Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Zlatko Paković - Princip 2014.

REDITELJSKI TRAKTAT

Zlatko Paković Foto:Stanislav MilojkovićZlatko Paković Foto:Stanislav Milojković

OSNOVNI STAVOVI

1.1 Gavrilo Princip je neprijatelj austrougarske imperije i srpske buržoazije.

1.2 Drugi deo ovog celovitog i završenog određenja socijalne i političke ideologije Mlade Bosne – neprijateljstvo prema srpskoj kao i svakoj inoj buržoaziji – koju, kao izvršilac, kao aktant njenog principa, personifikuje Gavrilo Princip, kod nas se danas sasvim zaboravlja. To nije slučajno. To je simptomatično. Princip Gavrilo sada je pretvoren u sveca srpske pravoslavne gospode i ikonu srpskog imperijalizma na Balkanu, u značku na reveru srpskog establišmenta i državotvorstva. Dakle, u sve ono što je bila i ostala meta samog Gavrila Principa.

1.3 Najbolji primer za ovo istorijsko pervertovanje uloge Gavrila Principa jeste proslava Sarajevskog atentata na Vidovdan u Andrićgradu, usred Višegrada, varoši ojađene nedavnim ratnim zločinima najgore vrste prema civilnom muslimanskom stanovništvu. Šta to imaju projektanti, donatori i vlasnici ovog grada u gradu, po svom luksuznom statusu i državnim funkcijama i privilegijama, sa niščim pripadnicima Mlade Bosne? Ništa. Pogledajmo samo imovinske liste učesnika u ovom nezgrapnog projektu, koji prema Principu, u principu, stoji isto onako kako je prema njegovom delu stajao i Meštrovićev projekat „Vidovdanskog hrama", čija je maketa bila izložena u Veneciji, istog onog 28. juna 1914. godine, kad je u Sarajevu, Princip ubijao nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika prestola Austrougarske monarhije. (Sa sve maketama, onom Meštrovićevom i ovom Kusturičinom, i njihovim akterima, ovo je jedna od scena u predstavi.)

1.4 Koliko je pripadnicima Mlade Bosne strana ova velelepna strana arhitekture i ideologije Vidovdanskog hrama i Andrićgrada, ova umetnost koja Boga i naciju uzima za garantnu monetu svoje karijere i unosnog mesta, najbolje se vidi u sledećem arhitektonsko-ideološkom stavu mladobosanaca: „Prolazeći pored velikih palata, mi nismo gledali njihove vestibile i veličanstvenost zdanja, nego podrumske otvore i prozorčiće, gde se može smestiti eksploziv."

1.5 Nasuprot nacionalnim mitomanima, koji, poput mitničara, znaju cenu, ali ne i vrednost nacionalne kulture koju uzurpiraju, nasuprot neostvarenom projektu Vidovdanskog hrama, na kojem je morao posrnuti i Meštrovićev genije, jer se umetnost ne može spojiti s kič-idejom i zurenjem u vestibile, i nasuprot ostvarenom Kusturičinom projektu, kao negaciji mladobosanskog pregnuća, istinski izraz njegovog slobodarskog principa našao se, gotovo sinhrono, u poeziji Miloša Crnjanskog, u njegovom ciklusu najboljih ikad napisanih pesama na ovom jeziku, koji se nekad zvao srpskohrvatski ili hrvatskosrpski – tom istinskom našem andergraundu, pod naslovom „Vidovdanske pesme".

1.6 „Vidovdanske pesme", napisane posle atentata, himne su njemu u čast, koje, paradoksalno, na njega nagovaraju čitaoca. „Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. / Naš Bog je krv", peva Miloš u pesmi „Himna", a Gavrilo piše: „Idem iz ništa u ništa, iz dana u dan, a u meni sve je manje mene."

1.7 U pesmi „Spomen Principu", Crnjanskijevo pevanje, pevanje je samog Principovog podviga: „O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik. / Vlastela, vojvode, despoti, behu sram. / Hajdučkoj krvi nek se ori cik. / Ubici dište Vidovdanski hram!" Postojao je, i postoji pesnik, kao što je postojao i Gavrilo Princip, koji je pevao i mislio, dakle, samo Principovo delanje. Bez Vidovdanskog ciklusa ne može se uočiti veličina poezije Principovog podviga niti razumeti njegov smisao – ne može se, naime, razumeti bit borbe za slobodu na Balkanu kao borbe za slobodu u svetu. Kakva je to otrežnjujuća poezija sasvim mladih ljudi! (Stoga je ovaj ciklus pesama Miloša Crnjanskog osnova songovima u predstavi „Princip 2014.")

2. Princip je neprijatelj imperijalizma i buržoazije.

2.1 Austrougarski imperijalizam, kao vestibil germanskog imperijalizma, bio je krucijalni imperijalni izraz u Evropi svog vremena, kao što je, kako je to otkrio Dimitrije Tucović, a to je Principu i drugovima bilo poznato, srpski imperijalizam bio na delu u Balkanskim ratovima. I kao što je pogrom nad albanskim življem na Kosovu 1912/1913. bio izraz ideologije srpke buržoazije, tako je i austrougarski imperijalizam ugnjetavao pripadnike slovenskih naroda pod svojim barjakom.

2.2 U biti mladobosanskog pokreta jeste princip socijalnog oslobođenja – princip slobode i ravnopravnosti. U datom momentu, on se izražava kroz odrednicu nacionalnog oslobođenja (u političkom smislu pojma nacije: zato jugoslovenstvo, a ne srpstvo, jer je ovo drugo pretpolitička, etnička klasa, a ne kategorija), ali se na tome ne završava. Stvar je u slobodi čoveka. Jugoslovenstvo je tu samo drugo i privremeno ime na putu ka oslobođenju čoveka od eksploatacije čoveka, na putu ka ukidanju potčinjavanja kao osnovnog oblika takozvanog slobodnog protoka kapitala i građana.

2.3 „Ćifta iz čaršije, koji se je plašio našeg elana, bio je jednako omražen kao i okupator", piše svedok i beogradski cimer Gavrila Principa, mladobosanac Dobroslav Jevđević. Princip je mrzeo karijeriste, a neprijalji su mu i srpski i srbijanski malograđani i buržuji, kao što mu je neprijateljska i Vlada Nikole Pašića. Ko ovo nema u vidu, survava podvig Principov u nacionalistički zaplet, čiji su vođi danas upravo buržoaska, karijeristička elita u politici, kao i u umetnosti, s bujnim svotama na bankovnim računima, sa vilama na Dedinju i gorama u nacionalnim parkovima u privatnoj svojini. Principovi pucnji nisu namenjeni samo nepravednom pravu na tirjanstvo, nego i nepravednom pravu na nejednakost, kojem nogom za vrat stati – najsvetija je dužnost.

Zlatko Paković Foto:Stanislav MilojkovićZlatko Paković Foto:Stanislav Milojković2.4 Tri čoveka i jedan par cipela. To je istorijska i dramska slika koja, u jednom, čaplinovski melanholično-komičkom stilu, pokazuje svu bedu u kojoj su se u Beogradu nalazili Princip i drugovi, uvek gladni i prozebli, jedući pokatkad „samo otpatke od posta", kako je pevao Franc Verfel. Ta žalosna situacija svoj komični kredo zadobija iz brzine i spretnosti ova tri mladića u naizmeničnom obuvanju istog para cipela i sukcesivnim njihovim izlascima na ulicu iz studentske sobice, a taj slepstik govori i o onom ludičkom momentu bez kojeg nema odluke ne samo da se tiraninu kaže da je go, nego i da se taj demaskirani tiranin upuca. Poreklo filozofije prakse mladobosanaca nije tek u lektiri koju su nadušak i danonoćno čitali nego u socijalnom načelu čiju su nepravednost, uprkos teološkim i filozofskim racionalizacijama, svakodnevno živeli i spoznavali.

3. Principov pucanj, pucanj je iz ruku 99 procenata stanovništva planete.

3.1 Ubistvo Franca F. gest je miliona ogorčenih ljudi, i to ne samo iz godine 1914. nego i iz 2014-te.

3.2 "Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i desetina pokolenja." To su Andrićeve reči o kmetu Simanu, preteči Principovom. Princip je znao ko mu je i šta mu je Siman. Znamo li mi ko nam je i šta nam je Princip?

4. Princip preokreće ontološko pitanje.

4.1 Ontološko pitanje koje glasi: zašto nešto, a ne ništa? – ili, kako veli Hajdeger, pobornik nemačkog nacizma u godinama njegovog naleta: zašto nešto, a ne radije ništa? – Princip, ubojitim pucanjem u ono što se nameće kao imperijalni bitak, preinačuje u pitanje: zašto ništa?

4.2 Sva ona buržoaska filozofija u čijem je središtu ovo ontološko pitanje, zapravo je diskurs odbrane prava na imeprijalni bitak i prava isključivo na borbu za građansko pričešće u njemu. Za ovu i ovakvu filozofiju i umetnost, potlačeni, ta ogromna većina čovečanstva, ostaju nevidljivi i nebitni – nesupstancijalni.

4.3 Principov pucanj, posledica je one emancipatorske logike osvete i bunta koja počinje Francuskom buržoaskom revolucijom, nalazeći svoj teorijski pečat u francuskom prosvetiteljstvu i Kantovoj filozofiji, a zatim se razvijajući kod Hegela i Marksa, da se raspiri u Oktobrarsku revoluciju.

5. Princip prvi na Balkanu pokazuje da je laž u Evropi uzeta za istinu, a da je istina smatrana lažju. On puca u ovu samorazumljivu formulu principijelne neistine. Stoga i veli da je pucao u ideju, ne u čoveka.

5.1 Razotkrivanje laži kao istine (i istine kao laži), rodno je mesto principa Mlade Bosne! Princip (Gavrilo) na svetlost sunca izvodi istinu tame, istinu onih koji nisu (niko i ništa), koji ne postoje ni za kulturu ni za politiku – kao istinu samu! Istina je ružna, veli Niče – ikona mladobosanaca. Onaj ko se za nju žrtvuje nije dovoljno da bude samo svetac, nego i ubica. To je jasno izrazio Ivo Andrić. O tome je pevao Crnjanski.

6. U Sarajevu, 28. juna 1914. godine, prvi i poslednji put, svetski duh delovao je na prostoru južnoslovenskog Balkana. (Istina, u istoriji južnoslovenskog Balkana biće još momenata kad njegovi hrabri muškarci i žene učestvuju u istoriji svetskog duha. To se događa silovito i tokom četiri godine oslobodilačke borbe i revolucije od 1941. do 1945. Ali, samo jedan jedini put, svetski duh, hegelijanski kazano, ishodi iz bunta na Balkanu.)

6.1 Principov pucanj revolucionarno je raskrstio sa starim poretkom i stvorio uslove za jedno novo udruživanje ljudi, naroda i država – na Balkanu, ali i u Evropi.

6.2 Nije nikakvo čudo da tom, najvišem, svetskom trenutku južnoslovenske celokupne povesti, streme, ali i od njega vode, najviši dometi naše umetnosti i književnosti. Od Njegoša, koji zavetno peva o najsvetijoj dužnosti čoveka da tirjanstvu stane za vrat, i Jovana Jovanovića Zmaja, koji govori da je neuporedivo lepši pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka nego kad čovek sahranjuje svoje ideale, preko Crnjanskove poezije i Andrićeve i Krležine proze, do Kišove "Grobnice za Borisa Davidoviča" i Konstantinovićeve "Filosofije palanke".

7. Prvi svetski rat nije posledica Principovog pucnja, nego njegov uzrok.

7.1 Milione žrtava koje je odneo Prvi svetski rat, pripremila je ona ideologija u koju je Princip pucao.

8. Princip je pucao i u nacizam Trećeg rajha.

8.1 Ko ne razume da je Principov metak namenjen i nacizmu, ne razume istorijske procese koji su u vidu ponornice. Kao što je Princip pucao u ideologiju koja će se ozbiljiti u Trećem rajhu Adolfa Hitlera, Georg Gros je već 1920. godine, na primer, na slici "Glas Boga, glas naroda", oslikao grotesku nacizma, koju građanski filistarski filozofi, umetnici i kunsthistoričari nisu mogli da uoče.

8.2 „Nije kriv ubica, kriv je ubijeni", naslov je kratkog romana Franca Verfela, koji je napisao i pripovest „Čabrinović". Verfel je u zatvoru u Terezinu posetio Čabrinovića, a potom napisao tu priču. Njegovu knjigu „Nije kriv ubica, kriv je ubijeni", hitlerovci su spalili u maju 1933. godine. (Delove ove pripovesti, na nemačkom i srpskom, u predstavi skandira hor.)

8.3 Kad 1941. uhapsi u Beogradu nekadašnjeg mladobosanca Mustafu Golubića, Gestapo će iz Berlina pozvati tri profesora istorije, čija je naučna specijalnost oblast Prvog svetskog rata, da ispituju Golubića kao učesnika i svedoka atentata na austrougarskog prestolonaslednika. Mustafa je tada mučenjem tako udešen da ga, pred istoričare moraju iznositi zajedno sa stolicom. (To je, takođe, jedna od scena u predstavi.)

9. Prevratni umetnički pokreti, poput dadaizma i ekspresionizma, rađaju se iz odjeka Sarajevskog atentata, kao što se iz njega rađa i prvo pravo glasa za žene u Austriji.

9.1 Pravo u bedi rođenih i na bedu građanskim zakonikom osuđenih, da svrgavaju dvorske glave, pravo je i na svrgavanje dvorske umetnosti, filozofije i politike. Dete koje ne samo da razotkriva da je tiranin go, nego ga i ubija, začetnik je dadaizma. S dadaizmom u umetnost zasvagda ulaze forme, materijali i sadržaji kakvi su dotad bili prezreni i smatrani izvanumetničkom bagažom. Baš kao što je i proletarijat smatran ništavilom.

10. Zaborav ništavila, a ne zaborav bitka (o kojem je govorio Hajdeger), smisao je i današnje filozofije i ekonomije neoliberalizma, te represije profita i kapitala nad čovekom i životom samim.

10.1 Kao što je zaboravljen smisao Principovog mišljenja i delanja, koji danas postaje anektirani posed establišmenta i državnih umetnika, sasvim skaredno, antiprincipovski, kod nas je zaboravljena i rana poezija Crnjanskog, njegov Vidovdanski ciklus, kao da je u pitanju tek mladalački eksces jednog pesnika koji će potom postati državni činovnik i veliki romanopisac, a ne najbolja njegova poezija, bit njega samoga kao pesnika, ali i bit srpske poezije kao svetske poezije.

10.2 Taj zaborav tako očigledne vrednosti koji se nalazi u Crnjanskovim Vidovdanskim pesmama, simptom je zaborava na spomen Principu i smislu njegovog dela, kojim se onaj ljudski potencijal, pretvaran milenijumima u ništavilo, napokon uzdiže.

10.3 Bit Principovog podviga, revolucionarna je bit poezije, poetike i etike. O tome peva i na to misli Crnjanski kad peva: "ne ubijajte pseto ni vuka. / Nećete skinuti jaram s vrata – / nema slobode, dok vam ruka / miluje decu, i sestru, i brata." Ili ovo: "A šta je meni do velmoža u svili, / sa sokolom u ruci? / Otac mi je sebar što na točku cvili, / a kćer mi glođu vuci. // Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom. / Za grčke ikone poleguša golih / u robovskom hramu mom." To nije lelek sebra, to je njegov ulazak u istoriju. On postaje akter istorije i umetnosti, a ne samo njihov lik. On postaje aktant nove drame.

 

KOMPOZICIJA

Pozorišna predstava „Princip 2014." bavi se onim što je danas ostalo od Principovog podviga, dakle, podviga. Elemente mladobosanske pobune protiv stranog imperijalizma i domaće buržoazije potrebno je naći u savremenim oblicima protivljenja novim metamorfozama imperijalizma i buržoske, ćiftinske, palanačke svesti i knjigovodstvene pameti. Anatomija tih umetničkih i aktivističkih pokreta i gestova, u predstavi se uporedo demonstrira i analizira sa anatomijom mladobosanskog bunta.

Prema Principovom podvigu, Crnjanskovoj poeziji (i komentarima), Andrićevoj i Krležinoj prozi (memoarima i esejima), mesto radnje prvog dela predstave jeste Beč, drugog – Sarajevo, a treći deo odvija se u Beogradu, u prošlosti i danas.

 

MESTA ŽANROVI I SUŠTINA

U Beču, osnovni oblik predstave jeste predavanje i performans profesora istorije umetnosti i multimedijalnog umetnika koji je, na rubu pameti, rešio da istovremeno, tokom predavanja o avangardnoj umetnosti dadaizma i ekspresionizma, i njenom odnosu prema Principovim hicima, da otkaz na mesto redovnog profesora univerziteta i izvrši samoubistvo. Umetnik i profesor predstavu počinje rečima: „Sada ću da skinem kravatu, to je ideološki čin, da održim predavanje o značaju Principovog ubistva Ferdinanda za avangardnu umetnost i da, izvedem performans, u kojem ću na kraju da se ubijem." Ovaj deo bazira se poglavito na kritici savremenog austrijskog društva, kakvu zaveštava opus Tomasa Bernharda, ali i na prozi i poeziji Franca Verfela. Performans ima obrise Grosovih slika i Hartfildovih kolaža.

U Sarajevu, predstava ima formu plenuma, kakav je nedavno održavan diljem Bosne, pre svega u Tuzli. Tu je posredi rasprava o podizanju spomen-ploče Principu iznova u Sarajevu, a nasuprot spomeniku koji se upravo podiže Francu Ferdinandu, kao izraz nove bosanske pokornosti nemačkom poluhegemonu (J. Habermas), i nasuprot projektu Andrićgrada kao izrazu hegemonizma srpske buržoazije (D. Tucović). Plenum je protkan onim osećanjem kakvo, u „Podzemnoj Rusiji", omiljenoj lektiri mladobosanaca, opisuje Sergej Kravčinski Stepnjak da je prožimalo skupove nihilista u XIX veku: „Jedno drugom oni su otvarali svoju dušu... Upravo ta potreba da se osećanjima da oduška, toliko tipična za ljude koje više od krvnog srodstva vezuje jedinstvo ciljeva, ideja i opasnosti, davala je tim retkim okupljanjima neobično poetski karakter i stvarala atmosferu prisnosti." Sarajevski skup 2014. godine, s vremena na vreme, pretvara se u skup sarajevskih zaverenika 1914-te.

Zlatko Paković Foto:Stanislav MilojkovićZlatko Paković Foto:Stanislav MilojkovićU Beogradu, u središtu pažnje jeste Ulica Gavrila Principa, u kojoj cveta prestonička prostitucija i prodaja narkotika. To je onaj svet socijalno blizak Gavrilu Principu i njegovim drugovima. Ovaj, treći deo predstave u žanru je trilera, sa ubistvom glavnog makroa i narkobosa na kraju balade. On se bazira na zapletima i likovima Žana Ženea, na prozi nastaloj u zatvoru, gde je njen autor smešten jer je krao knjige. Zbog ponavljanja ovog delikta umalo nije osuđen na doživotnu robiju. Ženeovi likovi i sam Žene, otpaci su obrta kapitala i otpadnici građanskog društva, ono ništa koje su bili Princip i drugovi.

Nemogućnost da se preobražaj društva izvrši zakonskim putem, ili da se izvede revolucija koja neće pojesti svoju decu, dovodi do samopožrtvovanog čina kakav je onaj Gavrila Principa, za koji i Crnjanski i Krleža i Andrić, naša famozna književna trojka, tvrde da je pravedan. Andrić o Danilu Iliću, svom i Principovom drugu, kaže da je njegovu „dušu toliko ispunila i zanela želja za pravdom i slobodom da je odlučio da uzme na se najteži od svih krstova: da bude u isto vreme ubica i žrtva, sudija i mučenik."

To je istinska tragedija. Biti slobodan, otkriva Andrić, to znači biti ubica i žrtva. Imati dušu, štaviše, znači biti ubica i žrtva. Strašna istina o svetu koji zadaje ovaj uslov slobode i pravde.

 

GLUMCI, PEVAČI I PLESAČI

„Princip 2014." predstava je za tri glumca, maske i hor (sa horovođom) – hor koji peva, skandira i govori, svira i pleše – kao u antičkoj tragediji (u onom obliku koji joj daje Sofokle, a preuzima ga Euripid). Glumci, pevači, plesači, ovu predstavu koja je posveta ne samo Principovom podvigu nego i najvišim dometima južnoslovenske umetnosti i književnosti, ali i evropskoj avangardi dvadesetog veka, biće uspešni samo u onoj meri u kojoj svoje jasne misli o pobuni izražavaju u pokretu i gestu, glasu i iskazu na sceni, kao pubunu samu. A pobune i pozorišta nema bez ludičkog momenta.

Od početka zapadnoevropske umetnosti teatra, od Eshila, dramska književnost i pozorišna režija predstavljaju osoben način delovanja subverzivnog mišljenja i pevanja u javnosti. Glumac je, zapravo, onaj mislilac o kojem je govorio Niče – mislilac koji pleše.

(sa sajta www.danas.rs)