He могу да одолим.

- Судове да опереш, међутим, можеш да одолиш. По три дана стоје неопрани?

- Стоје.

- Да радиш не волиш, тешко ти је. Чим има да се потегне, приспава ти се, па се разбесниш?

- Истина је.

- А чим ти је досадно, ти би да се удаш?

- Јесте. Мада понекад хоћу да се удам и кад ми није досадно.

- Ретко, само изнимно врати Гогољ упитник у унутрашњост капута.

- Али ипак додам да, ако је могуће, поправим утисак.

- Ево како ћемо, рођена моја: одсад само гледај своја посла. He лењствуј, ради, парице по улици не скупљај, него се Богу моли, немој да бајеш и бројеве да бројиш, мужа на миру да оставиш и све he се лепо ускладити.

- Значи, ви нећете да се ожените са мном?

- Нећу. Ја сам се смирио.

- Мени и не треба неко узнемирен. Довољно сам већ и сама нервозна.

- Је л' ти чујеш шта ти ја говорим одједном Гогољ, не знам шта му би, онако мртвом и смиреном, скочи па ме уједе за уво.

- Јао, то боли завапим.

- Боли, него шта, тек ће да те боли почупа ме Гогољ за нос тако јако да обневидим од суза.

- Шта то би, Николају Васиљевичу, нити видим, нити чујем?

- Е, тако, сад је добро.

- Како добро, у ушима ми зуји, све ми неке црно-браон коцкице пред очи излазе?

- Ништа не брини.

- Шта ће са мном бити? Где сте ваше превасходство почнем да пипам око себе, а клупа празна.

- Напокон, Ивана Ивановна, сад ће се све у ред довести довикне ми Гогољ из неке далеке висине сав раздраган и весео и ја одједном схватим да је дошао крај мојим бригама. "Лисац један, помислим, правио се да неће, а ипак ми је помогао. Ето, где се моја срећа крила: у Гогољевом џепу, међу хартијицама од бонбона."

"Mahorka, mastilo i muž", Prosveta, 1998.

Ивана Димић